Коментари

Ћеранић: Русија је интервенцијом у Сирији одбранила од исламске државе и себе и балканске земље

КАКО ТО ДА ЈЕ ИШЧЕЗАО ТЕРОРИЗАМ КОЈИ ЈЕ ДОНЕДАВНО БИО ГЛОБАЛНА ПРИЈЕТЊА И ПОШАСТ?
  • Тероризам је једноставно устукнуо пред другом врстом рата за коју су планетарни политички центри процијенили да је ефикаснији и сврсисходнији. И ту почиње прича о мигрантима и вирусу корона
  • Храбри босански муслиман Јасмин Мердан, аутор запажене књиге о вехабијском покрету „Вехабизам/селафизам“, написао је: „Није сваки вехабија терориста, него је сваки терориста вехабија“
  • Борба против тероризма није посао само полиције, војске и специјализованих служби безбједности. Она подразумијева стварање широког фронта у којем су владине службе, али и вјерске организације, образовне институције и медији
  • Министарство финансија треба да прати токове новца којим се терористи финансирају. Образовни систем ученицима и студентима мора пружити неопходна знања о безбједносним појавама и начинима заштите. Медији ни у којем случају не би требало да дају публицитет терористима, једина слика о њима у јавности мора бити да су злочинци

Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

У БЕЗБЈЕДНОСНОМ дискурсу и даље доминирају теме које се тичу пандемије вирусом корона и  пријетњи имплицираних у мигрантским таласима.

Све је, опет, повезано са политиком и геополитиком, водама у којима безбједност одавно „плива“.

Ужасне терористичке нападе, којих нису биле поштеђене многе европске земље, укључујући и Босну и Херцеговину, скоро да више нико и не помиње. Како то да је тероризам, донедавно глобална пријетња и пошаст ишчезао?

Одговор и није тако компликован, а налази се у дубоким везама тероризма и политике.

Тероризам је једноставно устукнуо пред другом врстом рата за коју су планетарни политички центри процијенили да је ефикаснији и сврсисходнији. И ту почиње прича о мигрантима и вирусу корона.

Да ли је тероризам као анхроно оружје бачен у грм?

Не, ни у ком случају. Можда је настали период, у којем се не дешавају напади који су потресали планету, погодан да се терористички напади, мотиви за њихово извођење и начини супротстављања тероризму као тема апсолвирају?

Када тужилац неко дјело квалификује као терористички чин, он мора бити сигуран да има доказе о политичком мотиву, јер уколико они недостају, почињено дјело може квалификовати само као убиство или изазивање опште опасности. Тероризам не може да опстане без политичког контекста. Сам терористички акт је завршни, посљедњи чин.

Да, ствари се могу представити као театар. У првом чину су налогодавци. Код њих се рађа идеја да се изведе терористички акт, објасне се разлози и циљеви, затим се донесе одлука. У другом чину је припрема – нижи оперативни ниво разради план, обезбиједи обавјештајне податке, логистику. У трећем чину појављују се непосредни извршиоци терористичког акта, индоктринисани млади људи, убијеђени да ће ако у смрт пошаљу многе невине људе, из њиховог угла посматрано „невјернике“, моментално отићи у рај.

Терористи често и сами страдају током своје акције. Индоктринација извршилаца терористичке акције иде у правцу да је њихова жртва неопходна за успјех револуције, односно борбе за идеолошке или вјерске циљеве.

Низ терористичких акција које су се догодиле у претходној деценији биле су резултат експанзије вехабијског (селефистичког) покрета на Балкану и читавој Европи.

Вехабијски покрет није мимоишао ни тло Русије ни некадашње републике Совјетског Савеза, данас независне државе смјештене у Закавказју и централној Азији.

Шта је вехабијски покрет?

Можда је потпуно негирање развоја исламске интелектуалне мисли током четрнаест вијекова најупечатљивија карактеристика вехабијског покрета. Интерпретација ислама из шестог вијека, она коју су његовали „учењаци из прве генерације муслимана“, једина је мјеродавна за присталице овог, колико вјерског, толико и политичког правца.

Уједно, присталице покрета који се прогресивно развија у низу земаља, испољавају нетолерантност, често и агресивност према опонентима, потпуно увјерени да је једино исправно њихово виђење исламског права.

Вехабијски покрет, као и свака идеологија, без обзира да ли се ради о вехабизму, комунизму или глобализму, примјењује исту методологију: мисионарски рад и, по потреби, тероризам.

У европским земљама, највише на тлу Француске, догодили су се ужасни терористички напади. Најпознатији су били напади у Паризу, изведени 7. јануара 2015. године на редакцију сатиричног листа „Шарли Ебдо“ и 13. новембра исте године на дворану „Батаклан“.

У Босни и Херцеговини припадници вехабијског покрета извели су низ терористичких аката. На основу званичног списка Суда БиХ, на највећу казну затвора, због напада на Полицијску станицу у Бугојну 2010. године на 35 година робије осуђен је Харис Чаушевић Окс.

Суд БиХ правоснажно је на 15 година затвора осудио Мевлида Јашаревића, који је пуцао на амбасаду САД у Сарајеву. На седам година осуђен је Хусеин Билал Боснић, неформални вођа вехабија у БиХ. На списку осуђеника са казном већом од 10 година је и Аднан Харачић, којем је, такође, суђено због напада на Полицијску станицу у Бугојну 2010. године, а који је након признања кривице осуђен на 14 година затвора.

Полицијска станица у Бугојну након напада

Ријад Рустемпашић осуђен је 2011. године на четири и по године затвора због планирања терористичког напада у Сарајеву.

Нападачи на полицијску станицу у Зворнику (Република Српска) и припаднике Оружаних снага БиХ у Сарајеву ликвидирани су током терористичке акције, те суђења није било.

Ужасни су били и терористички напади у Русији. Навешћемо само најпознатије: Терористи су 23. октобра 2002. године заузели позоришни центар на Дубровки за вријеме представе „Норд-ост“ (Север-југ), по налогу чеченског екстремисте Шамила Басајева.

Напад на московски метро био је  терористички напад који се одиграо 6. 2. 2004. године када је бомбаш самоубица детонирао бомбу у близини подземне станице Автозаводскаја у склопу линије Замоскворецкаја у москвском метроу.

Бомбашки напад на метро станицу Рижскаја се догодио у Москви 31. аугуста 2004. године када је припадница сјевернокавкаске  салафистичко-џихадистичке  организације  Карачајевски џемат активирала скривену експлозивну направу.

Терористички напади на Волгоград у децембру 2013. односе се на два самоубилачка бомбашка напада током 29. и 30. децембра 2013. године којима су циљеви били цивили у градском јавном превозу.

Сви наведени терористички напади били су иделошки мотивисани – стварање исламске државе са шеријатским уређењем на тлу Русије, Босне и Херцеговине и Сирије. Нападачи су били припадници вехабијског (селефијског) покрета.

У овом контексту морамо цитирати храброг босанског муслимана Јасмина Мердана, аутора запажене књиге о вехабијском покрету „Вехабизам/селафизам“: „Није сваки вехабија терориста, него је сваки терориста вехабија“.

Борба против тероризма није посао само полиције, војске и специјализованих служби безбједности. Она подразумијева стварање широког фронта у којем су владине службе, али и вјерске организације, образовне институције и медији.

Већ смо представили терористички акт као завршни чин једне драме, тј. трагедије.

Највише ћемо учинити ако се тероризму супротставимо у првом чину, када се рађа идеја о извођењу напада. Против идеје се тешко борити. Она је моћна сила која покреће групе па и читаве народе, руши и ствара државе. Једини начин супротстављања једној идеји јесте друга, јача идеја. Значи, исламски вјерски ауторитети пред собом имају одговоран задатак да младим генерацијама објасне да је ислам религија која може да постоји у коизистенцији са другим религијама, да исламу не припада милитаризам, понајмање тероризам.

Да се вехабизам, финансира из Саудијске Арабије, а у служби је сила Запада, углавном великих корпорација које имају огроман утицај на владе својих земаља.

Саудијски престолонаследник Мухамед бин Салман

Тероризам је у функцији реализације геополитичких циљева глобализма. При томе се грубо манипулише вјерским осјећањима младих. И вјерски ауторитети православног и католичког свештенства на идентичан начин би могли да објашњавају позадину терористичких напада и да руше тезу Семјуела Хантингтона коју је изнио у познатој књизи „Сукоб цивилизација“.

У сукобима у Сирији, на једној страни су били легитимна влада Сирије, Русија, Иран, а на другој страни тзв. Исламска држава, Саудијска Арабија, и специјалне јединице Велике Британије, Сједињених Држава, Француске и Израела.

Да ли се у Сирији радило о сукобу цивилизација или о сукобу интереса?

Велике корпорације имале су циљ да Сирију униште као државу, што су већ учиниле са Ираком и Либијом како би овладале природним ресурсима тих земаља, првенствено нафтом.

Русија је у Сирију послала војску јер је била свјесна да би пад Дамаска, главног града Сирије, у руке тзв. Исламске државе, за посљедицу имао изазивање наредног рата који би се водио на Кавказу, односно, на тлу Русије. Тако је Русија одбранила себе, али и балканске државе, које су такође биле у плану терориста тзв. Исламске државе.

Наравно, улога обавјештајних служби и полиције у спречавању тероризма је јако важна. Добрим агентурним радом и примјеном техничких метода у праћењу комуникације потенцијалних терористичких група може се благовремено доћи до квалитетних података које ће искористити полиција и спречити нападаче.

И у сајбер простору се води велика битка. Интернет је простор који користе терористи.

Министарство финансија треба да прати токове новца којим се терористи финансирају.

Образовни систем ученицима и студентима мора пружити неопходна знања о безбједносним појавама и начинима заштите.

Медији ни у којем случају не би требало да дају непотребан публицитет терористима, једина слика коју о њима треба да у јавности праве јесте да се ради о злочинцима.

Све у свему, борба против тероризма изискује стварање широког фронта у којем ће заједно бити и сарађивати владине службе и министарстава, вјерске организације, образовне институције и медији.

1 коментар

Кликни овде да поставиш коментар