- Један од бројних парадокса бошњачке политичке свијести јесте у томе што свој државни континуитет везују за средњовјековну Краљевину Босну, која је била хришћанска земаља, а домицилни муслимани су се појавили тек на њеном згаришту пошто су је освојиле и поробиле Османлије, те започеле исламизацију
- Уочи првих слободних избора, поводом проношења мошти цара Лазара по манастирима у БиХ, Нијаз Дураковић је изјавио да га „гуши мирис тамјана“. А како би реаговали Бошњаци да Срби објаве да им бубне опне пуцају од куисања хоџа, односно разгласа са минарета Ферхадије и Алибегове џамије и да страхују од езана који на непознатом језику позивају муслимане. А тек шта би рекли да неким поводом Срби у Српску донесу грумен земље или нешто што је симболично везано за цара Душана
- „Фатих је неизмјерно важан за муслимане у Босни и Херцеговини“, писао је Есад Хећимовић, али и упозоравао: „Ако хоћемо да градимо свој идентитет на припадности Босни и Херцеговини, онда наравно долазимо до питања чију ћемо традицију слиједити – султана Мехмеда Фатиха или погубљеног краља Босне“. Бошњаци, међутим, хоће истовремено и једно и друго, а неспојиво је
- Амбиције су им превелике, па неће ни Дејтон ни нови договор ни мирни разлаз. А снаге им невелике па, како пише Ксавије Бугарел, шаљу „апеле империјама“ да натјерају комшије да силом испуне њихове пусте жеље. Тешко нама са њима
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
КЛАДИМ се да нисте знали колики утицај на савремене политичке односе у БиХ има султан Мехмед Фатих иако већ стољећима мирује у свом стамболском турбету. Сељаци у средњој Босни и ријетки упућени у Сарајеву знају, али вам неће рећи.
Један од бројних парадокса бошњачке политичке свијести јесте у томе што свој државни континуитет везују за средњовјековну Краљевину Босну, која је била хришћанска земаља, а домицилни муслимани су се појавили тек на њеном згаришту пошто су је освојиле и поробиле Османлије, те започеле исламизацију.
Вјеровали или не, али како 2012. пише Есад Хећимовић, новинар сарајевског Ослобођења, свако веће муслиманско село у средњој Босни све до данас чува успомену на султана Мехмеда II?
Ко не зна, ради се о султану под надимком Фатих (освајач), који је средњовјековно босанско краљевство претворио у босански вилајет под управом високе порте у Стамболу.
Ништа нелогично нема у томе што се босански муслимани, касније Муслимани, још касније Бошњаци, односно хришћани који су конвертирали у ислам, идентификују са окупатором који је Босном владао неколико вјекова.
Са новом вјером, временом су примили и обичаје, обрасце понашања, начин исхране и одијевања, обиље турцизама у говору, културу свакодневног живота по шеријату. Турци су им по свим анкетама омиљенији него иједан народ са којим су 20 плус 45 година дијелили заједничку државу.
А све је почело са Фатихом.
Међутим, потпуно нелогично, данашњи Бошњаци свој државни континуитет ослањају на хришћанску Краљевину Босну пошто су историјски настали тек када је она нестала, односно каузално да она није нестала, они не би ни настали – најприје као домаћи муслимански вјерници и касније стасали као народ и нација.
Штавише, поменути султан Мехмед Фатих погубио је посљедњег краља Босне. Послије пада Османског царства велики број „потурица“, како их је називала хришћанска раја, дијелом се са Османлијама повлачи у Турску (један од 12 геноцида), дијелом се враћа свом првобитном идентитету (најистакнутији попут Кустурице и Селимовића), а највећим дијелом остаје у БиХ, позивајући се на минуле вијекове као своје „златно доба“ и тугују за „пустим турским“.
Док овај потоњи дио, односно његови савремени потомци, након признања нације, иако муслимани, себе декларишу као легитимне насљеднике хришћанске средњовјековне Босне, дотле се њихове хришћанске комшије, које објективно заиста имају тај историјски континуитет, на њу не позивају.
Повремено се српски и хрватски историчари медијевалисти прегањају око тога да ли су босански краљеви били православци или католици, а док се двоје свађају, трећи се користи и измишља своју историјску вертикалу без обзира на то што ни Твртко, ни Кулин бан, ни други босански краљеви сасвим сигурно нису били муслимани.
Уз те средњобосанске руралне легенде о „омиљеном султану Фатиху који је Босну обасјао свјетлошћу ислама“ иде и прича о томе како су будући хришћански конвертити условљавали свој прелазак на ислам тиме да им се не дира у нека драга светилишта и старе обичаје „не држи воду“. Прије ће бити да је било обратно, јер није забиљежено у историји да су поробљени народи постављали услове окупатору.
Могли су можда да моле на кољенима да сачувају неку симболичну успомену на стара светилишта и вјеру прађедова, али мало је вјероватно да им је султан и калиф Мехмед II то дозволио с обзиром да ислам захтијева стриктно поштовање догме, која се протеже и на сваки аспект свакодневног живота и увреду вјере кажњава фетвом.
Салман Ружди, Шарли Ебдо нпр.! Зато су се, рецимо, у неким старим муслиманским кућама, на таванима, сакривене од душмана, комшија и потомака, и вијековима након турског вакта могле наћи славске иконе прекривене густом паучином и прашином дугог заборава.
Можда би ово митско условљавање конверзије прије било израз потребе конвертита да докажу да нису продали „вјеру за вечеру“ јер је познато да су превјеравали најбогатији да би сачували посједе и најсиромашнији да би преживјели „турски зулум“ у разним новчаним и натуралним наметима сиротињи раји.
Да легенде о султану Фатиху нису неки реликт давне прошлости сачуван у руралним забитима средње Босне, него блиске и савременој бошњачкој урбаној елити, свједочи и необичан догађај о коме 2010. пише Иван Ловреновић, хрватски књижевник пробосанске оријентације.
„Дан-два по укопу Алије Изетбеговића на Шехидском мезарју на Ковачима појавила се група посланика турског парламента да би још свјежу хумку посули земљом из турбета султана Мехмеда Фатиха. Уз објашњње да је изузетно велика част подизања плоче над гробом султана који је освојио Цариград, претходно указана једино бившем предсједника Тургуту Озалу“.
Изузетна, али и знаковита, част јер асоцира на Изетбеговићево одбијање да изрази протоколарно поштовање Кемалу Ататурку и објашњење да је „Турска као исламска била империја, а да је као секуларна само просјечна европска држава“.
Асоцира такође на признање Алији што је ислам вратио на Фатихове границе у сјеверозападној Босни илити Зеленој крајини.
Асоцира, најзад, и на неоосманизам, кога се Тајип Ердоган звани „султан“ није одрекао ни након уклањања Даватоглуа.
Индикативно је да је овај ритуал прећутан у јавности муслиманског Сарајева, иако није могао бити уприличен без договора на највишем међудржавном нивоу у који је са стране БиХ морао бити укључен и српски представник.
Сјетимо се да је уочи првих слободних избора, поводом проношења мошти цара Лазара по манастирима у БиХ, Нијаз Дураковић изјавио да га „гуши мирис тамјана“ и тако увриједио и вјерујуће и невјерујуће Србе.
Како би реаговали Бошњаци да Срби објаве да им бубне опне пуцају од куисања хоџа, односно разгласа са минарета Ферхадије и Алибегове џамије и да страхују од езана који на непознатом језику позивају муслимане. А тек шта би рекли да неким поводом Срби у Српску донесу грумен земље или нешто што је симболично везано за цара Душана.
Не би сигурно прихватили објашњење да је овај владар творац једног од првих законика у европској историји и да је то доказ српске традиционалне привржености правној држави и владавини права, него би то тумачили у свјетлу историјске чињенице да је „Душан силни“ или „Душан велики“ ширио границе Србије. Било би: „Србија најављује нову агресију на Босну!“
Иако им је цар Душан и истовјерник предака, и саплеменик комшија, до јуче и суграђанин у заједничкој држави, а Мехмед II је дошао из Мале Азије, говорио туђим језиком, уништио Краљевину Босну, окупирао Босански вилајет, донио страну вјеру, почива хиљадама километара далеко …
Бадава! Током дисконтинуитета од 500 година изблиједила је колективна меморија на хришћанску Краљевину Босну, а све што се касније дешавало са Османлијама, са анексијом, са Великим ратом, са уједињењем, са НДХ, са другим уједињењем, са грађанским ратом само је удаљавало Босанце (и Херцеговце) три вјерозакона.
Легенда о Фатиху на селу и грумен његове земље у граду живе у средњој Босни гдје се налази главнина кантона са бошњачком већином и под бошњачком влашћу. Елем, гдје год су муслимани у БиХ своји на свом, са њима је и Фатих, како у сјећањима, тако и у актуелним осјећањима и политичким визијама.
„Фатих је неизмјерно важан за муслимане у Босни и Херцеговини“, пише Есад Хећимовић, али и упозорава: „Ако хоћемо да градимо свој идентитет на припадности Босни и Херцеговини, онда наравно долазимо до питања чију ћемо традицију слиједити – султана Мехмеда Фатиха или погубљеног краља Босне“.
Бошњаци, међутим, хоће истовремено и једно и друго, а неспојиво је.
Сва земља босанска је беговска и насљедно бошњачка, укључив Републику Српску и Херцег-Босну, које је хришћанска раја привремено окупирала уз помоћ спољних агресора Хрватске и првенствено Србије.
Такво виђење будуће БиХ камуфлирају концептом јединствене БиХ у којој одлучује демократска већина грађана, што су, ето случајно, баш муслимани Бошњаци. А Фатиха као инспирацију вјешто прикривају у легендама о благородном султану који је дивљу и несрећну земљу обасјао исламом и симболичком ритуалу са груменом земље из његовог гроба.
Да то нису „само снови једног вјерника“ него реалност његове илузионистичке политике, Алија Изетбеговић је практично показао игноришући вољу Срба уочи рата, а послије рата и Хрвата. Амбиције су им превелике, па неће ни Дејтон ни нови договор ни мирни разлаз. А снаге им невелике па, како пише Ксавије Бугарел, шаљу „апеле империјама“ да натјерају комшије да силом испуне њихове пусте жеље.
Тешко нама са њима.
Додај коментар