- Империја у распаду вјероватно рачуна да је задњи час утврди бар простор Европе, укљујући и Западни Балкан, и да то може максималним дипломатским и политичким притисцима директно на Бањалуку и Београд, или преко међународних формација (ЕУ, НАТО, УН, Хаг)
- Координирани и синхронизовани притисци на Српску и Србију, као никада у посљедњих 30 година, за сада не дају резултат. Срби неће у НАТО, неће санкције Русији, не дају КиМ и РС …
- Оно што би понајвише могло да одбије исламске земље од „резолуције о Сребреници“ јесте увлачење босанских муслимана под скуте Запада и посебно САД. Данас, када Израел, оружјем и логистиком и политиком САД, сатире муслиманске цивиле у Палестини и ракетира Иран, Бошњаци су једини муслимани у свијету који се бацају у ноге својим западним диндушманима. Зато екс реис Мустафа Церић вели да су за босанске муслимане данас Мека у Вашингтону, а Медина у Бриселу
- Ако колективни Запад заподјене нови рат против Срба, биће то прокси рат бошњачких и шиптарских муслимана по систему: наша иницијатива – ваша реализација, наши топови – ваше топовско месо, наша џебана – ваше главе
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ДА ЛИ српско натезање конопца са Западом око Републике Српске и КиМ улази у финиш пуцања на једну или другу страну?
Није тешко примијетити да су они послије тродеценијског „кувања жабе“ кренуили пуном паром да преломе резултат. А није тешко ни препознати да им се због проблема на све стране (Украјина, Газа, Иран, глобални југ) жури да НАТО и ЕУ интеграцијама потчине и српски дио балканског дијела Европе.
Империја у распаду вјероватно рачуна да је задњи час утврди бар простор Европе, укљујући и Западни Балкан, и да то може максималним дипломатским и политичким притисцима директно на Бањалуку и Београд, или преко међународних формација (ЕУ, НАТО, УН, Хаг).
Суђење Додику, отимање јавне имовине, ширење црне листе, блокирање банкарских рачуна физичким и правним лицима, охрабривање насиља Шиптара над Србима, пријем Косова у Савијет Европе, бесконачно одлагање ЗСО и враћања српског динара)…
Лаки поени без употребе војне силе увијек су добродошли јер јачају пољуљано самопоуздање. Али, сразмјерно томе, неуспјех чак и на споредном колосијеку Западног Балкана појачава фрустрацију и доводи до неодмјерених реакција.
Координирани и синхронизовани притисци на Српску и Србију, као никада у посљедњих 30 година, за сада не дају резултат. Срби неће у НАТО, неће санкције Русији, не дају КиМ и РС …
На Резолуцију САД, Њемачке и Руанде, која вјероватно представља врхунац притиска, Додик одговара скупштинским усвајањем Извјештаја Међународне комисије за Сребреницу у којој Гидеон Грајф закључује: „Геноцида у Сребреници није било“.
Вучић, лажова Шмита, истина, опет прима, али овога пута без титуле в.п. и без ранијег разумијевања, те се спрема у Њујорк раније да би лобирао против резолуције која би једнако погодила и Српску и Србију и збија националне редове.
Додик пријети сецецијом Српске загледан у Србију, а Вучић никад експлицитније: „Србија је уз Српску и Додика“.
Зато Бећировић вели: „Проблем није Додик него Вучић“. Не разумије да је то исто, јер с обје стране Дрине живе прекодрински Срби!
У неизвјесности да ли ће резолуција проћи на Генералној скупштини, САД мијењају пропозиције: умјесто двије трећине биће довољна натполовична већина, уздржани гласови се неће бројати зато што предвиђају велики број таквих који неће да је подрже, али ни да изазову рањену горопад.
Вјероватно ће исход гласања у Генералној скупштини преломити исламске земље јер су у Сребреници масовно настрадали њихови истовјерници. Американци и рачунају на исламску солидарност, али понајвише да ће то муслиманском свијету бити компензација за страдање Палестинаца у Гази.
Ако је страдање 8000 мушкараца у Сребреници геноцид, како се зове помор 35000 углавном жена и дјеце у Палестини?
Да ли ће таква игра, коју САД од вајкада играју са арапским земљама и овог пута проћи није баш сасвим сигурно, из више разлога.
Послије ефикасне руске заштите Сирије пројектилима из Црног мора, на званичан позив Асада, многе исламске земље у РФ препознају лојалнијег и принципијелнијег савезника од САД.
Нафташке земље унутар ОПЕК-а ефикасно сарађују у регулисању свјетског тржишта црног злата. Антиколонијална сарадња тих земаља са совјетском Русијом из времена Насера, Бургибе, Нимеирија, Садама, Гадафија оставила је позитивна сјећања. Данас су мање-више опет заједно у отпору глобалном неоколонијализму.
Пијемонтални Египат пред вратима БРИКС-а у борби за мултиполарни свијет.
Муслимани у РФ подржавају Путинову власт.
Али, оно што би понајвише могло да одбије исламске земље од америчке Резолуције јесте увлачење босанских муслимана под скуте Запада и посебно САД. Данас, када Израел, оружјем и логистиком и политиком САД, сатире муслиманске цивиле у Палестини и ракетира Иран, Бошњаци су једини муслимани у свијету који се бацају у ноге својим западним диндушманима.
Штавише, екс реис Мустафа Церић вели да су за босанске муслимане данас Мека у Вашингтону, а Медина у Бриселу.
Нису у исламском умету сигурно заборавили ни да је актуелни шеф делегације БиХ при УН и промотор Резолуције о геноциду Златко Лагумџија, својевремено, као бошњачки премијер БиХ, испоручио „Алжирску групу“ у Гвантанамо на захтјев САД, упркос уличним протестима народа муслиманског Сарајева. За многе Алжирце је утврђено да нису учествовали у рушењу кула Свјетског трговинског центра у Њујорку, али тек послије вишегодишње звјерске тортуре.
Свјесни да је такво злостављање заробљеника забрањено међународним правом, извођено је ван граница САД. Чињеница је да Лагумџија послије тога више никад није добио гласове муслимана Бошњака и да се повукао са чела странке.
А на чело делегације БиХ у УН, дошао је уз много препирања у владајућој коалицији, на препоруку америчке амабасаде. Кумовањем Резолуцији он покушава да опере нечисту савјест Запада али у своју личну.
У Палати УН на Ист Риверу има заштиту од фетве, али искусни и промућурни Златко зна да то није довољно и вјерује да би га успјех Резолуције о геноциду рехабилитовао и код куће и у глобалном умету.
Резолуција о геноциду у Сребреници треба не само да уназад оправда бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијумом, него и да унапријед обезбиједи међународноправну подлогу за несагледиво лоше посљедице по српски народ и српске земље на линији сецесије Косова и укидања Српске. Укључив и атмосферу сатанизације и линча за нову интервенцију у БиХ и Србији, односно у Српској и на КиМ.
Ако колективни Запад заподјене нови рат против Срба биће то прокси рат бошњачких и шиптарских муслимана по систему: наша иницијатива – ваша реализација, наши топови – ваше топовско месо, наша џебана – ваше главе.
Већ је виђен тазе примјер Украјине, из које се Запад тихо повлачи и закулисно преговара о новим границама које ће диктирати РФ.
Да ли ће босански и шиптарски муслимани поново упасти у исту замку као и 90-их, када је Изетбеговић по инструкцији Цимермана политички изазавао гађански рат и остварио побједу на 25% територије БиХ, са фантазијом да је цијела и јединствена заправо једино њихова?
Поражени и разочарани Алија је ’95. резимирао да би „до западне интервенције ’95 дошло раније да се није радило о муслиманима, да „борци АБиХ гину за опстанак муслимана и ћеперак земље, а не за апстрактну БиХ коју неће Срби и Хрвати“, да би „у наставку рата Бошњаци побиједили али би и сами гинули“, да је и „неправедан мир бољи од рата“, да је једино важно да је „сачувана идеја Босне“.
Да ли су сљедбеници примили поуку „првог у Бошњака“, или заиста и даље вјерују да ће амерички маринци умјесто њих гинути за остварење „идеје Босне“?
Сви кажу да је трећи свјетски рат у току, а као и у претходним жариштима се шири и распламсава.
„Буре барута“ ни у једном од претходних није заобиђено јер се лако запали. Ипак гомилају се важне противрјечности у ставовима унутар колективног Запада, које свједоче да у том табору шкрипи.
Док протекторат појчава контигент ЕУФОР- у БиХ, који поново шпарта путевима РС, дотле БиХ добија преговарачки статус са ЕУ.
Док инсистирају на људским правима и демократији, дотле Шмит намеће законе који штите његов лажни статус и суди изабраном предсједнику Српске.
Док јачају институције јединствене државе, дотле једну њену половину третирају као геноцидну творевину, а другу као жртву геноцида.
Док Брисел упозорава Шмита да је претјерао у наметању и да је његово да домаћине приволи на договор, дотле га Вашингтон подражава и Сенат америчког конгреса тражи да САД преузму команду.
Најзад, према незваничним инормацијама, Марфи у јулу, на пола мандата, одлази из Сарајева, а у Берлину надмоћна опозиција указује да је Шмит више проблема произвео него ријешио.
Али, и Срби раде своје!
НС РС одбцује Шмитове наметнуте законе и доноси своје, у паузи засједања држе масован митинг уз говоре високих званичника из Србије, у Београду се спрема заједничка национална манифестација.
Дакле, конопац још није пукао и „ћераћемо се још“.
Додај коментар