Коментари

Кецмановић: Лавић тврди да су муслимани највише страдали под Турцима, а да су Срби србизовани Бошњаци

ПРИЛОГ „КЛАСИЧНОМ БОШЊАЧКОМ ИДЕАЛИЗМУ“, ИЛИ „У СРЦУ БОСНА, А У ГЛАВИ ФОСНА“ (први дио)
  • Профосор доктор Сенадин Лавић користи синтагму „великосрбијанство“ умјесто до сада уобичајене „великосрпство“. Откуда та иновација у наступима бошњачких идеолога?  Један од њих коначно се сјетио да великосрпство обухвата све Србе, укључив и Србе у БиХ, те да је зато рат ’92-’95. ипак био унутрашњи грађански ратна национално-вјерској основи, а не спољна агресија Србије. Са новом, наизглед спасоносном синтагмом „великосрбијанска агресија“, упада, међутим, у нову глупост: испада да су Срби из Србије напали на Србе у БиХ, односно на Републику Српску
  • Видим, докторе Лавићу, да вам се плахо допала конструкција аустроугарског намјесника Бењамина Калаја: „сви становници Босне у ствари су Босанци три вјероисповјести. „Једни су преко православља србизирани, други преко католичанства кроатизирани …“ А трећи? – Трећи, иако су примили вјеру османског окупатора, нису преко ислама постали „потурице“, него су, биће, остали што су и били – Босанци (Бошњаци, Бошњани) да би се данас самопромовисали у „темељни народ“ који полаже природно право на цијелу БиХ  
  • Није ли, Лавићу, некако ипак логичније да су се баш ови трећи, данашњи Бошњаци, прихватајући вјеру туђина из Мале Азије, који је разорио хришћанску Краљевину Босну и убио њеног посљедњег краља, говорио страним језиком те донио далеку оријенталну културу, понајвише удаљили од тога „заједничког босанског коријена“ 
  • Лавићево – да су Бошњаци настали из „симбиозе етничких група“ – нешто је посве ново. До сада су негирајући своје српскоправославно или католичко поријекло, бошњачки стручњаци потезали своје дијелом богумилско поријекло, али су се при томе спотицали о чињеницу да су богумили били само јерес унутар православља. Зато би било лијепо да сте навели које су етничке групе партиципирале у тој вашој симбиози. Индијанци? Абориџини? 
  • Вама је једино важно да нису Срби. Лично познајем више обичних а и славних људи муслиманског имена, који се поносе својим српским поријеклом или опредјељењем. Андрић, Меша! Емир! Свратите у Каменград да видите групну скулптуру браће Соколовић, Мехмед-паше и патријарха Макарија! Велики везири на Порти нису никад заборављали ко су и шта су били прије Данка у крви и покушавали су добрим дјелима да искупе душу
  • „Не постоје Бошњаци без ислама!“- то нисам открио ја него су, докторе, понављали многи ваши вјерски и секуларни ауторитети. Али, ако су Бошњаци већ постојали прије исламизације, не знам зашто сте се онда 50-ак година лажно представљали као Муслимани у националном смислу. Чак и онда када је дошла посткомунистичка слобода, Алија Изетбеговић је одбијао да се Муслимани преименују у Бошњаке што је предлагао Зулфикарпашић 
  • Сенадине, да не бисте понављали инсинуације, немам ништа против Бошњака, и муслимана и атеиста. Напротив, то је народ са којим сам пола живота проживио, сарађивао и друговао и многе лијепе успомене и пријатељства и данас трају. И не спорим вам право да будете шта год хоћете и како год хоћете и колико год хоћете, али под условом да то исто дозволите и Србима у Српској (и Хрватима у „Херцег Босни“) и да не умишљате да је цијела БиХ само ваша

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ (одговор Сенадину Лавићу на полемички текст „Деконструкција великосрбијанског џихада“, чији се садржај може прочитати и на Све о Српској)

„БОЈ на Косову није уопште био значајан за освајачки поход Османлија у Европу, него тек успутна ратна чарка“ (?!) „Од Османлија су највише страдали босански муслимани, а не Срби“ (?!) Бошњаци нису исламизовани Срби, него су Срби посрбљени Бошњаци“ (?!) „Андрић није српски писац него босански нобеловац“(?!) . . .

Ако и све друго може, овим открићима и оцјенама др Сенадина Лавића, професора ФПН у Сарајеву не може се оспорити оригиналност. Изнио их је као одговор на моју реакцију  на његов интервју сарајевском порталу Vijesti.ba.

И у интервјуу и у одговору на моју реакацију профосор доктор Лавић користи синтагму„великосрбијанство“ умјесто до сада уобичајене„великосрпство“. Откуда та иновација у наступима бошњачких идеолога?

Један од њих коначно се сјетио да великосрпство обухвата све Србе, укључив и Србе у БиХ, те да је зато рат ’92-’95. ипак био унутрашњи грађански рат на национално-вјерској основи, а не спољна агресија Србије. Са новом, наизглед спасоносном синтагмом „великосрбијанска агресија“, упада, међутим, у нову глупост: испада да су Срби из Србије напали на Србе у БиХ, односно на Републику Српску.

Да би избјегао закључак да су Срби напали сами на себе, доктор Лавић је призвао у помоћ Бењамина Калаја, хабсбуршког намјесника у анектираној Босни, који је, упрошћено речено, доказивао да су босански Срби, заједно са муслиманима и Хрватима, један – босански народ, а Србијанци неки други.

Калајев мотив да одвоји „босанске Србе“ од „Србијанаца“ био је да их мобилише за планирани рат против Србије, али су Срби заједно са наоружањем масовно прелазили на другу страну барикада.

Други угарски министар двојне монархије гроф Андраши још у то вријеме је закључио:„Босна не може да буде једна нација јер нема једну душу!“

Бењамин Калај

Сличан, такође неуспио, покушај калајевштине поновљен 70-их година када је комунистичка власт у БиХ, слиједећи процес конфедерализације СФРЈ, сузбијала прекодринске везе да би ојачала унутрашње редове републике и атрибуте државности. Најзад, у трећем покушају, Калајев пројекат је реализовао Алија Изетбеговић исцртавањем међународно признате границе на Дрини. Није, међутим, рачунао на високу цијену тог бошњачког успјеха у игнорисању природних веза истог народа на двије обале ријеке и понижавању српског народа у БиХ, односно на крвави грађански рат и рођење Републике Српске.

Непосредан изазов за Лавићев гњевни интервју на који сам реаговао очигледно је јачање политичких, економских, културних, духовних веза између Српске и Србије, на чему у новије вријеме интензивно раде и Бањалука и Београд, те бошњачка паника због врло вјероватног доласка Додика у Сарајево на чело БиХ. Али, проф. др Лавић не би био прави научник и интелектуалац  да свој национални афект није умотао у ширу теоријску и историјску јуфку.

„Овдје ваља подсјетити, такођер, на један став који се битно тиче професора Кецмановића и његовог преданог рада на раскорјењивању босанских Срба. Један дио босанско-српских интелектуалаца у 20. стољећу послужио је великосрбијанском пројекту у покушајима деструкције Босне. Они су, наиме, имали задатак да у српском народу створе посебну слику српства и развуку је у прошлост, тамо гдје она никада није била. Србизирање бошњачког православног народа постулирано је као пројект од 1844. у Начертанију, а онда је “национализирање” бошњачких православаца и њихово “србизирање” почело од 1863. године с доласком Теофила Петрановића који је био истакнути члан друштва за ширење српског имена у Босни. Тек послије тога слиједи конструирање српског идентитета и људи се опредјелују за српство. То значи да су Бошњаци у Босни основа из које су временом постали данашњи Бошњаци, босански Хрвати и босански Срби.“

Видим, докторе Лавићу, да вам се плахо допала конструкција аустроугарског намјесника: „сви становници Босне у ствари су Босанци три вјероисповјести. „Једни су преко православља србизирани, други преко католичанства кроатизирани …“ А трећи? – Трећи, иако су примили вјеру османског окупатора, нису преко ислама постали „потурице“, него су, биће, остали што су и били – Босанци (Бошњаци, Бошњани) да би се данас самопромовисали у „темељни народ“ који полаже природно право на цијелу БиХ .

Није ли, Лавићу, некако ипак логичније да су се баш ови трећи, прихватајући вјеру туђина из Мале Азије, који је разорио хришћанску Краљевину Босну и убио њеног посљедњег краља, говорио страним језиком те донио далеку оријенталну културу, баш понајвише Бошњаке удаљио од тога „заједничког босанског коријена“.

Ако иједан од три народа у БиХ полаже право на континуитет са тим средњовјековним корјеном, онда су то понајмање управо Бошњаци, и зато пате од несигурног идентитета. И док је код Срба и Хрвата колективно сјећање на средњовјековну Краљевину Босну изблиједило у прилог идентификације са националним матицама са којима постоји историјски и територијални континуитет, код Бошњака се јавља као „пренатална меморија“ или метафизичка компензација за недовршени идентитет.

Не знам зашто проф. Лавић често оптужује Србе (требало би онда и Хрвате) за „деструкцију Босне“. Ако је то у смислу независне државе, тако нешто не постоји већ више од пола миленијума, јер је БиХ егзистирала или као окупациона зона (османска, хабсбуршка, усташка) или corpus separatum унутар двије Југославије. А данас је тек међународни протекторат на челу са Валентином Инцком као намјесником УН.

Ако је то пак у смислу географског простора Босне и Херцеговине, ниједан њен дио нико не може ни откинути, ни однијети, чак и ако промијени границе. Срби, истина, не воле онај дио БиХ у којем их више готово и нема, а оне преостале, према свједочењу проф. др Уге Влаисављевића, „зову животињама“, али зато толико воле њену мању половину, именом Република Српска, да су за њу и гинули. При томе, и Срби, а колико знам и Хрвати немају баш никакве претензије на пет бошњачких кантона.

Бошњаци, напротив, сматрају да им припада цијела БиХ, и то је оно што нам срећу квари. До те мјере да Хрвати траже обнову Херцег-Босне, док Срби наглас размишљају о осамостаљењу Српске. А ви на то: Куку леле, растурише нам Босну.

Сенадин Лавић

Ево како то објашњава професор Сенадин:

„Кецмановића је потребно подсјетити на неколико принципијелних  ставова. Све бошњачко потиче и извире из Босне. Бошњаци своје постојање заснивају на босанству, везаности за босанску земљу и крајеве. Они су временом настали из укупности босанског трајања, из симбиозе етничких група – нису се појавили с Османлијама или се одвојили од Срба. О султану и турчијату тако лијепо и надахнуто приповиједа Иво Андрић, босански нобеловац. Али, то је само романескна фикција. У конструкту о османском насијеђу постоје и бошњачке незналице, наравно, које се уклапају у великосрпски рам исламизма и по њему проводе самооријентализирајуће деструктивно искључивање из повијести Босне. Те бошњачке незналице идеални су типови за игроказ који воли професор Кецмановић заточен у властитој неосјетљивости за фине разлике и препознавање другог и другачијег.“

Није ми јасно шта хоћете са овим патетичним варирањем бошњачког „извирања из Босне“, „постојања на основу босанства“ из „укупности босанског трајања“ и „везаности за босанску земљу“, као да вам ја то оспоравам или вас, како инсинуирате, „искључујем из повијести Босне“. Напротив, нека сте живи и здрави и у Босни и ван ње!

Али, морали бисте сте, докторе, да водите рачуна о чињеници да 75 одсто територије БиХ углавном насељава српско (49 %), односно хрватско становништво (25 %,),односно да једни свој етнички простор зову Република Српска, а други Херцег-Босна, како је то ентитетима и кантонима разграничено ратом и Дејтонским споразумом, који су потписали и Изетбеговић и Силајџић.

Ово да су Бошњаци настали из „симбиозе етничких група“ је нешто посве ново. До сада су негирајући своје српско и хрватско поријекло, бошњачки стручњаци потезали своје дијелом богумилско поријекло, али су се при томе спотицали о чињеницу да су богумили били само јерес унутар православља. Зато би било лијепо да сте навели које су етничке групе партиципирале у тој вашој симбиози. Индијанци? Абориџини?

Вама је једино важно да нису Срби. Лично сам познавао и познајем више обичних а и славних људи муслиманског имена, који се поносе својим српским поријеклом. Меша! Емир! Свратите у Андрићград да видите групну скулптуру браће Соколовић, Мехмед-паше и патријарха Макарија! Велики везири на Порти нису никад заборављали ко су и шта су били прије Данка у крви и покушавали су добрим дјелима да искупе душу.

„Не постоје Бошњаци без ислама!“- то нисам открио ја него су, докторе, понављали многи ваши вјерски и секуларни ауторитети. Али, ако су Бошњаци већ постојали прије исламизације, не знам зашто сте се онда 50-ак година лажно представљали као Муслимани у националном смислу. Чак и онда када је дошла посткомунистичка слобода, Алија Изетбеговић је одбијао да се Муслимани преименују у Бошњаке што је предлагао Зулфикарпашић, јер ваш национално неосвјешћени национални лидер, по сопственим ријечима, није правио разлику између муслимана од Марока до Индонезије.

Ваша политичка, вјерска и културна национална елита се око тога предомислила тек крајем рата на Босанском сабору, и то тијесном већином гласова. Помозите ми да се снађем у тим „финесама“!

Најзад, амбивалентан је и бошњачки однос према Андрићу. Као српски писац (сам се написмено тако самоидентификовао тестаментом у САНУ, али и без тога српским језиком којим је писао, екавским говором и ћирилицом), Андрић је, по Мухамеду Филиповићу, „нанио Босни више зла него све окупаторске војске заједно“, а као нобеловац је, по Сенадину Лавићу, постао „босански нобеловац“.

„Кецмановић поручује Бошњацима да им Турска треба бити ‘матица’… Професор Кецмановић подсјећа да је дошао крај поштивању мултикултурализма и сада би требало брзо ‘избрисати’ сваки траг разлике, постојања другог, неидентичног, хетерогеног, самосвојног. Нажалост, Бошњаци су искусили шта то значи 1995. године. Можда професор Кецмановић обзнани да негира било какав злочин и геноцид над Бошњацима у име великосрбијанског пројекта зла?“

Тврдњу о томе да је „Турска матица Бошњака“ нисам лансирао ја, него реис улл улема, емеритус, Мустафа-ефендија Церић, врховни поглавар Исламске заједнице у БиХ током рата и двије деценије послије рата. Не сјећам се да сте ви или било ко од бошњачких интелектуаца тим поводом полемисали са реис ефендијом. Ја сам само констатовао да реис ефендијина теза није без основа: један дио хришћанског народа у Босни и Херцеговини под Османлијама се конвертовао у ислам и током вишевјековне окупације створио специфичну оријенталну културу у БиХ, на коју је у 20. вијеку надограђена муслиманска нација. Не разумијем шта је у томе толико зло да вас тако срди.

Такође, ни указивање на неуспјех интеграције муслиманских имиграната у европске земље такође није мој изум.

Хелмут Кол, Маргерет Тачер, Тони Блер, Ангела Меркел и др. указали су на то да „сљедбеници ислама нити хоће нити могу да се уклопе у европски миље чак ни у четвртој генерацији“ и прогласили „крај мултукултурализма“. А то опет није моје порицање другог и другачијег, како ви, докторе, велите, него ваљда баш напротив признање тог другог и другачијег. Чак толико другог и другачије да се, упркос локалном хришћанском поријеклу,тешко уклапа у друго и другачије у православно-католичком окружењу и, како пише Алија у Исламској декларацији, чека да постане већина па да свима у Босни наметне Куран и шеријат.

Најзад, ви полемишете и са мојим ставом за који и сами кажете да нисам никад нигдје изрекао јер би вам се ваљда уклапало да јесам. Али ако већ хоћете, никад не бих оспорио страдања Муслимана/Бошњака у рату ’92-’95, али, наравно, ни пропорционално страдање Срба и Хрвата, што је показало истраживање вашег сународника Мирсада Токаче под спонзорством скандинавске НВО.Чуди ме, међутим, да ви и остали бошњачки интелектуалци већ годинама потпуно игноришете веће или мање српске жртве, не само у околини Сребренице, те не показујете ни елементарну људску саосјећајност за жртве „других и другачијих“.

Хашку редефиницију појма геноцид, наравно, не прихватам, укључив и то што се конструкција „опћински геноцид“ (Пуховски) или „џепни геноцид“ (Трифковић), каква је у Шевиненгену пресуђена за Сребреницу, руга и вама и вашим жртвама. Штавише, ја имам разумијевање за потребу бошњачког народа да од Сребренице направи велику оснивачку жртву каква стоји у крвљу заливеном темељу сваке нације, а какве у вас раније није било. Срби их, без конструкције било каквих „трибунала“, имају напретек (Косовски бој, Велика сеоба, српски устанци, повлачење преко Албаније, Јасеновац, НАТО бомбардовање осиромашеним уранијумом, Олуја …) Хрвати то покушавају да праве од Блајбурга. А ви Бошњаци сте га баш прекардашили и са бројем жртава и са бројем геноцида.

По вашим стандардима, Срби су претрпјели барем стотину геноцида.

„Великосрбијанска пропагандно-обавјештајна матрица о Босни и Бошњацима је ужасна и подла. Опакост помраченог и заробљеног ума конструира лаж како би се Бошњацима подметнула кривња што су многи међу њима и муслимани, јер као такви они су ‘мостобран за продор исламског тероризма у земље ЕУ’. Зато се професор Кецамновић простире као непробојни панцирни појас, antemurale christianitatis пред азијатском, оријентално-исламском најездом – тако већ од Косовског боја.“

Опет ви, докторе, мени подмећете оно што годинама пише у бројним објављеним западним безбједносним процјенама о Босни (бошњачким кантонима) као леглу исламског тероризма, о вехабијским комунама, теористичким камповима, добровољцима-повратницима ИСИЛ-а, Зеленој трансверзали.

Кажу: нису сви муслимани терористи, али јесу сви терористи муслимани, па сте већ због имена у пасошу подвргнути посебном третману на границама ЕУ и САД. Имамо и ми искуство како су незгодни ти Западњаци када се на неког окоме. На једне антисрбизмом, на друге – исламофобијом …

Најприје је Цимерман натоциљао Алију да се повуче из Лисабонског споразума и надгласавањем у заједничкој Скупштини БиХ увриједи и понизи српске комшије и изазвове рат. Затим су пустили да га тзв. АБиХ изгуби против ВРС, ХВО и АПЗБ. Да би вам на крају, када сте већ били пред капитулацијом, подастрли да подпишете Дејтонски споразум, којим су Бошњаци добили мање него Лисабонским.

У међувремену су вас вукли за нос причама о томе како је Босна оличење европског сна, како је расадник мултикултурализма, како ће пречицом у ЕУ.

Није да и сами нисте допринијели мултикултурализму. Рецимо, ваши представници у Дејтону нису прихватили Холбруков предлог да Сарајево буде екстратериторијлна мултикултурна пријестоница БиХ. Хтјели сте да град буде само муслимански и хришћанске комшије замијенили истовјерницима са Блиског истока (муџахедини, вехабије, мигранти, Саудијци).

Зашто у својим кантонима не направисте огледно грађанско мини друштво за које сте се кобајаги залагали! Зашто заборависте заједничке босанске (бошњачке, бошњанске) коријене о којима учено пишете!?

Ни великосрбијанци ни оних један одсто Срба нису вас могли у томе омести, а понеки би вам можда и повјеровао.

„Професор континуирано покушава Бошњаке утјерати у неку исламистичку скупину. Он обликује пожељног и непожељног Бошњака, те премотава по ко зна који пут потрошени пропагандни материјал који се и даље користи у денунцирању Бошњака и негирању Босне. Стара је то матрица, често кориштена, али пакосне су и јалове приче о џихаду и исламским радикалима из професорових митских свјетова. За упућене то је већ стари, прочитани великосрбијански трик. Током цијелог 20. стољећа од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до Социјалистичке федеративне републике Југославије (СФРЈ) Бошњаке утјерују неријетко и терором у задату форму ‘религијске скупине’. Ту религијску форму уз то настоје утјерати у српство, хрватство, југославенство – али не и у бошњаштво и босанство! Утјерују их у све могуће идеологизиране конструкције 20. стољећа, али им се свим силама пријечи њихово босанско постојање. Не босанска република босанског народа! Професор Кецмановић није примјетио један ‘мали’ повијесно-политички окрет у задњих тридесет година – Бошњаци постоје као политичка и културно-повијесна чињеница Босне“.

Како да нисам примијетио „мали окрет“!

Почело је то још прије више од 40 година са признањем муслиманске нације, када сте ви Сенаде били дјететом и ја сам као старији од вас томе непосредни свједок. Познато је да су младе нације нестрпљиве и агресивне, жељне самопотврђивања и потврђивања од других,те склоне мегаломанији и нетолеранцији. Сјећам се да се стално постављало питање мањка Муслимана –директора, шефова клиника, декана, уредника, ректора, академика,  јер је за политичке потребе требало ургентно успоставити паритет.

Сазријевање нације је дужи историјски процес током кога је млада нација више или мање недовршена и несигурног идентитета. Као и на посљедњем попису 2013. када се из СДА и ИВЗ дијелило упутство за испуњавање формулара („1. По националности сам: Бошњак, 2. По вјери сам: муслиман, 3. Говорим: босански језик), и 1971. компартијски активисти су агитовали да се муслимани изјасне као Муслимани. Мој пријатељ, угледни професор сарајевског универзитета по имену Есад због ТВ изјаве да ће остати Хрват, да му је брат Осман –Србин, а супруга Мелиха –муслиманка, те да живи у срећном мјешаном браку, истјеран је с посла.

Многи су се вајкали: „Е да хоће већ једном муслиманска нација да изађе из пубертета“. Једна од тих дјечијих болести младих и закашњелих нација препознаје се и у идентитетским лутањима и контроверзама, па су Муслимани /Бошњаци/Босанци само током једног кратког људског вијека промијенили три имена. Али, боже мој, неки су кроз тај период адолесценције прошли прије 300, а неки прије 30 година.

Бошњаци су имали срећу да им је нација призната одлуком ЦК СКБиХ, док су неки други морали да гину у национално-ослободилачким ратовима. Зато је Алија у својим првим послијератним интервјуима рекао да је „страдање цијена стасавања нација и да та судбина изгледа није могла заобићи ни Бошњаке“.

И да вам разјасним, Сенадине, да не бисте понављали инсинуације, немам ништа против Бошњака, и муслимана и атеиста. Напротив, то је народ са којим сам пола живота проживио, сарађивао и друговао и многе лијепе успомене и пријатељства и данас трају. И не спорим вам право да будете шта год хоћете и како год хоћете и колико год хоћете, али под условом да то исто дозволите и Србима у Српској (и Хрватима у „Херцег Босни“) и да не умишљате да је цијела БиХ само ваша.

ДРУГИ ДЕО

 

4 Коментара

  • Ako se govori o sadašnjoj AVNOJskoj BiH, treba znati po staroj istoriskoj krilatici ,,BiH- cijela iz 3- dijela.. Bosna, Hercegovina, Zapadna strana- (novije) Krajina,.. Istoriski teritorij Bosne– je uvjek bio i ostao prostor..- Drina (do Višegrada) Pliva, Zenica, Konjic,.!- to je Bosna prostorno… Stanovništvo u suštini i gotovo jedan- isti narod.. srpski.. kao i jezik, jedan od najači pokazatelja jednog naroda–
    ne vezano za vjeroispovijest… sve znano i dokumentovano.. sa velikim brojem izvornih dokumenata….

  • BOŠNJE. .Turci su prodrli preko Drine- pre kraj 15 vijeka- u regiju koja se zvala BOSNA- prostor- Drina (do Višegrada)- Žepča, Pliva- Zenica- Konjic,,! u regiju Hercegovinu 1483g. I regiju Zapadna strana-(Krajina) Cazin tek 1590 g. Islam- je vremenom prvo primio-poneki pojedinac iz tada veliki porodični zajednica- i to bogatiji, vidjeniji- velmoža, bogatiji gazda, da zaštite imovinu, porodicu, žene, ne plaćaju harača, da mogu biti u službi strani osvajačima-sa titulom age, bega, znači primili su vjeru – zbog interesa I privilegija pa su od ne islamiziranog domaćeg stanovništva- dobili nadimak- PO(d)TURICE .! Vremenom su Turci tim tada malobrojnim primaocima islama- nadjenuli naziv Bošnjo- po imenu regije- Bosna.! I prije Turaka je bilo tog regionalna nadimka- ,,dobre Bošnje,, iz vremena Kulin bana i odnosio na sve stanovnike tadašnje Bosne- pa je tek Turskoj okupaciji dobio znanu odredicu- bez riječi ,,dobre,, za islamizirani živalj.! Na drugim regijama Balkana ko je primio islam dobijo je nadimak po nazivu te regije ili nakom većem mjestu.. Hercegov., Mostara grada, BGradski., Niški, Skopljaci, Sandzaklije Cazinski muslim. Banjalučki- itd niko nije nosio naziv Bošnje osim muslimana iz regije- Bosna. Nije to bio naziv nekog- NARODA- već prostorno obilježje za dio domaćeg stanovništva koji su uzeli islam- a najbliži rod– majka, brat, otac, komšija, prijatelj- koji nisu uzeli islam- nisu imali taj naziv– već kauri, Vlasi, Srbi.. samo primaocima islama- špic name- bješe Bošnjo, Bošnje..! To je dobro znano i može se spoznati po istoriskim dokumentima, po narodnim pjesmama, usmenim predanjima gdje se NE spominju nikakave Bošnje- već muslimani iz tog ili od tog kraja ili mjesta. Vjerska skupina islamske vjere- srpskog roda, krajem 20 vijeka- samoproglasiše se NOVIM narodom u Evropi, iz nadimka Bošnje- prozvaše se- BOŠNJACIMA Naši konvertiti muhamedanske vjere- koji nisu sa regije-Bosna- ne mogu nositi taj naziv- ni krajiški, hercegovci, srbijanski, sandzaklije, makedonski, ni crnogorski-musli.- ni oni u Turskoj,- ako tačno ne znaju–iz kog su kraja zapadnog Balkana- odselili tamo..

Кликни овде да поставиш коментар