Коментари

Кецмановић: САД јесу у опадању, али не и довољно слабе да би свијет и Срби у њему живјели у миру

АМЕРИКАНЦИ НАС НЕЋЕ ОСТАВИТИ НА МИРУ ДОК СРПСКУ И СРБИЈУ НЕ УТЈЕРАЈУ У НАТО
  • Алат су им натофилни прокси муслимани Бошњаци и Шиптари у БиХ и на КиМ, а метод потпунтавање, политиком и оружјем, против српских комшија на терену јужне покрајине и кантона у ФБиХ. Све то комбинују са директивама Њемачкој, Британији да, појединачно и скупа, до даске притисну српске земље
  • Дејтонски споразум никада не би био потписан да Клинтону нису били потребни предизборни поени за други мандат. Зато су га од првог дана рушили, са образложењем да је донио мир, али не и политичко рјешење за БиХ. Резолуција 1244 никада не би била донијета да су намјеравали да је поштују
  • Актуелни лидери у Српској и Србији су научили историјске лекције, као и народ који их узастопно бира. Американци су се заглавили у Украјини, у Гази, са Хутима, на Тајвану, а нетом су Иранци дроновима и ракетама узвратили САД по Израелу. Не треба им фронт и на Балкану сем ако се Бошњаци и Шиптари измакну контроли америчких амабасада у Сарајеву и Приштини или га отворе Шмит и Курти
  • Српска побједа (поводом „резолуције о Сребредници“) била би слатка, а пораз на великој сцени Генералне скупштине УН изазвао би америчко огорчење. Да не би у предизборну кампању ушао са још једним спољнополитичким неуспјехом, Бајден ће вјероватно потегнути нову псину коју Србима ваља издржати: Не дати Српску и КиМ, Додика и Вучића, санкције Русији!

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

НИШТА ни ново ни неочекивано! Они нас неће оставити на миру све док Српску и Србију не утјерају у НАТО како би попунили српску рупу у фронту према Русији.

Алат су им натофилни прокси муслимани Бошњаци и Шиптари у БиХ и на КиМ, а метод потпунтавање, политиком и оружјем, против српских комшија на терену јужне покрајине и кантона у ФБиХ.

Све то комбинују са директивама Њемачкој, Британији да, појединачно и скупа, до даске притисну српске земље.

Посљедњих мјесеци ставили су тежиште на још један ресурс – међународне организације.

САД углавном финансирају УН и изведене организације и агенције, попут УНЕСКОа, ОЕБСа, СЗО, Хашког трибунала, НАТОа. Остале државе чланице ових организације плаћају неупоредиво мању чланарину и то на одложено и мање од разрезане своте. Тако да су све те организације, односно огроман број људи који је у њима запослен и обилато плаћен, егзистенцијално зависне од САД и досљедно томе играју како Американци свирају.

Рецимо, иако су САД биле иницијатори и финансијери Хашког трибунала, амерички држављани су били изузети и као оптужени и као свједоци, а свако спомињање улоге Америке у ратовима у БиХ и на КиМ судије су панично прекидале.

Амери се труде да УН, ЕУ, НАТО мобилишу за своје политичке или војне интервенције по свијету, али ако не иде – онда обаве саме. Јесте да онда немају важну међународну подршку, али материјално им се чак више исплати.

Учесници, пропорционално војној партиципацији (оружје, жива сила, новац), добију процентуално и профитабилне послове на обнови. Није другачије ни у Украјини гдје гратис дијеле застарјело оружје и празне претрпане магацине, а све новије и убојитије иде на кредит са хипотеком на све мању територију и природне ресурсе.

Зато Бајден може пореским обвезницима да каже да ће главнина милијарди за Украјину остати у САД, а неће баш јавно да каже да ће мамутске камате бити преузете у натури на послијератној коликој-толикој Украјини. Елем, рат у Украјини је амерички биг бизнис.

Европљани овога пута неће имати свој удио у послу, па не могу да умире револтирано бирачко тијело.

Не само водећа њемачка привреда без руских енергената тоне у рецесију. Њих систематски плаше да се Путин неће зауставити док Русију не врати на хладноратовске границе па и даље „ти малигни споро седлају, али брзо јашу“. Чак и претјерују о страшном руском суперсоничном оружју како би збили редове НАТО-а под командом САД, те покренули свој војноиндустријски комплекс.

Читав тај империјални систем је деценијама разрађиван, уходаван и усавршаван до заиста импресивних размјера. У тренуцима тријумфа, водећи амерички академски и политички експертипопут Бжежинског, Кисинџера, Фукујаме, Хантингтона, Миршајмера, Наја … писали су у томе ко би могао да угрози свјетски Пакс Американа, односно глобалну деспотију САД и негативно тестирали Кину, Русију, исламске земље.

Дотле је Медлин Олбрајт емитовала идиотске изјаве о америчкој изузетности, као верзију „иберменша“ и „човјека посебног кова“, о божанској мисији САД да предводе остатак свијета, да је неправедно да само Руси експлоатишу природне ресурсе Сибира. О томе да је вриједило побити хиљаде ирачке дјеце да би проширили демократију и људска права у разореној земљи, пошто је већ била разоткривена Блерова лаж о Садамовом тајном биохемијском оружју.

Државна секретарка је дала идеолошки оквир америчким непочинствима по свијету. А онда је једина суперсила и свјетски полицајац изгубила полет, снагу и енергију да контролише цијелу планету.

Како? Зашто?

– Пренапрегнутост империје!? Судар са два пробуђена џина Русијоим и Кином!? Појава великих државника Сија и Путина наспрам отправника послова попут Шолца, Сунака, Макрона и расијаног Бајдена!? Бомбардовање Српске и Србије осиромашеним уранијем, што је алармирало остале!? Сноуден и Викиликс!? Шпијунирање канцеларке Ангеле Меркел и минирање њеног „Сјеверног тока 2“!? Одлазак посљедње мохиканке са чела водеће државе у посрнулој ЕУ? Или нешто још непознато сакривено у мрачним коридорима дубоке државе што ће тек ископати историчари 21-ог у 22. вијеку.

Уосталом, још није објашњено ни како ни зашто се распао Совјетски Савез. По свим анализама, могао је да траје још добрих 20 и више година. Прича да је Горбачов био толико наиван да је вјеровао Бушу сувише је наивна. Да је био западна кртица, још мање пије воду, јер на чело СССР-а није се долазило иностраном подршком опозицији и НВО- сектору, а и Запад је био шокиран заокретом. Фактор супруга Раиса је исто што и оно наше: крива је Мира, крива је Дана.

Ако се СССР оклизнуо на кору банане, могуће да су се и САД.

Занимљиво, код једних и других почело је повлачењем из Авганистана. Ђаво би га знао.

У нашем случају, данас, све је много јасније јер Срби имају свјеже искуство с ким имају посла. Иако су нас засипали смртоносним радиоактивним материјалом, Дејтонски споразум никада не би био потписан да Клинтону нису били потребни предизборни поени за други мандат. Зато су га од првог дана рушили, са образложењем да је донио мир, али не и политичко рјешење за БиХ.

Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић током потписивања Дејтонског споразума, Париз, 14. децембар 1995. (Фото: Wikimedia/Flickr/NATO, CC BY-NC-ND 2.0)

Резолуција 1244 никада не би била донијета да су намјеравали да је поштују.

А онда, када Додик инсистира да се врате отете ентитетске надлежности, они одмах посегну и за осталим јавним добрима. Ако оптужи Шмита за лажно представљање, пошто самозвани в.п. УН у БиХ нема мандат СБ УН, онда га овај изведе пред Уставни суд БиХ, који није ни споменут у дејтонским папирима.

Такође, ако Вучић инсистира да се послије 13 година кашњења формира ЗСО на Косову, онда му они потуре легализацију сецесије КиМ.

Ако анимира државе за отпризнавање Косова, онда му покрену Резолуцију о геноциду у Сребреници, која у сљедећем кораку може Србији да натовари и ратне репарације Босни.

Елем, све што је Србима отето неповратно је, с тим да треба да се ћутке помире и чекају нове налоге да их без поговора прихвате. Баш као што је Ворен Кристофер отворено објаснио Милошевићу: „Нема једнократних услова које бисте по списку испунили, а ми вам онда трајно сјашили са грбаче. Услов је један – континуитет покоравања“.

Онај исти државни секретар САД који је тек у Дејтону сазнао да су Срби у БиХ домицилни народ, а не досељеници из Србије.

Онда је по њиховој жељи дошао Зоран, који у тријумфу изборне побједе није пажљиво саслушао Слобин пророчански говор и са ловором лидера октобарске револуције, отпутовао у Вашингтон. Вратио се поражен, преварен, понижен, увријеђен, баш као својевремено и Горбачов. Ускоро потом и убијен од и данас непознатих налогодаваца.

Зоран Ђинђић

Ћосић, са којим је у међувремену дуже разговарао, свједочи: „Умро је као националиста“.

Актуелни лидери у Српској и Србији су научили историјске лекције, као и народ који их узастопно бира. Американци су се заглавили у Украјини, у Гази, са Хутима, на Тајвану, а нетом су Иранци дроновима и ракетама узвратили САД по Израелу. Не треба им фронт и на Балкану сем ако се Бошњаци и Шиптари измакну контроли америчких амабасада у Сарајеву и Приштини или га отворе Шмит и Курти.

Координирани политички притисци на Додика и Вучића врше се, видимо, из све снаге из Вашингтона, Брисела, Берлина, Лондона, а први меч у критичној фази до америчких предсједничких избора, заказан је на Ист риверу поводом Резолуције о Сребреници.

Вучић је летио у Њујорк да до посљедњег часа лобира за гласове против, а Додик у Петроград код Петрушева да од најобавјештенијег у свијету сазна шта су Руси урадили и како Срби стоје са гласовима.

Вучић је приредио дипломатски пријем и одржао мотивациони говор против Резолуције, а Додик јавио да је број гласова за Резолуцију испод половине. Потом су, заиста, САД затражиле одлагање гласања.

Угледни Јевреји Зуроф, Грајф, Вилан, …: „Геноцида у Сребеници није било!“

Но, колико би српска побједа била слатка, пораз на великој сцени Генералне скупштине УН изазвао би америчко огорчење. Да не би у предизборну кампању ушао са још једним спољнополитичким неуспјехом, Бајден ће вјероватно потегнути нову псину коју Србима ваља издржати: Не дати Српску и КиМ, Додика и Вучића, санкције Русији!

САД јесу у опадању моћи, али још нису довољно слабе да би свијет и Срби у њему живјели у миру.

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар