- Сад би Запад све и све одједном. Зато му је је био неопходан Кристијан Шмит, који ће, почев од свог лажног статуса в.п. па надаље кршити устав, законе и међународне споразуме и све остало што им стоји на путу укидања Републике Српске. Добио је задатак да Српској отме шуме, ријеке, пољопривредно земљиште, напросто њену територију. Шта би онда остало од Српске? Само име које би било ситница промијенити у „Мањи ентитет БиХ“
- А пошто му је Додик испред свих демократски изабраних функционера, институција, и народа ставио до знања да је то црвена линија и да табла на ентитетској граници „Добро дошли у Републику Српску“ више не важи и за нега, Шмит је смислио да га ухапси преко Уставног суда и Тужилаштва БиХ који се и не спомињу у Дејтонском споразуму. Али, тај систем да се једна лаж позива на претходну, прастара је пракса сваке колонијалне управе и, у овом тренутку у БиХ, достиже свој крешчендо
- Пошто се није усудио да уђе у Српску на договорени састанак са опозицијом да не би био ухапшен и екстрадиран, дао је за њега поражавајућу изјаву „да са њим тамо нико није хтио да разговара па није имао рашта ни да иде“. И додао да „ентитетске границе не постоје“
- А ентитетске границе су додатно оснажене манифестацијама у одбрану Додика. Прву је 01.09 заказала Организација Срба у ФБиХ пред зградом Суда и тужилаштва БиХ. Сарајевска власт ју је забранила из „безједносних разлога“, а Срби су узвратили са пет таквих протеста, али тачно на ентитетским границама (Источно Сарајево, Добој, Лопаре, Невесиње…). Неко из опозиције рече: „Па није Додик исто што и Српска!“. И у праву је, али овога пута се и ради о Републици Српској
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
НАЈНОВИЈА фаза „босанске кризе“ започела је ратом табли „Добро дошли у …! на друмовима уз ентитетске границе, а завршава се борбом за опстанак Републике Српске.
„Источно Сарајево је град 157.000 Срба који су морали напустити Сарајево“, пише испод уобичајеног „Добродошли у …!“, што стоји на металној табли на уласку у свако мјесто у БиХ, као и свугдје у свијету.
Овај додатни текст ситнијим словима, који објашњава шта је „Источно“ Сарајево, засметао је Комуналној служби Кантона Сарајево па је 13 јула таблу ископала и однијела. Испоставило се да је „прекорачила“ међуенитетску границу и загазила на територију ФБиХ.
Убрзо потом одговарајућа служба Источног Сарајева је исту премјестила на саму границу РС, гдје јој и јесте мјесто.
Неупућени посматрач би закључио: „Чисто технички проблем, који је лако ријешен ангажовањем геометра и два физичка радника, односно прецизним мјерењем на којој се линији дијеле два Сарајева.
Али, у БиХ не постоје технички проблеми који не би били и национално-политички.
Није комуналцима у муслиманском кантону засметало што је поменута табла постављена на погрешно мјесто јер они су, јел’да, против свих подјела и граница у БиХ, него оно што пише ситним словима. А зашто?
Ако је 157.000 Срба прије грађанског рата живјело у Сарајеву, што је статистички податак са предратног пописа који нико не оспорава, а сада их тамо готово и нема, онда мора да су се преселили гдје им је било најближе безбједно.
Бошњцима не смета што су се преселили него ријеч „морали“. Али, опет сигурно нису отишли из чиста мира, туризма ради, или зато што им је дојадило да живе, на својим вјековним огњиштима.
Добро, јесте да су потписивањем Дејтонског споразума, градске општине Грбавица, Илиџа, Вогошћа, Илијаш, Рајловац и Хаџићи, које су Срби бранили све до краја рата, припале Федерацији БиХ и прикључене муслиманском Сарајеву, али међународна заједница их је била позвала да остану. Позвао их је Алија Изтбеговић преко радио Сарајева, али је додао „да ће сви који су носили пушку бити изведени пред суд“. А пошто је на обје стране била на снази општа мобилизација, онда би практично сви пунољетни Срби били послати у затвор због наводне опсаде Сарајева, а у поменутим општинама остале би само српске жене, дјеца и старци.
„Али не!“, веле са Башчаршије, „није Србе етнички очистио Алија, него Радован јер их је, наводно, натјерао да све оставе и са ископаним ковчезима предака и крстачама, у дугим колонима крену да граде Источно Сарајево.
Нема логике, а није ни истина јер је Караџић, провјерено, само обећао транспорт до Пала онима који одлуче да оду.
Табла на улазу у Источнно Сарајево је српски одговор на одговарајућу бошњачку таблу на у уласку у муслиманско Сарајево. На овој, пак, испод „Добри дошли у…“ пише: „Град Сарајево је био под опсадом 1.425 дана.“
Ни овај напис, сам по себи, није споран, али …
Прво, Сарајево је опкољено српским селима и тај народ је, звали га србочетницима или југоармадом, бранио своја огњишта од пробоја АБиХ, ТО БиХ, Зелених беретки, Патриотске лиге. Друго, ови потоњи су направили унутрашњи обруч око града и нису Србима дали да изађу и држали их као таоце.
Многи су успјели да побјегну уз животни ризик, неки су излазницу плаћали девизама или писменим одрицањем од покретне и непокретне имовине.
Треће, Караџић је у неколико наврата нудио слободан пролаз за припаднике сва три народа, посебно за жене, дјецу, старе и болесне, заказивао превоз у конвојима возила, али је то Изетбеговић одбијао.
Четврто, неки Срби су изашли аутобусима резервисаним за Јевреје у статусу „јеврејски пријатељ“.
Бошњаци, док читају испод табле „Добро дошли у.., у себи додају „србочетици и југоармада су били ти који су држали Сарајево под опсадом 1445“, као што и Срби кад читају ону своју таблу у себи додају „Муслимани, су били ти који су протјерали 157 хиљада Срба“.
Чињеница да су на таблама испуштене ријечи „Срби“ односно „Бошњаци“, дјелује као допринос помирењу и обнови јединственог Сарајева. Али, пошто је то наметнуто од тзв. међународне заједнице, подсјећа на предратну социјалистичку БиХ у којој је комунистичка власт на спомен плочама над усташким јамама писала да су побијени Срби „жртве фашистичког терора“.
Комунистичка власт је вјеровала да ће неименовањем виновника злочина, гурањем злопамћења под тепих, допринијети братству и јединству, суживоту и заједништву. Међутим, већ почетком ’90-их се испоставило да прећутано и ненаписано није заборављено ни послије 45 година, као што ни данас испуштено на таблама неће допринијети „миру и стабилности у региону“. Али …
У Предсједништву БиХ, откако се Додик вратио у Бањалуку, нема више ни његове „запаљиве реторике“, која је давала драмску динамику заједничким органима. Цвијановићева и Бећировић раде свако по своме без директних и бучних трвења. Комшић се ућутао јер је бошњачким грађанистима на власти постао вишак, хрватска база сматра га издајником, а измјене изборног закона најављају крај аномалије да га бирају Бошњаци да би представљао Хрвате.
Најзад, одласком Валентина Инцка и неуспјелим избором новог в.п., практично је укинут и ОХР па више нема ко да „завађа да би владао“. Готово па мирна Босна!
Дејтонско рјешење по коме би три народа у два ентитета и десет кантона аутономно рјешавали своје послове, уз минимум од свега три надлежности заједничких органа, увелико је остварена упркос притисцима колективног Запада, и антиуставном политичком инжењерингу. Зато је му је био неопходан Кристијан Шмит, који ће, почев од свог лажног статуса в.п. па надаље кршити устав, законе међународне споразуме и све остало што му стоји на путу укидања Републике Српске.
Нема више кувања жабе којој су прибјегавали претходни и у СБ УН регуларно изабрани в.п. отимајући јој једну по једну недлежност, него одједном и све. Он је одлучио да Српској отме шуме, ријеке, пољопривредно земљиште, напросто њену територију. Шта онда остаје од Републике? – Накратко још само име које ће онда бити ситница промијенити у „Мањи ентитет БиХ“
А пошто му је Додик испред свих демократски изабраних функционера, институција, и народа ставио до знања да је то црвена линија и да табла на ентитетској граници „Добро дошли у Републику Српску“ више не важи и за нега, он је смислио да га ухапси преко Уставног суда и Тужилаштва БиХ који се и не спомињу у Дејтонском споразуму.
Али, тај систем да се једна лаж позива на претходну, прастара је пракса сваке колонијалне управе и, у овом тренутку у БиХ, достиже свој крешчендо. Пошто се није усудио да уђе у Српску на договорени састанак са опозицијом да не би био ухапшен и екстрадиран, дао је за њега поражавајућу изјаву „да са њим тамо нико није хтио да разговара па није имао рашта ни да иде“.
И додао да „ентитетске границе не постоје“,
Напротив, ентитетске границе су додатно оснажене манифестацијама у одбрану Додика. Прву је 01.09 заказала Организација Срба у ФБиХ пред зградом Суда и тужилаштва БиХ. Сарајевска власт ју је забранила из „безједносних разлога“, а Срби су узвратили са пет таквих протеста, али тачно на ентитетским границама (Источно Сарајево, Добој, Лопаре, Невесиње…)
Неко из опозиције рече: „Па није Додик исто што и Српска!“. И у праву је, али овога пута се и ради о Републици Српској.
Додај коментар