- Данас читав свијет говори о хегемонији, неоимперијализму, па и неоколонијализму колективног Запада. Колонизатор су прије свега САД, чак у односу на ЕУ и све остале земље категорисане као пријатељске, савезничке, партнерске, неутралне, непријатељске. Кисинџер каже да се не зна шта је горе – бити са њима или против њих
- Срби немају дилеме да су на дну љествице, о чему постоје и материјални докази почев од референдума ’92, Хашког трибунала, подривања Дејтона, развлашћивања Српске, до захтјева да се одрекне ријека, шума, пољопривредног земљишта, што значи да се дословно самоукине
- Могло би се рећи да су и Бошњаци такође жртве западног интервенционизма. Цимерман је натоциљао Изетбеговића да повуче потпис са Лисабонског споразума и уђе у рат са три противника (Караџић, Бобан, Абдић), САД су га спасиле тек на ивици кпитулације, а онда му наметнуле Дејтон са подијељеном БИХ и 25 одсто територије, што је имао и без рата и, најзад обећањем Холбрука да ће укинути Српску. На крају приче Муслимани/Бошњаци нису добили ни национални ентитет ни јединствену државу, него неколико кантона
- За Бошњаке кажу да су једини муслимани у свијету који немају нафту и једини који су још окренути Западу иако ће се о балканским земљама више питати Русија и Турска него ЕУ и САД. Као и 1914. и 1941, и у Трећем свјетском рату изабрали су погрешну страну историје, али они се увијек у задњи час пресалдуме
- Иако ни сам не вјерује у одзив Сарајева, Додик вели: „Нека, бар неће моћи да кажу да их нисмо на вријеме звали“
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„СВИ знају да је БиХ колонија. Ми овдје водимо антиколонијалну борбу. Ја сам вођа антиколонијалне побуне … Позивам Бошњаке да и они буду дио покрета антиколонијалне борбе, деколонизације. ..“, рекао је Милорад Додик у априлском интервјуу Политици.
На овај борбени апел упућен Бошњацима, чија је задња адреса тзв. међународна заједница или под правим именом колективни Запад, ни са једне стране, ни послије готово три мјесеца, нема одговора.
Да ли је то ћутање знак одбацивања, предомишљања или су напросто и једни и други толико изненађени и збуњени?
Нема разлога. Данас читав свијет говори о хегемонији, неоимперијализму, па и неоколонијализму колективног Запада.
Колонизатор су прије свега САД, чак у односу на ЕУ и све остале земље категорисане као пријатељске, савезничке, партнерске, неутралне, непријатељске.
Кисинџер каже да се не зна шта је горе, бити са њима или против њих.
Који статус припада БиХ, Србима и Бошњацима у тој номенклатури?
Срби немају дилеме да су на дну љествице, о чему постоје и материјални докази почев од референдума ’92, Хашког трибунала, подривања Дејтона, развлашћивања Српске, до захтјева да се одрекне ријека, шума, пољопривредног земљишта, што значи да се дословно самоукине.
Уосталом, још у вријеме Педија Ешдауна, када се радило „само“ о отимању надлежности, наметању закона и смјени изабраних функционера, западни аутори Кнаус и Мартин протекторат су упоредили са „колонијалном управом намјесника британске круне у Калкути“.
Појам колонијализам, као погрдан компаратив присуства ОХР у БиХ, употребили су први они, а не Додик.
Шта се промијенило да је и он почео да користи категорије колонијализам, антиколонијализам, деколонизација?
Након вјечног и све до самог финиша пасивног високог представништа В. Инцка, током којег је колективни Запад кувао жабу и пузајућим кораком ситних, наизглед само техничких интервенција, претварао Српску у празну љуштуру, услиједило је увођење вербалног деликта поводом Сребренице. Да је прошло, табу био стављен и на ОХР, и на амбасадора САД, на све високе и ниске западне емисаре у БиХ.
Хашки трибунал је био демонстрација тог модела доминције: на свако помињање америчке улоге у грађанском рату у БиХ судско вјеће је прекидало оптужене, адвокате, експерте из тима одбране. САД су финанасирале Трибунал и своје грађане унапријед изузеле из надлежности суда. Да нису поступили тако, САД би биле оптужене за највећи број злочина послије Другог свјетског рата, почињених током нон-стоп интервенција широм свијета. Али, БиХ је, као и све земље у региону, потписала сарадњу са Хашким трибуналом, у Дејтону потписала институцију в.п., макар то било са неупоредиво мањим надлежностима и без диктаторских бонских овлаштења.
И, није се промијенило то што је Америка изгубила стрпљење, јер БиХ је била полигон за политички инжењеринг заједно са Србијом безбједно окружен чланицама НАТО-а, него то што је због наглог пада моћи одједном пожурила да санира расадник малигних „малих Руса“.
Међутим, промијенило се и на српској страни.
Додик неће ни да разговара са лажним в.п. Шмитом, а камо ли да у Службеном листу објављује његове одлуке. Игнорише одлуке Уставног суда БиХ јер у њему још увијек одлучују странци. Не хаје за персоналне санкције САД и УК, прекида контакте с англо-америчким специјалним, ванредним, опономоћеним миротворним и ниским мисионарима, а понеког и опсује.
Уз то, оне које прими као предсједник Републике најприје пита зашто су дошли када их нико није звао, зашто се мијешају у унутрашње ствари БиХ.
Додик прави своју ракију, окреће домаће прасиће, под шатром пјева народњаке на имању поред Лакташа, и размишља како се то уживање не уклапа у европске стандарде. И што је најгоре, креће се у „лошем друштву“ Путина, Орбана, Ердогана и сваке недјеље је са Вучићем, често и патријархом Порфиријем.
Најзад, себе проглашава вођом антиколонијалне побуне и још позива Бошњаке да му се придруже. Не би ли били шокирани и на Западу и у комшилуку…
Послије четврт вијека антагонистичке коегзистенције и размјене политичких удараца са Бошњацима, упозорења да су изворни Дејтон сви потписали, подсјећања да је Шмит нелегалан в.п., да је странцима у Уставном суду БиХ истекао рок, најаве враћања отетих надлежности, позива на дијалог без инопосредника, нуђења мирног разлаза као логичног крајњег рјешења, Додик предлаже Бошњацима да му се придруже у антиколонијалној борби.
Као аргумент за Бошњаке да се укључе у зједнички фронт против западног колонијализма, Додик их увјерава да не треба да се заносе да ће икада владати у Бањалуци, без обзира на илузије којима их кљука колективни Запад те да им је боље да обрађују свој врт. А могао је да им подастре и ширу и јачу аргументацију.
Могло би се рећи да су и Бошњаци такође жртве западног интервенционизма.
Цимерман је натоциљао Изетбеговића да повуче потпис са Лисабонског споразума и уђе у рат са три противника (Караџић, Бобан, Абдић), САД су га спасиле тек на ивици кпитулације, а онда му наметнуле Дејтон са подијељеном БИХ и 25 одсто територије, што је имао и без рата и, најзад обећањем Холбрука да ће укинути Српску.
По свједочњу Кутиљера, Карингтона, Овена и Столтенберга, чак и Сајруса Венса, САД су саботирале све европске мировне планове који су могли зауставити рат већ у првој, другој или бар трећој години. Ево, ономад су, не интерним договором са комшијама, него одлуком самозваног в.п. Шмита, изгубили и неке предности у односу на Хрвате које су имали у ФБиХ на основу Вашингтонског споразума.
На крају приче Муслимани/Бошњаци нису добили ни национални ентитет ни јединствену државу, него неколико кантона.
Када је током рата Јасер Арафат упитао Изетбеговића на кога се споља ослања, а овај му одговорио „на Америкаце“, искусни Палестинац му је рекао: „И сам сам се уздао у њих 60 година, па стојим лошије него на почетку“.
Алија је на крају рата говорио да би хришћанска (протестантско-католичка) међународна заједница била активнија у БиХ да нису у њој страдали муслимани. Чак и да није било исламског тероризма и западне исламофобије било је прастаре колонијалне политике „завади па владај“, што је радила о глави не само Србима него и Бошњацима као и једнако и јединственој и подијељеној.
Довољно би било да Бошњаци „на оловку“ прерачунају корист и штету од својих евроатланстких колонијалних зашитника.
Далеко од тога да бошњачки народ, или бар националне елите, нису тога свјесни да би схватили и прихватили Додиков позив на антиколонијалну борбу. Но, није то само ни кетман, ни лажа и паралажа, ни апел империји, него је мржња према Србима у Српској, Србији, Црној Гори, Хрватској, његована још од српских устанака против Османлија, која Бошњацима не да да се Србима прикључе у антиколонијалном покрету.
Промјене глобалног контекста их, напротив, наводе на то. „Турска је матица Бошњака“, како се једном излануо реис ефендија Мусафа Церић, па се онда кориговао „да су за савремене Бошњаке и Мека и Медина у Бриселу“, окренула се према Истоку.
Ердоганова успјешна предизборна кампања темељила се на антиамериканизму.
Чеченски лидер тражи да се његови борци још активније укључе у борбе у Украјини.
Саудијска Арабија са Русијом у ОПЕК-у координише количине и цијене мимо интереса САД.
Кинеским посредовањем измирили су се Саудија и Перзија.
Исламке земље у колони аплицирају за БРИКС, ШОС, ОДКБ, дедоларизација узима све више маха.
Елем, сви муслимани су већ на другој страни, а босански тамо гдје не спадају и гдје их неће.
За Бошњаке кажу да су једини муслимани у свијету који немају нафту и једини који су још окренути Западу иако ће се о балканским земљама више питати Русија и Турска него ЕУ и САД. Као и 1914. и 1941, и у Трећем свјетском рату изабрали су погрешну страну историје, али они се увијек у задњи час пресалдуме.
Иако ни сам не вјерује у одзив Сарајева, Додик вели: „Нека, бар неће моћи да кажу да их нисмо на вријеме звали“.
Додај коментар