Кецмановић: За Бошњаке је бољи Додиков „мирни разлаз“ од „чуда босанског отпора“ који их је довео до пораза

• Бошњацима не смета што у Сарајеву и Мостару готово да више нема Срба, али им смета што БиХ није унитарна, без ентитета и кантона, па да они као већина доминирају у цијелој земљи. Они све што није под њиховом контролом називају привремено окупираном територијом
• Ни Република Српска ни заједница општина са хрватском већином баш никад не показују било какве територијалне претензије на бошњачке кантоне, а из Кантона Сарајево стално говори о томе како је Дејтонски споразум, који су и сами потписали, „лудачка кошуља за Бошњаке“, да су Срби четници, Хрвати – усташе, а они „добри Бошњани“
• Војска Републике Српске /ВРС/ није заробљеницима сабљом одсијецала главе. То је био специјалитет /такозване/ Армије БиХ што ће рећи „Патриотске лиге“ и „Зелених беретки“, преузет од Ал Каиде, ИСИЛ-а и других формација исламског тероризма. Ипак, морални капитал жртве Бошњаци су задржали и послије рата и данас играју на ту карту…
• Бошњаци као мантру понављају „агресија“, „масовни злочини“, „геноцид“, „етничко чишћење“ на другој страни, а на њиховој су само жртве. Хашки трибунал је имао циљ да то правосудно верификује, а они на основу те мистификације и даље траже признање, извињење, обештећење, заштиту...

ПРОФЕСОР Ненад Кецмановић поручио је да је реафирмација „Патриотске лиге“ ваљда припрема младе генерације Бошњака за „друго полувријеме рата“ у ком ће „Бошњаци преокренути резултат и коначно побиједити и ослободити „привремено окупиране територије Републике Српске и Херцег-Босне“.

Кецмановић је у изјави за Срну указао на то да се окупљају и ветерани „Зелених беретки“ и нуде своје ратничко искуство бошњачким члановима Предсједништва БиХ.

У осврту на недавну промоцију књиге „Патриотска лига у рађању чуда босанског отпора“ у Травнику, он је упитао коме или чему се „опирало то босанско чудо“ које је, према свједочењу самог Алије Изетбеговића, формирано још у прољеће 1991. године на састанку врха СДА у подруму Дома милиције у Сарајеву, дакле годину дана прије почетка рата.

– Била је то војна фракција странке, илегална оружана формација која се спремала за рат, а поред ње муслимани су формирали још двије паравојне формације „Зелене беретке“ и „Босна“. Све три, као и муслиманска Територијална одбрана, сакриле су се под плашт /такозване/ Армије БиХ у којој практично није било ни Хрвата ни Срба. Први су формирали ХВО, а други се дуго уздали у заштиту ЈНА – навео је Кецмановић.

Према његовим ријечима, муслимани/Бошњаци су пружили „отпор“ у рату који је СДА, уз подршку САД, сама политички изазвала одржавањем референдума против воље српског народа изражене на плебисциту у новембру 1991. године.

– Мислим на онај судбоносни разговор Цимерман-Изетбеговић, након кога је овај повукао потпис са Кутиљеровог плана – рекао је Кецмановић.

Он је подсјетио да су прве жртве грађанског рата у Сарајеву били српски сват Никола Гардовић пред Старом православном црквом на Башчарији, професор Милутин Најдановић кога су масакрирали поред Стадиона Кошево, као и да је осам официра ЈНА стрељано у Великом парку у центру града.

Он је нагласио да оно што су чиниле паравојне муслиманске формације није било ни „босански“ нити „отпор“.

– Босански не, јер у „Патриотској лиги“ није било ни Срба нити Хрвата сем у симболичном броју, па је то могао да буде само муслимански отпор. Али не ни „отпор“ јер је свака национална страна успоставила власт на територијама на којима је представљала већину – муслимани једнако као и Срби и Хрвати – рекао је професор Кецмановић.

Према његовим ријечима, знало се и прије рата да је западна Херцеговина била углавном хрватска, Цазинска крајина муслиманска, Семберија српска и тако даље.

– Градови су имали национално измијешано становништво, али са доминацијом једне нације. Зато су Сарајево и Тузла припали Бошњацима, Бањалука Србима, а Мостар је подијељен зато што је број Муслимана и Хрвата у проценат био исти и то је дошло да изражаја и на првим слободним изборима 90 – рекао је он.

Кецмановић је указао да су најгоре прошли они који су „живјели на погрешном мјесту“.

– Тешко им је било и да остану и да оду и да се врате. Е сад, Бошњацима не смета што у Сарајеву и Мостару готово да више нема Срба, али им смета што БиХ није унитарна, без ентитета и кантона, па да они као већина доминирају у цијелој земљи. Они све што није под њиховом контролом називају привремено окупираном територијом. Њихов „отпор“ да и Срби и Хрвати као конститутивни народи имају право на парче БиХ код њих изазива „отпор“ и то је, рационално гледајући, заиста „чуд/н/о“ –  рекао је он.

Кецмановић је додао да ни Република Српска ни заједница општина са хрватском већином баш никад не показују било какве територијалне претензије на бошњачке кантоне, а да се из Кантона Сарајево стално говори о томе како је Дејтонски споразум, који су и сами потписали, „лудачка кошуља за Бошњаке“, да су Срби четници, Хрвати – усташе, а они добри Бошњани.

Кецмановић је нагласио да Војска Републике Српске /ВРС/ није била та која је заробљеним војницима сабљом одсијецала главе код Возуће и над јамом Казани изнад Сарајева, али да су Бошњаци ти који су „жртве“.

– То је био специјалитет /такозване/ Армије БиХ што ће рећи „Патриотске лиге“ и „Зелених беретки“, преузет од Ал каиде, ИСИЛ-а и других формација исламског тероризма. Ипак, тако стечени морални капитал жртве Бошњаци су задржали и послије рата и данас играју на ту карту – рекао је Кецмановић.

Он је нагласио да они као мантру понављају „агресија“, „масовни злочини“, „геноцид“, „етничко чишћење“ на другој страни, а на њиховој су само жртве.

– Хашки трибунал је имао циљ да то правосудно верификује, а они на основу те мистификације и даље траже признање, извињење, обештећење, заштиту. Зато је можда и за њих најсрећније рјешење оно Додиково мирно раздруживање да би се окренули себи без омражених комшија и омиљених странаца и пресабрали се шта заправо хоће. Или пак наставили да уживају у „чуду босанског отпора“ које их је довело до пораза – закључио је Кецмановић.