- Насерова национализација Суецког канала убрзала је распад колонијалнбих империја Британије и Фрацуске и подстакла формирање данашње ЕУ. Ма како звучало невјероватно, Шмит би, на крају, са својим ирационалним и у основи деструктивним одлукама, за Републику Српску могао да буде пресудан у њеној борби за аутономију и, коначно, и самосталност
- Антируска политика је актуелни изговор за агресивност али суштина је што Запад по сваку цијену жели да задржи колонијални статус не само Републике Српске него и Босне и Херцеговине. Другим ријечима, данас је изговор Путин а сутра може да буде било шта, можда и љетна киша у Бања Луци
- Америка се, како изгледа, постепено извлачи из Украјине и тај пораз ће препустити Европској унији. Политички Вашингтон ће углавном смањити своје интересе у Европи и све капацитете усмјерити ка Кини и Пацифику. И то ће се десити много брже него што се претпоставља. Невоља је, међутим, што ће онда ЕУ и Велика Британија, тако поражене и остављене, тражити простор за одржавање привида своје важности, а једно од ријетких преосталоих таквих мјеста је такозвани Западни Балкан, тачније српски национални корпус
- Али, без утицаја и са урушеном економијом Европска унија и Британија немају више ту моћ без обзира на њихову безобзирну политички машинерију
Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ
У АКТУЕЛНОЈ вишој фази агресивног хибридбог рата Колективног запада против Републике Српске и, у ствари, српског народа, његов представник за јавност који се неистинито представља као „високи представник“ Кристијан Шмит отворио је пут без повратка Босне и Херцеговине.
Својевољно наметање закона једној формално независној држави и то од никада бираних странаца може само да значи да та држава, у овом случају Босна и Херцеговина, у ствари и не постоји.
У Шмитовом случају ваљало би се присјетити једне у симболичком смислу сличне историјске ситуације из једног другог дијела свијета.
Наиме, египатски лидер Гамал Абдел Насер je 1956. године национализовао Суецки канал. Послије одбијања његовог приједлога да Велика Британија и Француска, које су као колонијалним наслијеђем управљали Суецким каналом, подигну ренту за контролу Суеца – он је једноставно национализовао Канал и вратио га земљи којој и припада. Велика Британија и Француска су онда војно интервенисале и доживјеле понижавајучи дебакл.
То је био и почетак краја колонијалних империја Француске и Британије. Исте године је британска колонија Гана, до тада Златна обала, прва и Африци стекла независност.
Тада се распало и послијератно британско-француско савезништво и Француска се окренула тадашњој Западној Њемачкој. И то је отворило пут стварању прве европске интеграције која је као Европска економска заједница (ЕЕЗ) формирана годину дана касније.
Послије формирања прве европске интеграције, у Европи се јавно говорило да није било Насера не би се десила ни ЕЕЗ и дa зато сви њени заговорници треба да Насерову бисту држе у својим спаваћим собама.
У симболичком смислу, сличан би могао да буде и исход мисије Кристијана Шмита.
Ма како звучало невјероватно, Шмит би, на крају, са својим ирационалним и у основи деструктивним одлукама, за Републику Српску могао да буде пресудан у њеној борби за аутономију и, коначно, и самосталност.
Нико није побиједио народ и његову одлучност да брани своју слободу и своје право.
Шмитове измјене изборног закона свједоче о накарадном ставу који је старо искуство у тоталитарним као и колонијалним друштвима формулисало да избори нису ни потребни ако се добро припреме, као и једној мудрости која се злонамерно приписује Стаљину – да није важно ко гласа него ко броји.
То је дио истог плана са оптужбом против предсједника Републике Српске Милорада Додика коме се у нелегалном суду у Сарајеву суди због тога што врши своју уставну функцију одбране уставног уређења и Босне и Херцеговине и Републике Српске.
Али у, хибридни рат Запада се укључују и неки бивши, тада легални, Високи представници који у великој мјери разоткривају и дио позадине најновије агресивне кампање, као и у чему је пробем.
Тако бивши (легални) Високи представник у БиХ, аустријски дипломата Волфганг Петрич, каже да је „стрпљења на Западу све мање“ и да је могуће да ће „људи одговорни за кризу бити доведени пред лице правде“.
А шта је та правда и у чему је кривица?
У вршењу уставних обавеза изабраних политичара и о каквом је стрпљењу ријеч и са којим правом се то Запад устоличује као господар који нема стрпљења за своје поданике? У којем то свијету живе они који се представљају као Запад?
Петрич је, вриједи подсјетити, у недавном интервјуу америчком Радију Слободна Европа оцијенио „да је Милорад Додик стигао до крајњих граница стрпљења и толеранције које су за њега имале Европска унија и Сједињене Државе“ а поводом недавне одлуке Кристијана Шмита да наметне измјене изборног закона и реакцијама из Републике Српске.
А онда је открио карте – Петрич каже да „Европа, ЕУ и САД неће прихватити да Путинов блиски пријатељ покушава да води свој мали рат против цивилизације, против свог народа, против Европе. То је апсолутно неприхватљиво“.
И наставља да на Западу „неће бити дозвољено да неки, који су пријатељи господина Путина, сада раде Путинов посао на Балкану. То дефинитивно неће бити дозвољено“.
Хобридни рат против Републике Српске траје већ дуго, од самог почетка мира, али Петрич још једном потврђује да је најновија енергија рата повезана са антируском политиком Запада и ратом у Украјини.
Предсједник Додик, Република Српска и српски народ су, како открива Петрич, криви због тога што су пријатељи Русије и њеног предсједника Владимира Путина. И зато, како најављује тај бивши аустријски дипломата, „треба да буду доведени пред лице правде“.
У свјетлу антируске политике би требало гледати и на нелегалну иницијативу да се Генерална скупштина Уједињених нација изјашњава о наводном геноциду у Сребреници.
Антируска политика јесте актуелни изговор агресивности али суштина је што Запад по сваку цијену жели да задржи колонијални статус не само Републике Српске него и Босне и Херцеговине. Другим ријечима, данас је то Путин а сутра може да буде било шта, можда и љетна киша у Бања Луци.
Петрич ипак признаје да се у Босни и Херцеговини и послије четврт вијека од формирања државне заједнице одлуке морају да намећу а које свака влада у Европи доноси сама. И оцијенио да би „демократски изабрани политичари морали да раде свој посао“. Али и примјетио да би неки могли због тога да буду „доведени пред лице правде“.
Шта би то могло да значи?
Петрич каже да би „изабрани политичари морали да раде свој посао“. А Предсједник Републике Српске, члан Предсједништва БиХ и предсједник Скупштине Републике Српске управо раде свој посао и на изборима су изабрани за то а њихов посао је заштита уставног поретка и Републике Српске. Али, каже Петрич, неки би могли да буду „доведени пред лице правде“. Зашто? Зато што раде свој посао? А они управо раде свој посао али то се не допада колонијалним управницима и зато су „криви“.
Невјероватан апсурд.
Тај апсурд свједочи у каквој су очајној ситуацији колонијални управници у Босни и Херцеговини а у том очају, међутим, може свашта да се деси. Ма колико све то изгледало готово сулудо, западне бирократе су спремне да ураде шта год би им падало на памет јер они више немају много кечева у рукаву. Можда и нове санкције чак и конобарима у бифеу Скупштине Републике Српске или у неком ресторану на путевима где се сврати на освјежење па ће им, конобарима, бити блокирани рачуни у некој америчкој банци.
Професор Универзитета у Кардифу, Велс, Фабио Виги је недавно у својој анализи упозорио да су они који воде западну политику и управљају Западом у ствари психопате које не живе у реалности и зато је од њих могуће свашта очекивати.
У преводу, ни једну идеју, ма како била бесмислена и апсурдна, не би требало искључити. То је једноставно ментални склоп Запада и ту нема промјене.
Република Српска, формално није држава али је, као полунезависна, одавно у политичком смислу интернационализована. Њена судбина, наравно, прије свега зависи од снаге и одлучности њених грађана али је добрим дијелом, како то сугерише и Петрич, везана и за промјене у свијету. Симбол тих промјена и њихових посљедица је рат у Украјини а то не иде на руку западној колонијалној власти у БиХ.
Једног дана ће се, наравно, рат у Украјини завршити а већ сада је јасно да су Колективни запад и НАТО поражени и да је Русија побједник.
Без обзира на званична западна негирања таквог исхода и гомилање НАТО трупа на источним границама његових чланица, слом украјинске ратне политике ће довести до, како се то обично каже, нове безбједносне архитектуре Европе о чему ће ипак пресудну ријеч имати побједник у Украјини. Наравно, русофобија ће и даље да буде званична политика Запада али са знатно мањим утицајем.
Америка се, како изгледа, постепено извлачи из Украјине и тај пораз ће препустити Европској унији. Политички Вашингтон ће углавном смањити своје интересе у Европи и све капацитете усмјерити ка Кини и Пацифику. И то ће се десити много брже него што се претпоставља.
То је старо америчко стратешко опредијељење које је рат у Украјини само успорио. Тај процес де-европеизације Америке се покушава објаснити и могућим поновним избором Доналда Трампа али то нема везе са Трампом, то је стара стратешка одука још из времена предсједника Обаме.
Невоља је, међутим, што ће онда ЕУ и Велика Британија, тако поражене и остављене, тражити простор за одржавање привида своје важности, у реалности свог иживљавања, а једно од ријетких преосталоих таквих мјеста је такозвани Западни Балкан, тачније српски национални корпус. Али, без утицаја и са урушеном економијом Европска унија и Британија немају више ту моћ без обзира на њихову безобзирну политички машинерију.
И то у Републици Српској, прије свега, треба да се зна и да се она чврсто држи своје одлучности.
Додај коментар