- Попут оних који би да промене свој родни идентитет, политичко Сарајево би да направи државно-политичку ”транзицију” ка статусу пуне колоније, односно перманентног вазала политичког запада. С друге стране, Република Српска жели да суверено одлучује о себи и својој судбини у пуном капацитету, без страних колонијалних управника и судија
- Политичко Сарајево желело да цела БиХ прође државно-политичку транзицију ка ”грађанској држави” под перманентним страним туторством – али да се ипак пред целим светом представља као ”суверена”, ”независна” и ”демократска”. И тај процес се може постићи само вештачким путем, кроз прекрајање дејтонског устава и слепо праћење директива издатих из западних амбасада, мимо институционалног и демократског процеса
- Научна утемељеност концепта ”родности” је једнака политичкој утемељености теза о тисућљетној ”босанској” државности која би да обухвати и насилно затвори под један државни кров и оне који су прихватили страног завојевача и с њим се вековима поистовећивали и оне који су се свим силама борили против тог истог завојевача
Пише: Александар ПАВИЋ
БОСНА и Херцеговина је државолики ентитет са озбиљном кризом идентитета. Њена располућеност се најочигледније огледа у томе што 51% БиХ – назовимо то политичким Сарајевом – жели да буде колонија, док 49% – Република Српска – то не жели.
Политичко Сарајево нема проблем са тиме да земљом ведри и облачи колонијални управник окићен титулом високог представника. Нити има проблем са троје странаца који седе у Уставном суду бх провизоријума.
Једноставним речником – скоро пола земље жели да буде слободно и независно, а пола то не жели. Сарајевски политичари упорно желе да БиХ представе као суверену, независну и још и ”тисућљетну” приде, док у исто време вуку странце за рукав сваком приликом, захтевајући да им решавају проблеме или се обрачунавају са осталима у БиХ који се противе њиховом аутоколонијализму.
То је озбиљна криза идентитета. Аналогно тзв. родној дисфорији – дубоким незадовољством изазваним поремећајем сопственог родног идентитета који је рођењем додељен – за БиХ би се могло рећи да пати од државно-политичке дисфорије – дубоке кризе идентитета која производи перманентно унутрашње незадовољство.
И попут оних који би да промене свој родни идентитет, политичко Сарајево би да направи државно-политичку ”транзицију” ка статусу пуне колоније, односно перманентног вазала политичког запада. С друге стране, Република Српска жели да суверено одлучује о себи и својој судбини у пуном капацитету, без страних колонијалних управника и судија.
Али, и ослобођена терора тзв. Европског суда за људска права, институције под значајним утицајем Сорошеве Фондације за отворено друштво, која је недавно одлучила да поништи кључни дејтонски принцип конститутивности народа, тако што би се сви чланови Председништва и делегати у Дому народа бирали са подручја цијеле БиХ, уместо на територијама два ентитета, како је Дејтонским мировним споразумом и предвиђено.
Промена родног идентитета је нешто што не може да се спроведе природним путем, већ је потребно примењивати хормонске терапије и телесно сакаћење. А и након наводне ”транзиције”, односно промене, нови родни идентитет ипак није истоветан оном које поседују особе чији се биолошки и родни идентитети поклапају од рођења.
Колико год друге убеђивали да су постали ”жене”, биолошки мушкарци то једноставно нису нити ће икад бити. И све више студија говори у прилог томе да значајан део оних који су прошли ”родну транзицију” није постао ни срећнији ни испуњенији. Чак се може рећи да су многи постали још несрећнији.
Тако би и политичко Сарајево желело да цела БиХ прође државно-политичку транзицију ка ”грађанској држави” под перманентним страним туторством – али да се ипак пред целим светом представља као ”суверена”, ”независна” и ”демократска”. И тај процес се може постићи само вештачким путем, кроз прекрајање дејтонског устава и слепо праћење директива издатих из западних амбасада, мимо институционалног и демократског процеса.
Наравно, нити ће БиХ нормалан свет посматрати као суверену и независну државу, нити ће се њено унутрашње незадовољство на неки волшебан начин смањити. Бар пола државе ће бити веома незадовољно и свесно да је посреди лажно представљање и превара.
Постоји наравно и много природнија опција… Да политичко Сарајево коначно прихвати дејтонску БиХ за оно што и јесте – сложену, децентрализовану државу са три конститутивна народа и владавином кроз консензус а не мајоризацију. Да подржи коначно гашење канцеларије Високог представника и замену страних судија у Уставном суду домаћим. И да прихвати постојање Републике Српске.
Другим речима, уместо да непрекидно покушава да претвори БиХ у оно што није коришћењем вештачких средстава, политичко Сарајево би требало да прихвати БиХ за оно што јесте и што једино може да буде.
Но, као што је све теже говорити млађим генерацијама на Западу, које су под огромним утицајем индоктринације у школама, да се не упуштају у авантуру промене ”родног” идентитета и да не спроводе вештачке, неповратне промене на свом телу јер ће после за кајање бити касно, тако је практично немогуће говорити о овом проблему са политичким Сарајевом, а поготово убедити га да одустане од покушаја наметања вештачких промена које ће неминовно да изазову још веће унутрашње незадовољство, а на крају можда и нови сукоб.
Исти глобалистички ”либерални” Левијатан стоји иза родно-сексуалног и државно-политичког трансџендеризма. И као што је случај са свим другим чега се (пост)либерализам дотакао, нису важни ни прагматични резултати, ни објективна истина, ни обичан здрав разум. Идеологија, агенда и наратив су све.
Ако је за утеху, научна утемељеност концепта ”родности” је једнака политичкој утемељености теза о тисућљетној ”босанској” државности која би да обухвати и насилно затвори под један државни кров и оне који су прихватили страног завојевача и с њим се вековима поистовећивали и оне који су се свим силама борили против тог истог завојевача. Обе химере, и ”родна” и ”босанска” ће трајати колико буде трајала превласт снага које их подупиру, пропагирају и непосредно помажу.
И на крају ће победити оно што је природно и Богом дано. Биолошки пол и аутентични а не лажни национални и државни идентитети.
Додај коментар