Коментари

Рељић: „Синови Српске“ – филм о генерацији ратника који су достојни наших предака

ЗАПАД И ОЛИМПИЈСКИ ДУХ ПРЕТВОРИО И БАТИНУ ЗА НЕПОСЛУШНЕ, А СИ ЂИНПИНГА ПОРЕДИ СА ХИТЛЕРОМ
  • Реч је о филму Миодрага Зарковића. Главни јунаци филма су „гардисти РС“ – ратници 1. Гардијске моторизоване бригаде. На промоцији – у београдској општини Стари град, где је било различитог света, били су и они – ратници. То је читаву представу чинило посебном
  • И они и филм сведоче: ако Србин одлучи да брани голи живот – то је злочин, а да је он из „злочиначког народа“. Онда још направе суд да га, ако преживи, одведу тамо да се јавно покаје што се бранио. И, мора да буде кажњен што се усудио да се брани. Да сви на овом свету знају да је одбрана (ако је против насиља НАТО и Америке) најтежи злочин
  • Један од ратника из филма говори: често слушамо како ми нисмо достојни својих великих предака, али то није тачно. Он се после свог ратничког напора осећа достојним! Мисли тако и за своју генерацију. И то је тачно. Они су достојни наследници! И они су и остале своје сународнике учинили мање-више достојним наших предака. Тако се то у историји рачуна
  • Пошто сукоб у БиХ, нажалост, није окончан – само је оружани део окончан – ми данас живимо у стању „хибридног рата“; и даље су Срби (сви Срби!) „неперијатељи“ НАТО и Запада колико год наше власти, које воле да буду кооперативне често преко мере достојанства, настоје да говоре о „нашим пријатељима“ и „пријатељским односима“ с онима који су нас бомбардовали и радо би нам радо утрапили да будемо „геноцидан народ“. У Савету безбедности ОУН то су зауставили Руси, а у свакодневном животу ако се ми не потрудимо да на то одговоримо – нико то за нас чинити неће!

Пише: Слободан РЕЉИЋ

ПРОШЛЕ недеље су отворене Зимске олимпијске игре у Пекингу и још једном се показало колико је народна мудрост далекодометна. И заиста: Не пада снег да покрије брег, него да свака звер покаже траг! 

А ово није стари грчки свет – где би се за Игре прекинули и ратови. Напротив, олимпијски дух, који је западна цивилизације пробудила 1894. оснивањем Међународног олимпијског комитета у Паризу, данас живи као батина. Да се ратно стање заоштри.

Велику де Кубертенова мисао о ширењу пријатељства међу људима екумене, његови следбеници на Западу су свели на – бојкот, чим неко није послушан. Не неучествовање на играма, нису они више тако моћни, него бескрајно млатарање претњама које су све смешније. Као, на пример, да је Си Ђипинг организовао игре као Хитлер 1936.

Глупо је настојати објашњавати колико је поређење будаласто, али је извесно да се ради о злонамерности. Истина је да су Си и Путин на маргинама Игра објавили свету манифест будућности – да су они за свет равноправних, за немешање у унутрашње односе у државама, да међународно право буде основа за односе а не бомбардовања и „обојене револуције“.

Ових дана се на друштвеним мрежама појавила фотографија како енглеска фудбалска репрезентација у Берлину 1936. поздравља ложу подигнутих руку – не знамо да ли су додали „Хајл Хитлер“, а 2022. нико није успео да сними стране репрезентације којима је Си ставио црвене петокраке на капе. Али, чињенице за западне медије нису од неког значаја. Ко то зна боље од нас!?

И вероватно због тога, мени лично, најупечатљивији догађај прошле недеље било је промовисање једног „документарца“. Да,  докуметраног филма, који – како се тврди у сувопарним дефиницијама – „има за циљ да документује стварност“ и значи презентацију „живота онаквим какав јесте“. Овде се радило о докуметовању грађанског ратовања у БиХ деведесетих.

Конкретно говорим о документраном филму домаће производње: „Синови Српске“. Реч је о делу Миодрага Зарковића.

Главни јунаци филма су „гардисти РС“ – ратници 1. Гардијске моторизоване бригаде. На промоцији филма у београдској општини Стари град 4. фебруара, где је било различитог света, били су и они – ратници. То је читаву представу чинило посебном.

Некако, док се људи не окупе, живот изгледа – глуво, уопштено. Као лист неке књиге о нечему важном а у који зурите и онда замишљате стварност око које је неко поређао те хиљаде слова и тачака. Или данас: као неки спот на хладном екрану а који толико одмиче од живота да се стално питате да ли је живота и било.

У општинској сали – у којој је Зарковић направио приредбу од мало пригодних речи и више великих покретних слика – главна приредба су били баш ти људи. Главни јунаци једног филма. Та атмосфера. Ти гласови и та тишина.

Народи имају своје песнике, сликаре, писце, политичаре, проналазаче, па онда од певача до спортских јунака око којих се окупљају – и своје ратнике. Истина је да сви ови уважени желе да то буду, а људи постају ратници а да то никако нису желели. Јер, не говоре народи узалуд вековима: „Нека ми Бог подари добар мач и ниједан разлог да га употребим.“

А посебно је тешко бити ратник – данас. Теже и компликованије него у многа друга времена. И, то се видело и из овог филма. Особа која се данас нашла у тој улози – стално мора да објашњава откуд она ту. Откуд да пристане да ратује? Зашто није побегла негде? За Немачку, Шведску? Толики „паметни“ су то учинили… И данас им нико неће рећи ни речи због бежаније… Или како се то некад звало?

У рату о којем говоримо – пре првог пуцња – најмрачнија сила данашњице, која започиње готово све ратове и сукобе од 1945. (Оливер Стоун их је набројао око 100) користила је најмоћнију пропагандну машину да залоупотребљава пацифизам. Гура те у рат, а убеђује те да само будале ратују. Боље да те убију него да се браниш!

Пацифизам –  тежња да се рат искључи и онемогући као средство за решавање међународних спорова – претворио се у неподношљиву лажност: кад ти маринац са заставом са плаво-црвеним тракама и звездицама дође на кућни праг или доведе твог суграђанина да те протера или убије, то је часно одржавање мира. А ако ти, ипак, одлучиш да некако браниш голи живот – то је злочин. И прво ће свуда около да шире како си од „злочиначког народа“, а онда ће направити суд (суд увек у нашој подсвети има неке везе с правдом) да те, ако преживиш, одведу тамо да се јавно покајеш што си се бранио.

И, мораш бити кажњен што си се усудио да се браниш. Да сви на овом свету знају да је одбрана (ако је против насиља НАТО и Америке) најтежи злочин.

Наши ратници, из Прве гардијске су у свом филму причали о томе. Има ту и те суморности и циничности о тим подношењима „духа времена“, али – филм је много више од тога.

Наши ратници су, ипак, остали у чистој памети и разумеју да је њихова жртва – у погинулим, у ранама, у тешким искуствима и драмама – имала смисла. Узвишеног смисла. А НАТО-пацифизам је само мука више.

Један од њих говори: често слушамо како ми нисмо достојни својих великих предака, али то није тачно.

Он се после свог ратничког напора осећа достојним! Мисли тако и за своју генерацију. И то је тачно. Они су достојни наследници! И они су и остале своје сународнике учинили мање-више достојним наших предака. Тако се то у историји рачуна.

Наши трајући односи показују да је борба једног народа – нешто као непрекинути ланац. И свака генерација је позвана да да свој удео.

А „синови Српске“ су у најскоријем од српских ратовања на босанском фронту одслужили историјски задатак. Допали су исте ситуације као и преци и – нису имали избора да не буду као они и у борби.

Дакле: „Oдувек је у босанским грађанским круговима било доста лажне грађанске учтивости, мудрог варања себе и других звучним речима и празним церемонијалом. То прикрива како-тако мржњу, али је не уклања и не спречава у растењу.“

Препознајете две реченице из Андрићевог чувеног Писма из 1920 и Макса Левенфелда – главног јунака, лекара и лекарског сина, Јеврејина који се исељава из Сарајева и среће свог пријатеља на железничкој станици у Славонском Броду. Разлог је неподношљива двојност.

„Штампаће се и говориће се свуда и сваком приликом: Брат је мио, које вере био, или Не пита се ко се како крсти, нег чија му крвца грије прси. Туђе поштуј, а својим се дичи, интегрално народно јединство не познаје верских ни племенских разлика.“ Али, то бива као маскирање стварности.

Макс Левенфелд јесте био суров, али прича се показала истинитом: у једном људском веку два пута се показало да је његова злогукост истинита.

Јер, кад се у Босни појаве Велике силе – споменућемо две – Немачки Рајх (1941) и НАТО (1992) – онда оне без много напора направе стање из кога се чини да никад није ни било „мирне Босне“. Томе претходи и трећа – Аустро-Угарска (1878) која је све „зацртала“.

Наши ратници су и овај пут сведочили да је империјални принцип чињења непромењив – улога „пријатеља“ Великих окупатора је сва три пута давана исламско-католичкој страни, а православни Срби су сваки пут у трену постајали „непријатељи“.

Кратко подсећање:

1. кад је Аустрија дошла било је овако: „Његово католичко величанство цар Франц Јозеф оставио је нетакнут турски земљишни систем који је муслиманима давао привилегије на рачун хришћана“, разумела је то пола века касније и Ребека Вест и тумачила: „А посебно је тешко падало то што су Аустријанци, када су Словени истерали Турке, на силу ушли у Босну под изговором да аустријска војска мора бити ту да брани хиришћане у случају да Турци покушају да се врате. Чињеница да су Аустријанци понизили хришћане преко муслимана који су остали у Босни, за ове људе била је ужасно лицемерје, које се не може ни заборавити ни опростити.“ (Ребека Вест, Црно јагње, сиви соко)

2. кад су дошли Немци пустили су у погон бруталну мржњу католичко-исламских хорди да се развије у најсуровијем облику; довели су за поглавника Анту Павелића иза кога су били крвави трагови и убилачки послови; бруталност је била толика да су се и покровитељи Немци, који су убијали „100 за једног“, згражавали; НДХ је најмонструознији државни механизам с којим су се Срби срели;

3. кад је дошао „весели“ НАТО – исти принцип, али демократска варијанта: и зато у сваком смислу циничније; у име демократије и људских права Американци – који су у претходном босанском крварењу били, што би се рекло, антифашисти и највећи непријатељи „сила фашизма и мрака“ немачко-усташких злокобника – сада уводе лапидарну поделу на „добре“ и „лоше“ момке; али, гле чуда, линија поделе је истоветна са оном фашистичком 1941 – православни заслужују сваку врсту терорисања.

Цинизам је ишао тако далеко да су Србе произвели у окупаторе. Ни Калај ни Павелић се тога нису сетили.

Има она епизода кад амерички државни секретар Бејкер на мировном скупу у Женеви кори лорда Овена што су пустили Србе у Босну. Нисмо их ми пустили, они су тамо били, каже лорд који се, ипак, држи неких историјских чињеница. Откад су ту, пита Американац. Па, одувек!

Ту цинизму није био крај. Председник Србије Слободан Милошевић је за потребе пропагандног рата проглашаван Хитлером. Једно неугледно складиште грађевинског материјала у Омарској у коме су били муслимански мушкарци – да не би били изложени неконтролисаним нападима у напетим ратним односима – проглашено је концентрационим логором. Да, Konzentrationslager! Као Auschwitz! После је томе додат и – genocide!

Просто није могло то да се избегне у сценарију који се спроводио.

Кад Босна постане играчка Великих сила дође време „кад мишја рупа вреди хиљаду дуката“. Али, само ретки имају хиљаду дуката, те народу остаје да се брани. На живот и смрт. И, ту смо – 1. Гардијска моторизована бригада.

Морате се бранити, јер Велике силе своје добре момке гурају да буду зли према вама. И они ће вас „поштедити“ само ако сте спремни да на њихове понуде одговорите оружјем.

У некој колекцији слика у мојој глави је и она црно-белих фотографија из Сарајева, после видовданског атентата 1914… Аустријска „правна држава“ одмах пушта своје „резервне хорде“ увређених праведника… И град се украшава разбијаним стакленим излозима српских радњи, разношењем и бацањем српских ствари на улицу, терорисањем грађана и породица…

Сваки бандит је могао да узиме право у своје руке према сваком Србину… Не зато што су постојали докази да је тај грађанин имао везе с атентаторима, већ само зато што је рођен као Србин… И што је био добар комшија.

Кад је све 1990-их кренуло истим путем, јасно је да сем војног – другог одговора није могло бити. И израста – народна војска од Синова Српске!

Овај филм је прича како је то у народу настајало и како се борило.

Миодраг Зарковић

Кад се припадник српског народа осврне на учинак својих ратника утврдиће да су у сва три случаја одбране својих живота, свог народа и права да живе у својој земљи – Босна је одувек била српска земља од Уне до Дрине – Срби успевали. Два пута, после Аустрије и Немачке,  последица је била да су Срби живели у истој држави…

Вратимо се опет филму. Зашто су оваква дела па и овај сугестивни и драматични филм Миодрага Зарковића важни. Из бар три разлога:

1. филм нас подсећа како и са колико и каквих жртава је тај рат окончан; то је темељ Републике Српске, српске земље. Уосталом како је записано и како се пева:/Кад наступе борбе дани/ к’ победи му води ход /Боже спаси, Боже храни /српске земље, српски род!/

Државне творевине су за кратких земана, род је за веки векова.

2. филм пред нас износи појединачне судбине – драматичне – људска бића између живота и смрти – кад су и најјача и најслабија; у миру се људи удаљавају и ратне ране бледе у сећањима и понашањима, али обавеза сународника је, да то имамо на уму и у срцима; они су се борили за нас; за све Србе; уосталом, и они споља, из Вашингтона и Брисела, то тако гледају – сви Срби су њима исти, чак и они који верују да их дистанцирање, препоручује да раде у невладином сектору или да их зову не неке конференције; јер то је „српско питање“ на Балкану, које се решава, решава;

3. пошто сукоб у БиХ, нажалост, није окончан – само је оружани део окончан – ми данас живимо у стању „хибридног рата“; и даље су Срби (сви Срби!) „неперијатељи“ НАТО и Запада колико год наше власти, које воле да буду кооперативне често преко мере достојанства, настоје да говоре о „нашим пријатељима“; и „пријатељским односима“ с онима који су нас бомбардовали и бацали осиромашни уранијум на нас; али то је политика; извесно лоша политика, али ми до боље још не добацујемо; и политика је најбезболније променљива; у том „пријатељству“ пријатељи наших политичара би нам радо утрапили да будемо „геноцидан народ“; у Савету безбедности ОУН то су зауставили Руси, а у свакодневном животу ако се ми не потрудимо да на то одговоримо – нико то за нас чинити неће!

Зато људе који имају ову енергију, као Зарковић, и ова знања и способности – раде важан посао. Иначе би ми били затрпани пропагандним бомбардовањима Запада и њихових помоћника на терену.

Овај филм је један одговор. Камен у кули одбране.

1 коментар

  • Дајем мој камен и сво моје камење из душе и са леђа да изградимо кулу која ће одбранити будућа поколења не само од ко / Бог зна колико залеђених ратова већ од тог укорењеног страха годинама уназад који иде са колена на колено а најлепше га и то у дечјој песми описују стихови „Само да рата не буде ,лудила међ’ људима …“ Замислите живети живот на земљи слободан од терета наслеђа ратовања и потпуно слободан да икад може бити рат Заборавити шта значи реч рат Понекад помислим да Срби Мир и слободу у правом смислу живе тек кад оду са овоземаљског света …

Кликни овде да поставиш коментар