Коментари

Танасковић: Бошњаци – аутохтон народ или потомци освајача?

„УГЉАНИНОВО МАХАЊЕ БОШЊАЧКОМ АУТОХТОНОШЋУ У САНЏАКУ ЈЕ КУЦАЊЕ НА ОТВОРЕНА ВРАТА“
  • Нема сумње да су Бошњаци на простору бивше Југославије аутохтоно становништво и политички народ, односно нација.  Данас су, уз Србе и Хрвате, конститутивни народ у Босни и Херцеговини, док су у осталим државама насталим на развалинама Југославије мањинске заједнице. Откуда, онда, неочекивани упитни наслов овог коментара?
  • Отуда што неки бошњачки политички лидери, у зависности од конјунктуре, инсистирају на аутохтоности свога народа кад им то одговара, а одричу је се кад процењују да би им се неко друго идентитетско опредељење могло више исплатити
  • Сулејман Угљанин сада говори: „Ми смо староседелачки, аутохтон народ у Санџаку, свој на својој земљи“. А у своје време је Осману Каратају, новинару турског листа „Заман“ (11.11.1996), показујући незадовољство односом турске дипломатије према Санџаку, тврдио:  „Ми смо, заправо, исти народ. Сви смо ми Османлије, потомци освајача (evlad-i fatihan)
  • Верујемо да пријатељска Турска инсистира на отварању конзулата у Новом Пазару, јер у Санџаку живи аутохтоно бошњачко и муслиманско становништво, као мост зближавања између двеју држава, како се то обично каже, а не зато што тамошње Бошњаке доживљава као „потомке (османских) освајача“

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

МНОГИМА ће горњи наслов, с упитником, зазвучати провокативно, па и скандалозно, и то не само припадницима бошњачког народа. И зато, да одмах разјаснимо – нема сумње да су Бошњаци на простору бивше Југославије аутохтоно становништво и политички народ, односно нација, равноправна са осталим конститутивним народима раније заједничке федеративне државе.

Данас су, уз Србе и Хрвате, конститутивни народ у Босни и Херцеговини, док су у осталим државама насталим на развалинама Југославије мањинске заједнице. Откуда, онда, неочекивани упитни наслов овог коментара?

Отуда што, изгледа, неки бошњачки политички лидери, у зависности од конјунктуре, инсистирају на аутохтоности свога народа кад им то одговара, а одричу је се кад процењују да би им се неко друго идентитетско опредељење могло више исплатити.

У последње време се теми аутохтоности Бошњака у неколико наврата враћао народни посланик, академик, бивши главни санџачки муфтија Муамер Зукорлић, а у контексту расправе о босанском, односно бошњачком језику.

У развијеном разматрању односа између босанског и српског језика, као и положаја босанског језика у јавној употреби у Србији, објављеном у пет наставака у београдској „Политици“, Зукорлић закључује: „Дакле, и лингвистички, и политички, и свакако друкчије, Бошњаци су аутохтон народ у Републици Србији, правно-формално у несретном статусу националне мањине“.

Муамер Зукорлић

Уз примедбу због неадекватног коришћења научног одређења „лингвистички“, тврдња је ово којој се на чињеничном плану, нема шта ни додати ни одузети, док атрибут употребљен уз „статус националне мањине“ сугерише жал за статусом конститутивног народа. Но, ни распад Југославије није био баш „сретан“ крај њеног постојања, чему су и Муслимани/Бошњаци донекле допринели, мање додуше од неких других „братских народа“. Али, шта је, ту је…

 Аргументом аутохтоности бошњачког народа (Санџака) неупоредиво агресивније и драматичније служи се у својим скорашњим иступима изнова радикализовани председник СДА Санџака Сулејман Угљанин.

Реагујући на изјаве појединих „србијанских“ политичара ( И. Дачића, Б. Ружића), да су „Бошњаци српска мањина“, Угљанин не преза од своје добро познате запаљиве и неодмерене реторике: „Ћутањем нећемо више да одобравамо наставак геноцида над Бошњацима Санџака. Дипломатама стално покушавају да представе да су Бошњаци њихова мањина. Док политички јастребови, Милошевићеви насљедници, (Бошњаке) називају српском мањином, с њима разговора нема“.

Другом приликом је рекао: „Ми смо староседелачки, аутохтон народ у Санџаку, свој на својој земљи“.

Уз напомену да ниједан српски политичар никада није рекао, нити је могао рећи, да су „Бошњаци српска мањина“, већ једино мањина у Републици Србији, што никако није исто, очигледно је да је Угљаниново махање бошњачком аутохтоношћу у Санџаку куцање на отворена врата, сем уколико не подразумева, или не прејудицира, непризнавање државног карактера Србије, односно прижељкивање таквог статуса за Санџак. Али, то су пусти снови које овај политички камелеон већ одавно, а повремено и интензивно сања. Нас овде и сада превасходно занима конзистентност Угљаниновог доживљаја аутохтоности народа коме номинално припада.

Да не буде никакве забуне, речничко значење придева аутохтон је: који од давнине борави у неком крају, домаћи, староседелачки, прастановнички. Претпостављамо да је и Угљанин овај терминолошки грецизам употребио у том општеприхваћеном значењу.

Сулејман Угљанин

Пре нешто више од две деценије, међутим, о пореклу санџачких Бошњака изјашњавао се на начин управо супротан од појмовног садржаја речи аутохтон.

Одговарајући на питања Османа Каратаја, новинара турског листа „Заман“ (11.11.1996), „лидер санџачких Бошњака“ (којих је, према новинару, 350 000!), пошто се нешто раније био вратио из „егзила“ у Турској, констатује да је у Србији и даље на делу „српски шовинизам“, на чијем су удару, поред Бошњака, и Албанци и Мађари. Турску политику према Југославији оцењују као погрешну и наоправдано попустљиву, уз једну занимљиву опаску: „Турска са више страна добро познаје Санџак. Међутим, политика коју води Министарство иностраних послова не узима нас у обзир. Не мислим на политику државе, већ само иностраних послова. Ту је проблем“. И онда, ни мање ни више: „А ми смо, заправо, исти народ. Сви смо ми Османлије, потомци освајача (evlad-i fatihan)“.

Где се деде садашња горда бошњачка аутохтоност? Могу ли „потомци освајача“ бити аутохтони у земљама које су силом запосели? Али, ко још прелистава турску штампу од пре двадесетак година?

Прагматични Турски председник Демирел често се служио девизом „Јуче је јуче, а данас је данас“. Постоји, међутим, и сутра… Да се, којим случајем, несумњива аутохтоност опет не повуче на резервну позицију.

Верујемо да пријатељска Турска инсистира на отварању конзулата у Новом Пазару, јер у Санџаку живи аутохтоно бошњачко и муслиманско становништво, као мост зближавања између двеју држава, како се то обично каже, а не зато што тамошње Бошњаке доживљава као „потомке (османских) освајача“.

Било би занимљиво знати шта о томе данас, а и уопште, мисли Сулејман Угљанин.

2 Коментара

  • Флертовање домаћих муслимана са Турском је странпутица. Исто као што је странпутица и флертовање са Западом чији мултикултурализам није искрен. Једино право решење за домаће муслимане је колективна добровољна ресрбизација. Али до ње неће доћи ако нико са српске стране не подстакне и охрабри такав процес. Наравно, Србија не може муслиманима понудити новац кад га ни сами Срби немају. Србија не може купити њихову реинтеграцију у српски национални корпус, нити треба то да ради. Одлука мора бити самих муслимана.

    Сећам се да сам пре неколико година гледао на једној српској телевизији интервју са Емином Јаховић у коме је београдска новинарка хвалила њену „муслиманску лепоту“. Шта ли је то муслиманска лепота? Је ли то лепота тамнопутих афричких муслиманки, косооких Индонежанки или арапских жена? Да ли уопште постоји тако нешто? Емина Јаховић је само једна Српкиња која има ту судбину да се неки њен предак одлучио да промени идентитет, тако што је и Емину и све своје друге потомке жигосао жигом издаје до краја света. Заиста, врло неки племенит предак! Београдска новинарка, уместо да подстиче Емину да буде добро интегрисана у своју земљу и свој народ, несмотрено, својим „комплиментом“ подстиче певачицу да се она што више дистанцира од свог порекла и од свог аутентичног генома. (Увек сам се питао зашто су једни преци који су муслимане жигосали жигом издаје важнији од оних старијих предака који нису променили идентитет. Мени су сви моји преци драги, али признајем да ми је драго што ме нису својим понашањем довели у непријатну ситуацију да се ја од једних дистанцирам а да друге фаворизујем.)

    Пошто је ово врло деликатна тема, ја бих за почетак био задовољан кад сами Срби не би децидирано одбијали идеју ресрбизације муслимана. Наравно, то је тешко с обзиром на искуство које су током историје имали са својим религиозно конвертираним сународницима. Али није немогуће.

Кликни овде да поставиш коментар