Коментари

Танасковић: Да ли је бивши реис Мустафа Церић добар муслиман?

ОБРАТИО СЕ ИЗЕТБЕГОВИЋУ КАО НЕКОМЕ КО ЈЕ МОГАО А НИЈЕ СПРЕЧИО БОШЊАКЕ ДА СЕ ВАКЦИНИШУ У СРБИЈИ
  • Управо стиже вест да су Русија и Немачка постигле прелиминарни договор о увозу руске вакцине… А и од самог Ентони Блинкена у Сарајево је стигло једно заиста прагматично, уравнотежено и реалистично писмо. Мустафа Церић је, међутим, и даље веран, рекло би се чак све неумереније, али и нервозније одан свом путу идеолошке мржње
  • По Церићу, Бошњаци/Босанци (зар је то синоним?) не могу имати Хрватску и Србију, и Хрвате и Србе, као добре комшије, са којима би се у невољи узајамно помагали. Шта ли добри реис мисли о једној широкој иницијативи за међурелигијски дијалог, која му је сигурно позната, чији су покретачи управо 138 савремених муслиманских првака, а која се заснива и на „заједничкој речи између нас и вас“, у Библији и Курану, ближњи (арапски: џâр), чије је основно значење „сусед“, односно „комшија“? Али, то ваљда нису добри муслимани или су, у најбољем случају, заблудели
  • Муслиманима који су на удару онога што се обично назива исламофобија никако није лако. Они објективно трпе и то, по правилу, понајвише најнедужнији, који би само да живе мирно, животом достојним човека, у складу са  духом савременог доба. Доприносе ли екстремистички иступи бившег реиса Мустафе Церића њиховом бољитку? Може ли се неко ко, без обзира на декларисане мотиве и намере, реално и упорно доприноси расту опште исламофобије и придубљивању јаза међу геоисторијски и животно задатих комшија сматрати добрим муслиманом?
  • Не очекујем, наравно, одговор, већ само смерно позивам на размишљање. За опште добро

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

МНОГЕ ће сигурно изненадити упитни наслов овог кратког осврта поводом скорашњег отвореног писма бившег реис-ул-улеме Мустафе Церића Бакиру Изетбеговићу, у коме он лидера СДА жучно прекорева због тога што је дозволио да се грађани БиХ против епидемије вируса Ковид 19 вакцинишу у мрској Србији.

И заиста, није баш примерено да један ћафир, од неких штавише проглашен и заклетим исламофобом, као што је то потписник ових редова, јавно доводи у питање исламску исправност и ћудоредност никог другог до бившег поглавара Исламске заједнице, свршеника Ал-Азхара и носиоца чикашког доктората из области историје исламске теологије.

Преузимајући на себе ризик и стреле свих могућих критика и оптужби због ове дрскости, укључујући и оне најтеже, а неосноване, којима је Мустафа Церић осведочено склон, као неко ко је изучавању ислама посветио више деценија и међу муслиманима има мноштво добрих знанаца, па и пријатеља (ма колико то Церићу и његовим истомишљеницима изгледало невероватно), ипак одлучих да поставим питање којим је овај текст насловљен.

Коме је оно постављено? Пре свега муслиманима, али не само њима, већ свима код којих је Церић успео да изгради представу о себи као о врхунском муслиманском верском и моралном ауторитету, па онда са те (сумњиве) висине на разне адресе упућује отворена писма и прекоре.

Бакир Изетбеговић му је један од омиљенијих адресата.

Сарајевској чаршији је још увек у свежем сећању реисов згађени захтев сину Алијином да прекине недостојну препирку „двеју младомуслиманских породица“, како се изразио, а што се односило на сукоб између амбициозне и самовласне Изетбеговићеве супруге Себије, директорке сарајевског Универзитетског клиничког центра, и угледног ортопеда Исмета Гавранкапетановића, сина Алијиног младомуслиманског саборца и сапатника Мунира.

Са том својом интервенцијом Церић у јавности није баш славно прошао, а замерано му је, поред осталог, што један стручни, етички и правни спор смешта у контекст припадности главних актера младомуслиманском идеолошко-политичком кругу, удаљавајући га тиме од домена Хипократове заклетве, којој је он исходиштем припадао, и (не)поштовања правне државе, на који се прелио.

Очекујући пресецање афере одозго, са Високе Порте, Церић је показао каква му је демократска пракса блиска. Иначе, један од наслова из тадашњих медија био је знаковит: „Неспособна султанија против легенде. Знате ли ви ко је доктор Исмет Гавранкапетановић?“…

Новим писмом Изетбеговићу, Церић показује да је несавладива његова склоност оваквом конфликтном начину општења са онима на муслиманском политичком и интелектуалном врху или, пак, са појединим иноверним адресатима који, по његовом суду, заслужују џехенемски огањ. 

Мустафа Церић

У овом личном обраћању спорна је већ и сама идеја да Изетбеговић „дозвољава“ грађанима БиХ да одлазе пут Србије ради имунизације.

Какве он за то има ингеренције и средства утицаја?

Садржина писма је, најблаже речено, запањујућа (мада можда и не би морала бити, с обзиром на Церићеве раније урадке сличног типа).

Бивши реис вакцинисање држављана БиХ у Србији оцењује као „срамоту века“ и пита Изетбеговића како ико у босанској власти може мирно да спава док гледа редове босанских грађана како хрле у Србију, која им је толико „зла нанела на телу и души, која негира геноцид, која нема емпатију за њихов бол и патњу, али, ето, има сажаљење за њихов страх од короне да их вакцинише“.

Помиње, затим и врлу министарку „која ових дана хода по Кхалиџу у црној арапској абаји од Ријада до Омана“ (Кхалиџ је, бива, Халиџ, односно Арапски/Персијски залив, а остало фоторобот Бисере Турковић) и не чини ништа корисно, уместо да само телефонира пријатељима широм света, а посебно арапским земљама, који имају вишка вакцина и који би их радо дали Бошњацима само да „не иду у Србију да купују здравље по цену своје части и свог поноса“.

Изгледа да те телефонске бројеве, авај, у свом именику има неко други у суседству, али то су већ живот и политика, док реис остаје у пределима горког морализма надахнутог мржњом и у озрачју источњачких бајки. А у тим причама мора се наћи и добри халифа или племенити падишах.

Требало се више ослонити, вâзи Церић, на турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, којем је Алија Изетбеговић и онако у аманет оставио Босну и Бошњаке.

„Зар није ово прави историјски, вјековни тренутак, за падишаха Ердогана да се побрине за Бошњаке/Босанце, јер само су они овдје у питању. Наше комшије Хрвати имају Хрватску, а наше комшије Срби имају Србију“, закључује бивши реис.

По Церићу, Бошњаци/Босанци (зар је то синоним?) не могу имати Хрватску и Србију, и Хрвате и Србе, као добре комшије, са којима би се у невољи узајамно помагали. Очигледно је такав комшилук за њега искључен.

Шта ли добри реис мисли о једној широкој иницијативи за међурелигијски дијалог, која му је сигурно позната, чији су покретачи управо 138 савремених муслиманских првака, а која се заснива и на „заједничкој речи између нас и вас“, у Библији и Курану, ближњи (арапски: џâр), чије је основно значење „сусед“, односно „комшија“?

Али, то ваљда нису добри муслимани или су, у најбољем случају, заблудели. Јер, један учени алим и бивши реис јамачно јесте добар муслиман. Ипак, не могу се отети црву сумње и питању којим је насловљен овај коментар.

Церићева радикална одбојност према склапању пријатељстава са иновернима налази своја упоришта у појединим куранским, добро познатим и често навођеним ајетима. Али, таква фанатична религијска ксенофобија објективно није једини начин друштвеног озбиљавања ислама кроз историју, а поготово није била доминантна у Босни.

На дебатној трибини познатој као Табачки месџид, где су крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века радикални заговорници „исламског препорода“ и „исламизације муслимана“ износили тезе о немогућности саживота и остваривања породичних веза са немуслиманима, теза са којима се тадашње вођство Исламске заједнице није слагало, наилазили су на подељена мишљења студената и резервисаност оних којима је била ближа визија тзв. исламског реформизма и модернизма.

Својим заступањем непомирљивих и ексклузивистичких антисрпских ставова, после свега што се издогађало од забране и затварања Табачког месџида до данас, Мустафа Церић и даље позива муслимане/Бошњаке на пут који се све уверљивије потврђује као цивилизацијски ћорсокак. Пандемија очито не хаје за препреке које подиже догматска и идеолошка мржња.

Мустафа Церић

Није ли парадигма те истине недавна размена порука између америчког председника Џоа Бајдена и руског Владимира Путина?

На увредљиву тврдњу да је убица, Путин је Бајдену одговорио жељом за добро здравље и позвао га на дијалог. Државни секратар Блинкен покушао је да Бајденов испад еуфемистички дефинише као „политички прагматизам“.

Из претежног реаговања у свету на ово међупредседничко варничење стиче се снажан утисак да су политички прагматизам и слепа идеолошка натрпељивост лоши савезници.

Управо стиже вест да су Русија и Немачка постигле прелиминарни договор о увозу руске вакцине… А и од самог Ентони Блинкена у Сарајево је, како се сазнаје, стигло једно заиста прагматично, уравнотежено и реалистично писмо. Мустафа Церић је, међутим, и даље веран, рекло би се чак све неумереније, али и нервозније одан свом путу идеолошке мржње која га одводи до здравом разуму непојамних сумњи у исправност вакцине што је његови земљаци добијају у Србији.

О исламу многи немуслимани немају добро мишљење. Сматрају га религијом искључивости, мржње и верског насиља. За то има поприлично историјских и савремених разлога и објашњења.

Без обзира на то да ли су овакви једнострани и једнобојни судови оправдани, а свакако у свему нису, јер комплексни феномени не трпе таква поједностављивања и редукционистичка апсолутизовања, муслиманима који су на удару онога што се обично назива исламофобија (што баш није најсрећнији термин) никако није лако.

Они објективно трпе и то, по правилу, понајвише најнедужнији, који би само да живе мирно, животом достојним човека, у складу са  духом савременог доба.

Доприносе ли екстремистички иступи бившег реиса Мустафе Церића њиховом бољитку?

Може ли се неко ко, без обзира на декларисане мотиве и намере, реално и упорно доприноси расту опште исламофобије и придубљивању јаза међу геоисторијски и животно задатих комшија сматрати добрим муслиманом?

Не очекујем, наравно, одговор, већ само смерно позивам на размишљање.

За опште добро.

10 Коментара

Кликни овде да поставиш коментар