Коментари

Танасковић: Препорука лектире градоначелници Сарајева

ПОВОДОМ „ДУЕЛА“ ГРАДОНАЧЕЛНИКА БЕОГРАДА И САРАЈЕВА – АЛЕКСАНДРА ШАПИЋА И БЕНЈАМИНЕ ЛОНДРЦ КАРИЋ
  • Шапић изјавио нема намеру да испуњава жеље и захтеве заговорника хашке правде, додавши да је Трибунал за ратне злочине у његовим очима изгубио кредибилитет знатно пре доношења пресуде Ратку Младићу, „када је ослободио хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, бившег ратног команданта такозване Армије БиХ у Сребреници Насера Орића, те некадашњег команданта ОВК Рамуша Харадинаја“
  • Од београдских, негативних и позитивних реакција на критичну Шапићеву изјаву неупоредиво је занимљивија она којој је одлучила да прибегне његова сарајевска колегиница Бенјамина Лондрц Карић. Градоначелница Сарајева прихватила је Шапићев тон и у истом, условно речено, хуморном, односно вицкастом регистру најавила да ће му, пошто тврди да не зна шта се током рата догађало у БиХ, послати пресуде Хашког суда, да се обавести
  • Бенјамина је са породицом живела у близини Улице Фуада Миџића, где је настала чувена сарајевска рок група „Забрањено пушење“ у којој је становао и угледни арабиста и лингвиста, професор Срђан Јанковић, отац фронтмена „Забрањеног пушења“ Ненада Јанковића, касније познатог као др Неле Карајлић. У подруму зграде у којој су живели рођено је и именовано „Забрањено пушење“
  • Кад се после наметнутог избеглиштва професор Јанковић, иначе инвалид, по окончању рата вратио у Сарајево, на вратима стана дочекао га је вољени асистент коме је, заједно са драгоценом библиотеком, поверио стан на чување. Леденим гласом му је сопштио да библиотеку слободно може узети, јер њему није потребна, али да професору стан више не припада. Честити Срђан никада се од овог ударца није опоревио
  • Као што је она препоручила Александру Шапићу да се упозна са хашком пресудом генералу Ратку Младићу, слободан сам сугерисати јој да проучи обиман „Извештај“ независне Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1992. до 1995. године. Помогло би јој то да се потпуније упути у један помно скривани и прећуткивани аспект трауматичне скорашње прошлости града на чијем је челу и који би да поведе ка будућности

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПОСЛЕ извесног затишја, у Београду се рат муралима поново распламсао, на шта су одјеци стигли и са сарајевске, а и других комшијских осматрачница, одакле се са индикативном преосетљивошћу, па и нездравом опсесивношћу, прати све што се дешава у бившој престоници некадашње заједничке државе.

А шта се, заправо, догађа?

Буру је овога пута изазвао одговор новог градоначелника Београда Александра Шапића на захтеве неких невладиних организација да се, на годишњицу његовог исцртавања на зиду једне зграде у Његошевој улици уклони графит (заправо мурал) са ликом генерала Ратка Младића, „као и други графити којима се позива на националну, верску или расну мржњу“, јер је, како се наводи у саопштењу Иницијативе младих за људска права, поражавајућа чињеница „да су већ 365 дана, зидови и фасаде у Београду исписане и исцртане именом и ликом ратног злочинца осуђеног, између осталог, за један од најстрашнијих злочина почињених на тлу Европе након Другог светског рата“.

Шапић је реаговао изјавом да се о проблематици мурала на београдским зидовима у контексу комуналног реда може расправљати, али да он нема намеру да испуњава жеље и захтеве заговорника хашке правде, додавши да је Трибунал за ратне злочине у његовим очима изгубио кредибилитет знатно пре доношења пресуде Ратку Младићу, „када је ослободио хрватске генерале Анту Готовину и Младена Маркача, бившег ратног команданта такозване Армије БиХ у Сребреници Насера Орића, те некадашњег команданта ОВК Рамуша Харадинаја“.

Наставио је (помало мангупским) објашњењем, које је покренуло лавину негативних, али и позитивних коментара на друштвеним мрежама, да не зна ко је шта радио током рата у Босни, јер тамо није био, али да оно што зна јесте да је Ратко Младић бранио српски народ и да би вероватно, да није било њега, Срби из Босне завршили слично Србима из Хрватске и да били би убијани и на крају протерани са својих огњишта. Званичници су одговорни за јавно изговорену реч и, ако су озбиљни, о томе воде рачуна пре одлучивања да ли ће, шта ће и како ће нешто рећи, при чему су им је значајни критеријуми тренутак и утицај изреченог на политички рејтинг.

Александар Шапић у овоме свакако није изузетак и никако није случајно решио да се неочекивано одрешито огласи о једној крајње деликатној и противречној теми. Његов иступ може се, у зависности од политичког, идеолошког и моралног полазишта, различито оцењивати, али је извесно, допадало се то некоме или не, да је рекао оно што већина Београђана, а и грађана Србије, мисли и осећа. Та може ваљда политичар понекад да изговори и оно што народ већински мисли и осећа, а што тоталитарни елитисти разних боја који би да (од)негују идеал демократије без народа жигошу као штетни популизам?

Александар Шапић

Без обзира на то покаже ли се да ли је при садашњим локалним и ширим (не)приликама некадашњи спортски краљ голова вербализовањем претежног става грађана Србије постигао гол или аутогол, припадају му ванполитичке заслуге јасноће и искрености. Освежавајуће, у сваком случају!

Сасвим очекивано, поједине невладине организације и политичке странке позвале су Шапића на одговорност, а Форум за безбедност и демократију из Београда прозвао је „тужилаштво да у најкраћем року покрене истрагу против градоначелника Шапића због постојања основане сумње да је својим јавним иступима извршио кривично дело расне дискриминације“.

Откуд сад „расна дискриминација“?

Ко је у целој ствари друге расе, па га је Шапић расистички увредио?

Али, кад некога треба етички, вредносно и идеолошки оцрнити, самозваним борцима за (хашку) истину, људска права и (дириговану) демократију ништа није свето.

„Не знам ништа о њему, али је он толико зао да је мало све што би се о њему лоше могло рећи, па је све и допуштено рећи“ – тако је логику напада раних хришћанских полемичара на веровесника ислама Мухамеда један од њих поштено сажео. Непролазна логика, изгледа, а у XXI веку и неслућено распомамљена. Муралски плурализам у београдској општини Врачар, након замора условљеног врућином и годишњим одморима, који инхибирајуће утичу на агилност активиста из невладиног сектора, а и чувара морала, опет као да задобија пређашњу динамику.

Ноћу, док град спава и пси лају, чују се мотори аутомобила који се за тренутак заустављају, да би, кад их нико не види, из њих излетали неустрашиви муралокласти и изливали кантице црвене или црне боје по Ратку Младићу и, одскора, Владимиру Путин, копајући им успут очи…

Посматају их, са својих зидова, засад ( али докле?) спокојни, Његош, Дража Михаиловић, војвода Мишић, Стјепан Бобек…

Неукусни и бедни хепенинг је обновљен, недостојна симболичка компензација неспособности и немоћи да се утиче на догађаје у стварном друштвеном и политичком животу, онаквом какав јесте, али јесте…

Од београдских, негативних и позитивних реакција на критичну Шапићеву изјаву неупоредиво је занимљивија она којој је одлучила да прибегне његова сарајевска колегиница Бенјамина Лондрц Карић. Градоначелница Сарајева прихватила је Шапићев тон и у истом, условно речено, хуморном, односно вицкастом регистру најавила да ће му, пошто тврди да не зна шта се током рата догађало у БиХ, послати пресуде Хашког суда, да се обавести.

Написала је: „ градоначелник града Београда и доктор наука за каквог се представља градоначелник Шапић требао би бити упознат са основама међународног кривичног права и пресудама Међународног суда за ратне злочине почињене на подручју бивше Југославије“… „Он би требао знати да је Међународни механизам за кривичне судове изрекао другостепену пресуду којом је потврђена доживотна казна затвора Ратку Младићу, некадашњем генералу Војске Републике Српске за геноцид у Сребреници, прогоне Бошњака и Хрвата, терорисање грађана Сарајева и узимање припадника УН-а за таоце“… „Узимајући у обзир велику количину незнања и неинформисаности, Градска управа Града Сарајева ће званично доставити пресуде суда које треба прочитати, јер као што је и сам рекао није био у БиХ за то вријеме па не зна шта се дешавало“.

Иако није претерано духовит, изузимајући неумесну опаску о Шапићевом представљању као доктора наука, која се не уклапа у однеговани стил понашања сарајевске градоначелнице, њен ритерн је, као и колегин сервис из Београда, који је узбуркао духове, доживљен као добродошло проветравање у монотонији стереотипне размене неинвентивних утука политичара на бившем југословенском простору.

Да је на челу Шехера, рецимо, бивши градоначелник Абдулах Скако, до потребе да се коментарише овакав гест свакако не би дошло, јер њему он не би ни пао на памет, а и кад, којим случајем, би, не каже народ случајно : „није шта ти каже, него ко ти каже“.

Бенјамина Лондрц Карић није, да тако кажемо, обичан градоначелник нити је било ко у сарајевској урбаној средини. Она је, вероватно, досад најуспешније кадровско решење унутар пројекта грађанског наднационалног и мултикултурног Сарајева, и БиХ на општем плану.

Прави поклон оним Сарајлијама који би заиста желели да, како се обично каже, коначно почну да живе нормално, неоптерећени сталним националним препуцавањима и тензијама, а таквих свакако има много, јер то су природна људска жеља и стремљење.

Изгледа да и млада градоначелница искрено верује у могућност остварења такве визије, односно обнављања ведре атмосфере склада из југословенског, олимпијског Сарајева, у коме су се, како има обичај да каже, сви осећали код куће.

Како је уопште ова аутентична представница грађанске „градске раје“ могла постати прва грађанка данашњег Сарајева? Одлучујућа заслуга за то припада Богићу Богићевићу који јој је прошле године, после болног пораза СДА на локалним изборима, својим увређеним повлачењем пристанка да буде кандидат СДП за градоначелника, ненадно отворио пут.

Бенјамина Лондрц Карић

Тако је, парадоксално, тај безлични комунистички апаратчик, који је преко ноћи за неке постао морална громада, јер је својим постављањем у Председништву СРЈ одсудно помогао Стипи Месићу & Comp. у разбијању заједничке државе и стварању предуслова за избијање рата, својом одлуком допринео да на чело градске владе Сарајева дође жена која би да обнови југословенски сан.

Иако су повлачење Богића Богићевића оценили као „велики шок и још веће разочарење“, ваља одати признање кадровицима у СПД што су се брзо прибрали и, можда не сасвим самостално, дошли на идеју да своју потпредседницу кандидују за највишу функцију у граду, на коју је априла 2021. године изабрана једногласном одлуком Градског вијећа.

Биографија тридесетогодишње Бенјамине Лондрц Карић за свако је поштовање.

Рођена Сарајка, са особинама које одликују дете из добре грађанске куће, Бенјамина је дипломирала на Правном и на Филозофском факултету, награђивана је на дипломским и последипломским студијама, најмлађи је доктор правних наука у БиХ из области римског права, доцент и предавач на трима факултетима, у браку је и мајка једног детета. Од пунолетства је политички активна у редовима СДП. Није без значаја напоменути да се градоначелница Сарајева национално изјашњава као „остали“, што би јој онемогућило да буде члан Председништва БиХ, али не и да обавља руководећу политичку улогу на локалном нивоу. Образлажући њену кандидатуру из СДП је наглашено да она потврђује мултинационални карактер Сарајева. Мада није тешко претпоставити националну провенијенцију Бенјамине Лондрц, о којој се она изричито у јавности не изјашњава, па се о томе воде расправе на друштвеним мрежама. Њен је декларисани став да је национална припадност од секундарног јавног и друштвеног значаја и да је најважније бити човек, што је и у темељу вредносног система на коме јој се заснивају цивилизацијска оријентација, животни светоназор и политички програм. Градоначелница Сарајева систематично настоји да говори о Сарајлијама и Босанцима и Херцеговцима, евентуално Босанцима у државно-националном смислу, а да максимално избегне помињање бошњачког, српског и хрватског националног имена, као да су кужна. Али, то је очигледно елеменат сасвим одређеног политичког програма.

У заступању својих ставова Бенјамина Лондрц Карић делује лично уверено и уверљиво, али са много општих места, племенитих, идеализијућих порука и уз сразмерно ниску меру конкретности у изјашњавању о непријатним темама и хипотекама сарајевске и босанскохерцеговачке стварности и блиске прошлости.

Ничему што каже, не може се било шта начелно замерити, штавише могло би се само пожелети да јесте и да ће бити онако како она замишља и на чему ради, али…

Управо због овог „али“ има смисла осврнути се на изјаву благородне и доброхотне градоначелнице Сарајева да ће свом београдском колеги доставити, ради информисања, хашку пресуду Ратку Младићу, у којој се помиње и „терорисање грађана Сарајева“, града на чијем је она сада челу, а у коме се обистинила судбина Срба о којој је говорио Шапић, да буду „убијани и на крају протерани са својих огњишта“.

Ма колико се то искрено желело, а добија се утисак да Бенјамина Лондрц Карић то заиста искрено жели, идилу мултикултурног Сарајева немогуће је остварити, ако се пресуде Хашког трибунала установе као темељни документ неојугословенског концепта наднационалног јединства и слоге, као да реалност једног етнички готово очишћеног града нема никакве историјске, социјалне и људске тежине. Сарајево је уистину било град мученик, али и мучитељ за своје грађане српске националности, двоструке таоце трагичне ратне ситуације чијем настанку ничим нису допринели.

Током нешто више од једне године свога градоначелничког мандата, Бенјамина Лондрц Карић била је, на одређеном нивоу појавности, веома успешна. Задобила је поверење, па и симпатије, многобројних Сарајлија и, особито, Сарајки, предузела је читав низ корисних комуналних акција, улепшала град, уклонила, на пример, ружне графите са Ајфеловог моста и Чобаније, поставила жардињере, најавила обнављање боб стазе на Требевићу, остварила велики број контаката са градоначелницима из читавог света и разним међународним представницима, као и дипломатама акредитованим у БиХ, посетила Бању Луку, коју 30 година није походио ниједан први човек Сарајева, учествовала у свим значајнијим културним и научним скуповима, примерено испоштовала верске празнике свих цркава и верских заједница… једном речју, заиста се својски трудила да буде узорна домаћица у граду, за који је рекла да је „друго име за толеранцију“ и „срце Европе“.

У свим погодним приликама Бенјамина Лондрц Карић подсећала је на светле успомене из југословенског раздобља узлета града на Миљацки, говорила подједнако понесено о Емерику Блуму и Ивици Осиму…

Све се то с разлогом допало њеним суграђанима, тако да је избор за градоначелницу ове младе и амбициозне, а образоване и лепо васпитане жене, којој у разговору са странцима није потребан преводилац, изузетне, а „једне од нас“, у јавности широко оцењен као велика срећа за Сарајево и нада за његову будућност.

Нису баш сви (били) одушевљени, али су добре вибрације надјачале потмула гунђања. Незванично је, по узору на моћну песму Кемала Монтена „Сарајево, љубави моја“, на друштвеним мрежама промовисана и химна васкрслог „правог“ Сарајева, музички и текстуално неупоредиво скромнији урадак Маје Милинковић „Сарајево, у души ми спаваш“.

Ова рођена Сарајка од пре извесног времена живи у Португалији, опредељена за фадо, као европску варијанту севдалинке… Значи ли досадашња успешност да ће Бенјамина Лондрц Карић успети у свом, и не само свом, подухвату да, летећи изнад његове сложене и печалне стварности, уздигне Сарајево као балкански и европски „Аурополис“, по мери идеалног бесконфликтног урбаног станишта какво је недавно преминули велики мајстор кинеског будизма Ћин Кунг успоставио у аустралијском граду Тувумби?

Уз све најбоље жеље, сигурно неће, јер Сарајево не лебди негде ван времена и простора, а занемаривање објективно датог времена и простора, и људи онаквих какви у њему и на њему живе, осујетило је многи племенити и напредни пројекат, историјски га сврставши међу лепе утопије.

Бенјамина Лондрц Карић могла би учинити још многе корисне ствари за свој вољени град и за БиХ, само кад би одустала од испразне пароле да се, како се једном изразила, „будућност Европе брани у Босни и Херцеговини“ и окренула се идеолошки неулепшаној стварности Сарајева и БиХ, не одустајући при томе од својих космополитских и човекољубивих идеала.

Од Бенјамине Лондрц Карић не може се очекивати да одустане од званичног наратива о агресији на БиХ, наводном повампирењу фашизма у суседству и почињеним злочинима над Бошњацима, као главном жртвом рата деведесетих година, као и сакросантне тезе о сребреничком геноциду. Ипак, ваља признати да се она труди да на овим идентитетски и политички кључним поставкама бошњачког/босанског сагледавања и тумачења ратних збивања не инсистира нападно и укључује их, колико год може, у хоризонт антиратног дискурса.

Инсистира на томе да се треба фокусирати на жртве, а не на починиоце…

У интервјуу Телевизији N1 поводом обележавања Дана Европе и Дана победе над фашизмом, Бенјамина Лондрц Карић нагласила је значај упорне борбе за истину, затим превасходност државе као институционалног предуслова за свако успешно друштвено прегнуће, изнела је жељу да млади босанскохерцеговачки човек треба да сваки део БиХ доживљава као свој, да јој уопште не сметају другачија мишљења од њеног, а да ће време најбоље показати ко је у праву.

Посебно надахнуто је говорила о потреби одржавања свести о континуитету југословенског антифашистичког наслеђа у БиХ…

Озарено је подсетила на светле примере бранилаца Сарајева Фуада Миџића и Владимира Перића Валтера, уневши и једну личну реминисценцију о томе како се неке појаве подстицајно симболички надовезују и циклично отварају.

Живела је са породицом на Кошеву, у близини Улице Фуада Миџића, где је настала чувена сарајевска рок група „Забрањено пушење“, чији је први албум био насловљен „Das ist Walter“, a њој је, ето, као градоначелници припала част да отвори обновљену железничку станицу „Бистрик“, познату из култног филма, у којој се налази и музеј посвећен хероју Владимиру Перићу Валтеру… Баш лепо!

Елем, и мени је знано понешто из историјата „Забрањеног пушења“.

У Улици Фуада Миџића становао је угледни арабиста и лингвиста, професор Срђан Јанковић, отац фронтмена „Забрањеног пушења“ Ненада Јанковића, касније познатог као др Неле Карајлић. У подруму зграде у којој су живели рођено је и именовано „Забрањено пушење“.

Кад се после наметнутог избеглиштва професор Јанковић, иначе инвалид, по окончању рата вратио у Сарајево, на вратима стана дочекао га је вољени асистент коме је, заједно са драгоценом библиотеком, поверио стан на чување. Леденим гласом му је сопштио да библиотеку слободно може узети, јер њему није потребна, али да професору стан више не припада.

Честити Срђан никада се од овог ударца није опоревио.

Мислим да би се и млада градоначелница сложила са оценом да, ако је неко био права „сарајевска раја“, онда су то били даровити момци из „Забрањеног пушења“… А где је Неле данас?

У Београду. Био је принуђен да побегне из Сарајева и никада се у њега не врати. О свом сарајевском животу и искушењима написао је упечатљиву књигу „Фајронт у Сарајеву», у којој, поред осталог, горко закључује: „Ја живим у Београду, али ја нисам одавле. Ја сам из Сарајева, само што сам отуда отјеран“.

Затим анализира своју ситуацију и констатује да је, заједно са још 150 хиљада суграђана Срба, био жртва етничког чишћења, а да се то не би признало и тако именовало, морали су њега и његове сународнике назвати агресорима.

„У цијелој историји ове напаћене земље кроз коју су пролазиле војске, пљачкале хорде, сударале се цивилизације, падале империје, нагонила разна писма и алфабети, само је један царевао за вијек и вијекова. Његово име је Лаж. А лаж боли.“

Градоначелница Бенјамина Лондрц Карић свечано је изјавила да се изнад свега залаже за истину, а и да је не погађају другачија мишљења, па би се могла заинтересовати за ово опоро сведочење свог некадашњег старијег суграђанина и Сарајлије бар исто онолико колико је и она то.

Као стручњаку за римско право, свакако јој је блиска латинска крилатица audiatur et altera pars. Као што је она препоручила Александру Шапићу да се упозна са хашком пресудом генералу Ратку Младићу, слободан сам сугерисати јој да проучи обиман „Извештај“ независне Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1992. до 1995. године.

Помогло би јој то да се потпуније упути у један помно скривани и прећуткивани аспект трауматичне скорашње прошлости града на чијем је челу и који би да поведе ка будућности. За време рата била је дете, па јој он можда и није познат.
Никада није касно за истину, а само истина ослобађа, учи нас „Јеванђеље по Јовану“.

3 Коментара

  • Boli nekoga kurac sta o bilo cemu misle posrani srbi jebem im svima krvavu mater seme im se zatrlo koje treba istrebiti a usrani beograd kao i celu srbiju treba sravniti sa zemljom. Ko su uooste te svinje, da li ona stoka koja jede na grobljima i svi puše istu kasiku, dizu prljav kurac na jebenog putina mrtvog ga jebem seme im jebem bolesno. Istrebiti ta govna treba iz evrope, jebem im krst. To su svinje koje su 90% glasale za jebenog crknutog milosevica meso im jebem bolesno svima, istrebiti to treba, jebem im mladica, jebem im majku srpsku, jebem im meso, jebem im krst, jebem im krst, jebem im krst… Majku im srpsku jebem svima, celu srbiju treba sravniti sa zemljom a sve srbe istrebiti majku im jebem svima, jebem im krst, jebem im krst, jebem im krst…Evo sad je odlicna prilika kad opet postavljaju balvane, to je povod da se bombarduje beograd i da se potpuno sravni sa zemljom. Istrebiti treba srpsko zlo iz evrope, jebem jm mater srpsku, jebem im krst, jebem im krst, jebem im meso srpsko, jebem im krst, jebem im krst, jebem im krst… Celu srbiju treba potouno srusiti bombama, jebem im krst, jebem im krst…Mater im srpsku jebem umno poremecenu. Sve ih treba istrebiti.

    • Ti mora da si neka teška poturica kojoj je ovolika ostrašćenosti potrebna da bi se dokazala. „Ako je Turčin krvav do lakata – poturica mora do ramena“. Znamo mi takve „junake“, laješ svaki put za novog gospodara a i on te gleda kao psa kao i tvoje pretke što je gledao. Bićeš ti opet Srbin kad zagusti – garant

  • Професор је део оног што се некад звало поштеном интелигенцијом ! Професор користи своје знање у служби истине , која опет случајно користи српској ствари . Дивно би било да се такви зналци формално удруже и добију заслужен простор у јавности !
    Ваљда би потиснули селебрити аналитичаре – давитеље …

Кликни овде да поставиш коментар