- Избори у Српској 2. октобра биће опредељивање између Додикове државотворне и историјски релевантне линије и републичкосрпских милановића, комшића, џаферовића и ђукановића. Њих „шанса за поновно уједињење српског народа“ не занима. Тачније: пристали су да им то буде забрањено од оних са Запада којима смета све српско
- Западне газде Хрватске, муслиманског Сарајева и доброг дела опозиције у Српској – фактички су исте. Разлика је само у томе што Милановић понекад понешто може и сме, а Додикови политички конкуренти из Српске ни пола од тога јер више личе на Изетбеговића, Џаферовића и Комшића него на Милановића
- Западу, као и младомуслиманском Сарајеву, од Републике Српске треба само једно: да не постоји – ни по Дејтону ни на било који други начин. Ово је главно о чему ће Република Српска гласати 2. октобра
- Будућност Српске нису Хрватска и Милановић, већ – Мађарска и Виктор Орбан. Другим речима: Додиков путинизам и орбанизам
Ђуро БИЛБИЈА
ВЛАДИМИР Путин је 16. септембра одбио да телефонски разговара са председником Француске Емануелом Макроном.
Било је то дан пре него што је у Кремљу разговарао са српским чланом Председништва БиХ Милорадом Додиком. Трећи пут за десет последњих месеци.
Зоран Милановић, који је, по ономе што повремено ради уз бриселски ветар, нешто као фртаљ Виктора Орбана, одлучио је да се истакне поводом Путиновог декрета о мобилизацији 300.000 резервиста.
Рекавши да „Русија мора толико ослабити да не може да направи ништа слично“ (као у Украјини), признао је да њему преостаје једино да некако „олакша душу“, али да он пази шта говори, па да је – између тога да не говори ништа и да клима главом – изабрао да „говори нешто”.
У том пориву је стигао и до свог виђења трајног слабљења Русије и до тврдње да је Хрватска ушла у НАТО да би се спасила од „варваризма Београда“.
Тиме је признао да је загребачко ЕУ-неоусташко покриће за усташки варваризам, од којег се превртао стомак и Хитлеровом поверенику у Загребу Едмунду Хорстенау, нашло уточиште под крилом НАТО.
Милановић тако, а Додик је одласком у Кремљ потврдио да је изабрао оно што је и за њега изабрала српска историја и да буде за сарадњу са Русијом која јача са шансом да стане на чело једног од четири или пет светских економских и политичко-цивилизацијских макрорегиона.
И одлазећи је предобро знао да ће сарајевски младомуслимани то покушати да искористе, хајкајући са исте стране као поводом сукоба у Украјини, да ће се илегални Кристијан Шмит осоколити, а у Берлину, Бриселу, Лондону и Вашингтону – додатно антисрпски намргодити и набрусити.
Не знам да ли сам у праву, али слутим да су му додатни мотив да оде биле Путинове речи да је руска специјална војна операција почетак радикалне демонтаже америчког светског поретка.
Понајмање зато што ће `демонтажа` и њега и све суверенистичке лидере у свету ослободити америчких `персоналних санкција` или их учинити ирелевантним.
Додик ни у Кремљу, ни по повратку у Српску није ни ћутао, ни климао главом, ни „говорио нешто“.
Московски медији су пренели да је објавио да ће Република Српска признати резултате референдума у донбаским републикама и Запорошкој и Херсонској области и ако њихов исход буде – улазак у састав Руске Федерације.
Најавио је фактички да ће признати нове границе Русије, знајући да ће то наљутити и Европску унију и Америку. Односно: да је спреман да на томе ризикује.
Сасвим конкретно, московски медији су цитирали ове Додикове речи: „Питање приступања (донбаских република и поменуте две области) аутономна је одлука и за њих и за саму Русију. Зато ћемо поштовати њихов избор и пут интеграције који су изабрали“.
Московски медији и спољнополитички експерти сматрају да се Додик овако поставио јер у `демонтажи`, јачању Путинове Русије и руском враћању својих историјских територија „види шансу за поновно уједињење српског народа“.
Избори у Српској 2. октобра биће опредељивање између Додикове државотворне и историјски релевантне линије и републичкосрпских милановића, комшића, џаферовића и ђукановића.
Њих „шанса за поновно уједињење српског народа“ не занима. Тачније: пристали су да им то буде забрањено од оних са Запада којима смета све српско.
Већина их није ни фртаљ фртаља од онога што Милановић повремено уради уз бриселски и вашингтонски ветар, а Додика сада критикују за државничке контакте са Милановићем. Суштински им не сметају Милановићев реверанс западним газдама Хрватске у виду заклињања да и он прижељкује слабљење Русије, нити речено о „варваризму Београда“.
Њима ништа не значи што Додик део интереса БХ-Хрвата и Милановићеве политичке енергије усмерава у једра Републике Српске.
Нити што је западну и сарајевско-загребачку игру са почетка 90-их – сви против Срба, последњих година довео до српско-хрватског заједничког парирања ономе у име чега Бакир Изетбеговић Дејтонски споразум проглашава за „лудачку кошуљу на телу БиХ“.
Дакле: брига их што је годинама било два на једнога на српску штету, у свему, а што је сада, макар ни издалека у свему, два против једнога у супротну страну.
Западне газде Хрватске, муслиманског Сарајева и доброг дела опозиције у Српској – фактички су исте. Разлика је само у томе што Милановић понекад понешто може и сме, а Додикови политички конкуренти из Српске ни пола од тога јер више личе на Изетбеговића, Џаферовића и Комшића него на Милановића.
Последњи шеф совјетске обавештајне службе, Леонид Шебаршин, своје сународнике је упозорио: „Западу од Русије треба само једно – да не постоји или да му се потпуно покори“.
Западу, као и младомуслиманском Сарајеву, и од Републике Српске треба само једно: да не постоји – ни по Дејтону ни на било који други начин.
Ово је главно о чему ће Република Српска гласати 2. октобра.
Са неким условностима речено: будућност Српске нису Хрватска и Милановић, већ – Мађарска и Виктор Орбан.
Другим речима: Додиков путинизам и орбанизам.
(трибина је одржана 29. септембра у организацији инфо-портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар