Раковић: Инцков „закон“ је потврда да је БиХ тамница народа и ментални концлогор

• Све што у БиХ има привид јединственог – наметнуто је одлукама међународне заједнице, а посебно високих представника који су сами себи доделили улогу окупационих гувернера. Република Српска и Федерација БиХ удаљене су једна од друге више него икад
• Ватикан не прихвата да православни Срби било где доминирају над римокатолицима.[1] Стога не треба да чуди што је Ватикан 2005. био за укидање Републике Српске
• Српска је за Србе исто оно што и Израел за Јевреје – гаранција да никада више неће бити геноцида над Србима западно од Дрине
• Раздруживање БиХ по чешкословачком моделу било би за сва три народа (Србе, Бошњаке и Хрвате)… Треба се надати да ће у ближој будућности нарасти демократски потенцијал бошњачких лидера и самоспознаја ћорсокака у који су сами себе довели, притом заведени непријатељским даровима њихових међународних спонзора који их само користе за дестабилизацију постјугословенског простора
• Уколико пак до тога не дође, Република Српска треба да искористи погодан моменат да сама изабере пут изласка из босанскохерцеговачког протектората у ком се ником не пише добро. Правично решење било би да Република Србија, Република Српска и Црна Гора створе заједничку државу. Такво решење било би гаранција миру, стабилности и прогресу на постјугословенском простору, а и шире

Александар РАКОВИЋ, историчар

И ПОСЛЕ 25 година од увођења протектората у Босни и Херцеговини, и поред још дужег војног и политичког интервенционизма, у тој отцепљеној југословенској републици није створено ништа јединствено.

Све што има привид јединственог наметнуто је одлукама међународне заједнице, а посебно високих представника који су сами себи доделили улогу окупационих гувернера.   Република Српска и Федерација БиХ удаљене су једна од друге више него икад.

С тим у вези је и последња одлука високог представника Валентина Инцка да преко свог наметнутог решења од 23. јула 2021. у Републици Српској и Федерацији БиХ[2] уведе орвеловску контролу мисли, речи и дела тако што се грађанима забрањује да слободно говоре о најспорнијим темама какве су ратни догађаји у Сребреници (1992–1995) и пресуде Хашког трибунала.

На примеру генерала Миломира Савчића – коме је због јавних изјава Тужилаштво БиХ у Сарајеву 9. августа 2021. одредило притвор – видимо да се Инцкова орвеловска одлука већ спроводи, само упакована у другачије образложење. [3]

Питање је тренутка када ће остали грађани Републике Српске који су се оглушили о Инцкове тоталитарне мере бити изложени позивима тужилаштва сарајевског режима, а ако се не одазову – такође је питање краћег временског рока када ћемо присуствовати првим привођењима Срба.

Као што Србима из Републике Српске на тај начин може бити ускраћена и физичка слобода, тако и Србима из Републике Србије може бити и ускраћена слобода кретања и уласка у БиХ уколико се буду критичким ставом одупирали Инцковим одлукама.

Инцко, притом, каже да је октроисану одлуку донео како би допринео да се Босна и Херцеговина постави на „здраве темеље“.[4] У праву је уколико мисли да је то у потпуности у складу са Орвеловом „Мисаоном полицијом“ која грађане хапси због слободно исказаног мишљења, а и Орвеловим „Министарством љубави“ које психички и физички мучи људе.[5]

И тај Орвелов футуристички свет моделован је тако да буде на „здравим темељима“, али „здравим темељима“ тоталитаризма.

Зар нису Бењамин Калај, Оскар Поћорек, Стјепан Саркотић и Анте Павелић такође желели да поставе Босну и Херцеговину на, по њиховом мишљењу, „здраве темеље“ бошњаштва и хрватства, римокатоличког клерикализма и апсолутног антисрпства? Да, јесу.

Наравно, под тим „здравим темељима“ крије се намера да Срба западно од Дрине више не буде. Стога је јасно због чега Владимир Ћоровић пише да је аустроугарска управа у Босни и Херцеговини била право „духовно сатирање“.[6]

Кад је схватио да његова идеја „босанске нације“ нема проходност, аустроугарски окупациони гувернер у Босни и Херцеговини Бењамин Калај је 1902. написао да би се великохрватска хегемонија над јужнословенским простором могла успоставити под Аустро-Угарском, те да би та Велика Хрватска, поред Босне и Херцеговине, могла да обухвати Србију, Црну Гору и Стару Србију.[7]

Калајеве намере да се створи „Велика Хрватска“ и слични планови хрватских правашко-франковачких идеолога кулминирали су у Независној Држави Хрватској геноцидом над Србима, Јеврејима и Ромима (1941–1945).

То и јесте суштина свих таквих типова интервенционизма, тврдих или меких, да Републике Српске и Срба у Босни и Херцеговини више не буде, да се у најрадикалнијој варијанти некад у будућности понови сценарио етничких чишћења и/или одласка Срба по узору на сценарио Туђманове Хрватске.

Дакле, није реч о томе да се од протектората Босне и Херцеговине направи некаква балканска Белгија или Швајцарска, што су били увредљиви изговори западних планера у виду политике „штапа и шаргарепе“.

Ричард Холбрук се јавно кајао због тога што је уопште и признато да Република Српска постоји под својим изворним српским именом.[8]

Високи представник за Босну и Херцеговину Педи Ешдаун је 18. децембра 2004. изјавио да је „могуће укидање Републике Српске“,[9] а бивши високи представник Волфганг Петрич је 2014. објавио како је време за укидање ентитета и успостављање регија.[10]

За укидање Републике Српске залагала се и Бискупска конференција Босне и Херцеговине (Црква у Хрвата).[11]

Наиме, након редовног заседања Бискупске конференције Босне и Херцеговине у Сарајеву (27–29. октобар 2005), римокатолички бискупи су 29. октобра 2005. упутили предлог под насловом „Босна и Херцеговина – извор нестабилности и пријетња миру, или будућа чланица Еуропске уније“.[12]

Кардинал Винко Пуљић, врхбосански надбискуп, упознао је јавност да је Бискупска конференција Босне и Херцеговине за овај предлог добила подршку Ватикана.[13]

Овим документом је тражено друштвено-правно преуређење Босне и Херцеговине, предложено је укидање оба ентитета: Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.[14]

Овај предлог – који је био неприхватљив и за политичке представнике Хрвата у Босни и Херцеговини – није ни разматран као опција за преуређење овог протектората. Кардинал Пуљић је касније признао да је инспирацију за унутрашњу прекомпозицију Босне и Херцеговине имао у аустроугарској административној подели те окупиране покрајине.

Био је и 2014. разочаран што је предлог Бискупске конференције Босне и Херцеговине из октобра 2005. пропао јер га нико није прихватио.[15]

Дакле, аустроугарски фактор присутан је и сто година од распада Аустро-Угарске и најуже је повезан с данашњом немачком, аустријском, великохрватском и ватиканском политиком.

Света столица је такође остала доследна политици рушења српске и југословенске државности. Ватикан је с нелагодом гледао на територијално проширење Краљевине Србије у Балканским ратовима (1912–1913), радио је на томе да Аустроугарска збрише Краљевину Србију (1914–1918), деловао је да спречи југословенско уједињење после Првог светског рата (1918),[16] залагао се за разбијање Краљевине Југославије (1941),[17] предњачио је у разградњи социјалистичке Југославије и војном кажњавању Срба (1991– 1995),[18] подржао је сецесију Црне Горе из заједничке државе са Србијом (2006).[19]

Ватикан не прихвата да православни Срби било где доминирају над римокатолицима.[20] Стога не треба да чуди што је Ватикан 2005. био за укидање Републике Српске.

Истоветне или сличне ставове имају су бошњачки лидери. Члан председништва Босне и Херцеговине Сулејман Тихић је у новембру 2005. пред Уставним судом Босне и Херцеговине покренуо поступак за укидање имена Република Српска. Потом је 2006. повукао ову иницијативу јер на „укидање РС и њено развлашћење треба ићи постепено“.[21] Харис Силајџић је као члан Председништва Босне и Херцеговине поновио став (2007): „Циљ ми је укинути Републику Српску“.[22] Он се 2010. и у својству председника Председништва Босне и Херцеговине залагао за укидање ентитета. [23]Бакир Изетбеговић је и 2019. претио да би Странка демократске акције пред Уставним судом БиХ могла тражити да се преиспита име Република Српска.[24]

Очита је константа у којој се виде непрестане претње, црни сценарији, разбијачка решења, рушилачке тенденције, а сва та деструкција усмерена је против Републике Српске и српског народа.

Насупрот томе, Република Српска је оаза мира, фактор стабилности у Босни и Херцеговини. Република Српска је за Србе исто оно што и Израел за Јевреје – гаранција да никада више неће бити геноцида над Србима западно од Дрине. Република Српска нуди разумна решења, потпуно другачији дискурс.

С тим у вези, Република Српска већ деценију и више предлаже повратак изворним дејтонским принципима како би Босна и Херцеговина како-тако опстала. То се, нажалост, неће догодити.

Самим тим што се Републици Српској неће вратити ингеренције које су јој одузете, нема повратка ни изворним дејтонским принципима. Стога ће између Републике Српске и Федерације БиХ опстати трајна тензија, а у Федерацији БиХ таква тензија неће престати између Хрвата и Бошњака.

Инцкова последња одлука само је потврда да је Босна и Херцеговина тамница народа, коју је он сам на крају мандата претворио у ментални концентрациони логор.

У историјском смислу ништа ново. Тако је од Калаја до Инцка, осим у време југословенске државе.

Да би се народ ослободио тих Инцкових окова, најсрећније решење би било да се Босна и Херцеговина раздружи по чешкословачком моделу. То, чини се, и јесте виђење државног руководства Републике Српске уколико не дође до повратка дејтонским принципима.

Дакле, Република Српска би својом прогресивном политиком могла помоћи свим грађанима Босне и Херцеговине да се разреше тескоба које са собом носи босанскохерцеговачка тамничка кугла, свезана око ноге свим грађанима.

Раздруживање Босне и Херцеговине по чешкословачком моделу било би за сва три народа (Србе, Бошњаке и Хрвате) ослобођење, демократско збацивање окова званог протекторат Босна и Херцеговина, коначно разрешење с „духовним сатирањем“ које предуго траје.

Треба се надати да ће у ближој будућности нарасти демократски потенцијал бошњачких лидера и самоспознаја ћорсокака у који су сами себе довели, притом заведени непријатељским даровима њихових међународних спонзора који их само користе за дестабилизацију постјугословенског простора. Уколико пак до тога не дође, Република Српска треба да искористи погодан моменат да сама изабере пут изласка из босанскохерцеговачког протектората у ком се ником не пише добро.

Правично решење било би да Република Србија, Република Српска и Црна Гора створе заједничку државу. Такво решење било би гаранција миру, стабилности и прогресу на постјугословенском простору, а и шире.