- Кристијан Шмит и дешавања на Косову (случај Бањска) – Србе враћају на оно што смо сазнали из писма Вилија Вимера немачком канцелару Шредеру из маја 2000. a у коме он „веома цењеном канцелару“ подноси извештај са скупа у Братислави који су организовали америчко Mинистарство за иностране послове и American Enterprise Isntitut (Спољно политички институт Републиканске странке). Тамо је закључно да Косово* прогласи независност, а да Србија буде трајно искључена из европског развоја
- Отад је прошло четврт века. Да ли се наш положај уопште променио? Не. Једино смо добили потпуно разломљену државу и народ – наше елите су стално „на Европском путу“, у различитим брзинама и не може их се одвојити од те цуцле… Свако ко за Американце и Вашингтон каже „наши пријатељи“ или свесно лаже или је хохштаплер
- Од свих вредности Запада остало је само насиље. Оно је увек и било, али мало се прикривало. Данас нема потребе. Зато се навикавамо на то да западни амбасадори не износе мишљење него издају наредбе, да њихови посредници у преговорима (Лајчак, Ескобар, Шмит) не нуде споразуме страна него спроводе политику малтретирања српске стране…
- Ништа се у односу на Братиславу од пре четврт века није променило – они тако и данас мисле, једино што је њихова моћ у опадању. То је извесно. И данас већ има на овом свету неко коме се можете обратити за разумевање, за помоћ, за подршку… Наравно, ништа ту није лако и просто, али у односу на Милошевићев положај, кад никог сем Јељцина није било на видику, данас небо није тако тмурно…
Слободан РЕЉИЋ, стални колумниста портала „Све о Српској“
ПРЕ свега да закључимо: немамо разлога да верујемо како од западних (не)пријатеља можемо очекивати да се иоле коректно и непристрасно посвете успостављању мира и безбедности у нашој будућности.
Тај закључак је бесмислено доводити у сумњу. И свака разумна политика „српског питања“ у трећој деценији XXI века мораће то узети за полазну позицију. Разумна, кажем.
Кристијан Шмит и дешавања на Косову (случај Бањска) – Србе враћају на оно што смо сазнали из писма Вилија Вимера немачком канцелару Шредеру из маја 2000. a у коме он „веома цењеном канцелару“ подноси извештај са скупа у Братислави који су организовали америчко Mинистарство за иностране послове и American Enterprise Isntitut (Спољно политички институт Републиканске странке).
Главне теме скупа су биле Балкан и проширење НАТО.
Ту стоји (пре четверт века!) да су „организатори конференције захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.“
СРЈ је означена као земља „ван сваког правног поретка“, те је могла да се даље разара без узимања у обзир било каквих правила и прописа. Оријентације ради, Косово ће 2008, осам година касније, објавити сецесионитичку одлуку. Дакле, никад Америка није имала на уму никакав фер споразум нити било какво уважавање улоге Срба и Србије.
Свако ко за Американце и Вашингтон каже „наши пријатељи“ или свесно лаже или је хохштаплер.
А сам рат против СРЈ (1999.) објашњавано је – „вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено године 1945.“
Какво међународно право, какво поштивање Кумановског споразума и Резолуције 1244 СБ УН (10. јун 1999)!
Не замлаћују се они ни „хуманитарном катастрофом“ на Косову, не обавезује их ни поредак Дејтонског споразума (август 1955) – приповеда се о грешкама генерала Ајзенхауера које он није исправљао кад је био председник САД 1953-1961.
Као расправа пијанаца у бару, али ово – има последице! „Пијанац“ вас сматра – будалом и малоумником.
Идемо даље. Шта стари Двајт није знао, а сад су се распојасани Американци сетили: „Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО-а поново успостави територијална ситуација на простору између Балтичког мора и Анадолије, каква је постојала у време Римског царства и то у доба када је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.“ [Рат у Украјини је последица лудачке идеје у којој стварност није била чињеница ни од какавог значаја.
Сила Бога не моли. Колективни Запад није одустајао од те замисли ни кад се однос снага толико променио – да је могло бити јасно 2014. и 2018. да Русија више није територија која чека освајача, који себе замишља као Римско царство.]
Кад се пред тако великим планом нађе неки појединачни, ововременски проблем – остаје вам да вас шутирају као лопту. Шта рећи пред оживљавањем „Римског царства“ кад је оно било највеће?
После подсећања на Римско царство прешло се на савремене детаље: „Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском.“
Пријатељство према Пољацима полетело је као ракета, а после овог су наше суседне земље експресно убациване у НАТО (2004) и ЕУ (2007). Сећате се, нису ни превођени документи за које су Бугари и Румуни гласали у својим парламентима. Ко би ту шта смео приговорити?
А ми? Шта су за нас рекли: „Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искључена из европског развоја.“ (Разумите да се говори о Србима!)
Трајно искључена!
Отад је прошло четврт века. Да ли се наш положај уопште променио?
Не. Једино смо добили потпуно разломљену државу и народ – наше елите су стално „на Европском путу“, у различитим брзинама и не може их се одвојити од те цуцле – ни кад им из Париза или Берлина кажу да не згубидане.
Ево, претекли смо многе, односно скоро све европске државе, у прихватању „европских вредности“ у сфери ЛГБТ-идеологије. Али, то не помаже у очувању основних српских вредности – заштита Косова и Републике Српске.
Што се више подастиремо то нас грубље газе.
Иако је тема био Балкан, на том састанку 2000. Русија није заобилажена: „Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.“ Паметном доста.
Седам година касније Владимир Владимирович им је у Минхену рекао да више неће да се игра с њима.
Сила над силама није се освртала ни на какво право, није ју бринуло нарушавање поретка и равнотежа: „Тврдња да је НАТО приликом напада на Савезну Републику Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права – није оспоравана“, јавио је Вимер. Баш их брига! Просто, није узимана у разматрање.
Имају они паметнија посла него да објашњавају кршење међународног права.
Закључак писма Вилија Вимера – „америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.“
Паметни Вимер је подсетио свог канцелара: „Када је сличну судбину доживело Друштво народа, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.“
Претпостављам да Кристијан Шмит, иако је из исте странке као и Вили Вимер, не би писао овакво писмо. Сигурно не са оваквим закључком.
Такав профил човека и политичара – једно добро намештење, са великом платом, са одобрењем да малтретира све три стране као идиоте а Србе без икаквих обзира – не може да размишља да ли то води у Трећи светски рат.
Или, да је овако мислио и писао Шмит – сигурно не би добио улогу Високог представника у Сарајеву, а посебно не би пристао на ту улогу без одобрења Уједињених нација… јер кад то тако крене велико зло „није далеко“.
И то је важна чињеница – све што ми, Срби, радимо данас радимо са том врстом људи: предајемо Косово Кетрин Ештон и Мирославу Лајчаку, у Србији се има разумевања за понашања Кристијана Шмита – то је преседанско историјско понижавање.
Кад сте се рвали с неким Калајем, кад је Черчил ломио погачу или вас Стаљин узимао могли сте да разумете, могли сте да кажете ко вам ради то зло. А овај брлог не можете ником описати – према томе би сваки српски преговарач морао имати однос.
Закључци су нама постали познати марта 2008. Објавили смо их у НИН-у.
Наши политичари су се и после овог сазнања наставили понашати као да ове истине не постоје. Свима је годило да их западни политичари тапшу по раменима (а они им тепају „наши западни пријатељи“) и – објашњавају им да мора нешто да се даје, неће они журити… И тако, ето нас овде где смо.
У Босни и Херцеговини се инсистира на унитарној држави упркос Дејтонском споразуму, а на Косову и Метохији се спроводи политика насилног отцепљења од државе којој та покрајина припада.
Принцип је да „наши пријатељи“ са Запада не желе да се држе никавих принципа – односно исти људи се појављују као екстремни шизофреници – али у тој шизофренији има анти-српског система. Систем је да се, на пример, имовина отима Србима у Бањалуци, али и у 400 колиметара даље у Приштини, исто се Србима отима имовина.
Систем је да се у оба случаја ради на поништавању легитимних интереса и права Срба као народа и као грађана, и у БиХ и на Косову.
Прича се о дијалогу [од старогрчког dialogos што значи разговор и дијалошки односи су могући „само између комплетних исказа разних говорни субјеката“ (М. Бахтин)], али се то договарање спроводи под строгим надзором западних посредника (Лајчак, Шмит, итд) и у оквиру њихових намера.
Може се договорити само оно што они хоће да буде договорено!
Е, сад је ту дијалог Шмита и Републике Српске изузетак – јер хер Шмит је готово самозванац и то му је речено, а Република Српска је међународно правно утврђени субјект/објект са озакоњеним правима.
То што Република Српска одбија да се одрекне својих правно одређених могућности – појављује се као револуционарно и западнобалканским односима.
У доба оно, Србима је обећавана демократија, људских права колико хоћеш, вртоглави раст привреде, чланство „у ервопској породици народа“, школавање деце у иностранству и све тако. Данас више то нико и не помиње – данас су и аргументи наших НВО-активиста и медијских конквистатдора, да јесте – то што они нама раде није праведно, није ширење слободе, није увођење у сигурност и богат начин живота, али – они су јачи!
То им ваљда говоре на брифинзима. Од свих вредности Запада остало је само насиље. Оно је увек и било, али мало се прикривало. Данас нема потребе.
Зато се навикавамо на то да западни амбасадори не износе мишљење него издају наредбе, да њихови посредници у преговорима (Лајчак, Ескобар, Шмит) не нуде споразуме страна него спроводе политику малтретирања српске стране… И, знамо да Срби не мисле да треба увести снакције Русији (90 одсто њих) – али уведите их! Безусловно!
И иако САД и Запад нису успели да за готово две године натерају никог у свету да уведе те санкције – очекују да Срби, који последњи имају разлог да то учине – да баш Срби уведу санкције.
Ако се настави тако, бићемо на великим искушењима, али једино што је теже од тога је да кад одустанемо од тога – то ће се претворити у понижавање, малтретирање, одузимање свих права и свих принадлежности.
Дијалог који они нуде не подразумева фер однос. Имате под печатом тајности, дакле искрено и некалкулантски, речено за Србију а читајте и за Србе, погрешити нећете, да мора бити „трајно искључена из европског развоја“.
Ништа се у односу на тај трен од пре четврт века није променило – они тако и данас мисле, једино што је њихова моћ у опадању. То је извесно. И данас већ има на овом свету неко коме се можете обратити за разумевање, за помоћ, за подршку…
Наравно, ништа ту није лако и просто, али у односу на Милошевићев положај, кад никог сем Јељцина није било на видику, данас небо није тако тмурно…
Да би се могло у српску корист решавати „српско питање“ мора се сићи са Европског пута. И кренути у развијање нових политика. Па вам Кристијан Аманпур неће моћи сугерисати да је нормално да издајете српски национални интерсе – јер желите у Европи. Одговор народа знате!
(Трибина је одржана 5. октобра у Прес-центру УНС, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)
Додај коментар