- Разлог за садашњу ситуацију, за путању којом се сукоб сада одвија – а западне земље га стално ескалирају јер су од Џевелина стигле до Ф-16 – јесте уверење наших противника да Русији могу нанети стратешки пораз без прибегавања нуклеарном оружју и без рата великих размера. Суочавамо се са претњом да стално будемо на тестирању, провоцирани ударима по Криму и другим регионима Русије, па и ударима на Москву иза којих ће стајати они који не очекују са наше стране ништа озбиљно заузврат. А што се та динамика буде више развијала – ситуација ће постајати све опаснија
- Помоћи може озбиљан, професионалан разговор са упозоравањем да је наношење стратешког пораза нуклеарној суперсили у региону који је на њу најосетљивији, у нашем случају – у Украјини, бременито нуклеарним ратом. Да ниједна нуклеарна сила не би пристала да буде стратешки поражена од друге нуклеарне силе без барем претње употребом нуклеарног оружја. Сада се ради о ратном рулету, са окретањем бубња револвера у коме се налази нуклеарни метак…
- Јачање одвраћања – али не само нуклеарног – један од наших најважнијих задатака. То је неопходно да би се непријатељ натерао да успори темпо ескалације и да размисли куда га ескалација води. Морамо му јасно дати до знања да за њега овде неће бити добитка, да мора да размисли како да се извуче из ове ситуације
Извор: Факти
Аутор: Дмитриј ТРЕЊИН
СЕРГЕЈ Караганов је предузео веома важан и храбар корак: отворио је дискусију на тему употребе нуклеарног оружја, која је дуго времена била табу.
Мора се имати на уму да ни он ни било ко озбиљан није за лансирање нуклеарних пројектила налево и надесно. Али, то не значи да о нуклеарном оружју треба трајно ћутати. То је питање које заиста погађа апсолутно све.
Путања сукоба у Украјини данас је таква да директно води сукобу између Русије и НАТО-а. Ако се то догоди, постаће то нуклеарни судар. А у некој фази – вероватно прилично блиској – сукоб ће се проширити и на Сједињене Америчке Државе.
По мом мишљењу, разлог за садашњу ситуацију, за путању којом се сукоб сада одвија – а западне земље га стално ескалирају јер су од Џевелина стигле до Ф-16 – јесте уверење наших противника да Русији могу нанети стратешки пораз без прибегавања нуклеарном оружју и без рата великих размера.
Овај циљ, који је јавним учинио амерички министар одбране, није био постављен и није могао да буде постављен током Хладног рата. Јер, аналог кризе коју данас доживљавамо у Украјини је Карипска криза, када се једна од суперсила превише приближила виталним центрима друге суперсиле и била спремна да преузме максималан ризик да отклони ту претњу.
Наравно, све историјске аналогије храмљу, али нешто слично се догодило и сада. И, по мом мишљењу, то је резултат одсуства ограничења у америчкој стратегији.
Неустрашивост америчке политике могла би да доведе до ситуације у којој би ствари могле измаћи контроли и резултирати преливањем сукоба изван граница Украјине.
Али, да би наши противници почели да брину и о свом преживљавању, о овим стварима треба да разговарамо искрено, отворено – и међу собом и са нашим партнерима, чак и са противницима.
А ако не разговарамо директно са њима, онда треба да барем говоримо отворено – да и они чују и сами извуку неке закључке.
Мислим да вербална указивања председника (Путина) и чланова владе вероватно нису довољна. Американци су прилично мирно одреаговали на распоређивање наших нуклеарних система на територији Белорусије.
Сматрам да доктринарне одредбе у вези са употребом нуклеарног оружја, које су формулисане пре почетка украјинског сукоба, треба преосмислити и, евентуално, кориговати. Зато што се суочавамо са претњом да стално будемо на тестирању, провоцирани ударима по Криму и другим регионима Русије, па и ударима на Москву иза којих ће стајати они који не очекују са наше стране ништа озбиљно заузврат. А што се та динамика буде више развијала – ситуација ће постајати све опаснија.
Стратегија Русије рачуна са достизањем циљева специјалне војне операције без прибегавања нуклеарном оружју. Али, ситуација се током рата може развијати у различитим правцима, укључујући прилично брзи и неочекивани прелазак у неконтролисано поље.
Морамо бити спремни за то. Морамо бити у стању да зауставимо клизање сукоба у нуклеарни рат. У суштини: дискусија о улози нуклеарног оружја у тренутном сукобу је расправа о томе како спречити најгори сценарио.
Међународни односи се заснивају на сили. Потенцијал моћи савремене Руске Федерације је неупоредив са оним што је Совјетски Савез имао чак и шездесетих година прошлог века, када још нисмо имали нуклеарно-ракетни паритет са Сједињеним Државама. Зато су Американци су на СССР гледали као на противника, чију идеологију нису схватали, а у многим аспектима су је третирали с презиром, али су га поштовали због снаге.
Да је на челу Сједињених Држава у време Кубанске ракетне кризе била друга личност, можда би се она завршила сасвим другачије, можда данас не бисмо ни седели овде. Али, судбина је дала Џона Ф. Кенедија, који је поступио разумно, наилазећи на озбиљно противљење бројних својих саветника, министара и војске. Сада је на челу Сједињених Држава генерација људи која се не сећају добро Хладног рата. Ти људи сматрају да за Сједињене Државе, након што су победиле у Хладном рату, не би требало да постоје ограничења. А да је свако пристајање на ограничења издаја америчких вредности и америчких интереса.
Совјетски Савез је био друштво које се тешко може назвати потрошачким. Живело се доста скромно, главни захтев народа према власти био је да не буде рата. Данас видимо потрошачко друштво, људе који воле, желе и знају како да живе. Људе којима су сметња разне међународне кризе. То се, са становишта америчких лидера, протеже и на значајан део државног апарата у Руској Федерацији.
Стога су се одлучили да нас прилично снажно провоцирају, да тестирају наше позиције, не очекујући никакав озбиљан одговор. Зато је постала могућа украјинска употреба ракета које је Кијеву Запад испоручио против наших територија, са изјавама да се те ракете могу употребити и против Крима, пошто га они сматрају територијом Украјине.
Уследиле су и испоруке све моћнијих и далекометнијих средстава ратовања. У суштини, они не верују да ће Русија моћи да пружи озбиљан одговор конвенционалним наоружањем, а да Москва неће имати смелости да употреби нуклеарно оружје.
Људи широм света имају инстинкт самоодржања. Тај инстинкт нам овога пута може помоћи – ако о овим стварима будемо говорили искрено и без страха.
Застрашивање неће помоћи, а ни уцењивање, јер уцена може само да учини ситуацију опаснијом.
Помоћи може озбиљан, професионалан разговор са упозоравањем да је наношење стратешког пораза нуклеарној суперсили у региону који је на њу најосетљивији, у нашем случају – у Украјини, бременито нуклеарним ратом. Да ниједна нуклеарна сила не би пристала да буде стратешки поражена од друге нуклеарне силе без барем претње употребом нуклеарног оружја.
Уосталом, ове ствари не зависе од жеља људи, укључујући и оне који доносе одлуке. Зато су наши противници започели веома опасну игру.
По мом мишљењу, ради се о ратном рулету, са окретањем бубња револвера у коме се налази нуклеарни метак…
Ова слика треба да врати наше противнике реалнијем сагледавању стварности.
Председник Путин је недавно рекао да нам је специјална операција дала колосално, непроцењиво искуство. То искуство се мора искористити већ сада.
За прилагођавање, модернизацију, исправљање, побољшање и јачање руског система.
Јачање одвраћања – али не само нуклеарног одвраћања – један од наших најважнијих задатака,
То је неопходно да би се непријатељ натерао да успори темпо ескалације и да размисли куда га ескалација води.
Морамо му јасно дати до знања да за њега овде неће бити добитка, да мора да размисли како да се извуче из ове ситуације.
Додај коментар