Нема „Додиковог краја“ – није се збило што је Биберу из Граца мило

• Радио Слободна Европа – пропагандна станица у власништву Владе САД – дао је прилику Флоријану БИБЕРУ из Граца, који је докторирао на тему: „Српски национализам од смрти Тита до пада Милошевића“, да поводом избора у РС каже: „Није јасно да ли Додик може и даље да доминира Републиком Српском“, као ни то „да ли ће његова странка бити доминантна странка у Скупштини РС. Биће најјача странка, али то не значи да ће формирати владу“   
• Прво, галама око „нерегуларних избора“ је утихнула – премда је у једном тренутку изгледало да ће доћи до спајања незадовољне опозиције и покрета Правда за Давида, као и да ће Говедарица на бањалучком Тргу Крајине бити проглашен „легитимним“ председником РС. Ипак, од тога није било ништа, те је сада, изгледа, прошла опасност од „обојене револуције“ у Бањој Луци. А тиме је Додик, заправо, само учврстио своју позицију
• Друго, СНСД је добио тек мандат мање него на изборима 2014. године, али су његови традиционални коалиициони партнери, ДНС и СП, добили 7 посланичких места више. Укупно су те три коалиционе странке добиле 54% гласова, што је 8 процентних поена више него 2014. године (када су освојиле 46%). То тешко може да буде показатељ да је „две трећине бирача против Додика“ и да је посреди криза легитимитета „Додикове власти“
•  Све у свему, Додик и даље политички „доминира“ Републиком Српском, и тешко је видети икакве озбиљније знакове његовог краја

Пише: Слободан АНТОНИЋ

ПОСЛЕ недавних избора у Републици Српској, упоредо с галамом о изборној крађи (о чему сам писао овде), кренула је и прича да ови избори, наводно, означавају „крај Додикове владавине“.

Причу је лансирао Радио Слободна Европа – пропагандна станица у власништву Владе САД, чија „Балканска редакција“ има седиште у Прагу. Као њен гласноговорник послужио је Флоријан Бибер, представљен као „стручњак за Балкан са Универзитета у Грацу“ (овде).

Бибер је академску каријеру изградио проучавајући „српски национализам“, који је – јел` тако – основно објашњење и главни кривац за сва зла на Балкану (Бибер је мастерисао тезом: „Успон српског национализма у осамдесетим годинама“, а докторирао на тему: „Српски национализам од смрти Тита до пада Милошевића“; овде).

Заниљиво је да су чланак пренели не само портали из ФБиХ–а, већ и сајт BN телевизије (овде), а препричале су га и Вечерње новости (овде) дајући тако извесну важност мишљењу овог стручњака.

Суштину онога што је речено РСЕ је извукао у наслов: „Бибер: Приближава се крај Додикове владавине“.

„Није јасно да ли Додик може и даље да доминира Републиком Српском“, каже Бибер, као ни то „да ли ће његова странка (СНСД – Савез независних социјалдемократа; С. А) бити доминантна странка у Скупштини РС. Биће најјача странка, али то не значи да ће формирати владу“.

Бибер даље тврди да „постоји велики степен незадовољства према СНСД–у“, што се види по томе да „у Републици српској СНСД има трећину (гласова), значи две трећине (бирача) је гласало против њих“, а то је све „ипак сигнал да Додик није више доминантна фигура и да не доминира на исти начин како је доминирао претходних 12 година“.

На питање: Како видите године пред нама?, Бибер одговара: „Генерално, можда ће више то бити неки крај или приближавање крају владавине Милорада Додика“.

Међутим, ако погледамо стварно значење изборних резултата, као и стање на терену, тешко је наћи озбиљне потврде о „крају Додика“.

Прво, галама око „нерегуларних избора“ је утихнула – премда је у једном тренутку изгледало да ће доћи до спајања незадовољне опозиције и покрета Правда за Давида, као и да ће Говедарица на бањолучком Тргу Крајине бити проглашен „легитимним“ председником РС (овде).

Ипак, од тога није било ништа, те је сада, изгледа, прошла опасност од „обојене револуиције“ у Бањој Луци. А тиме је Додик, заправо, само учврстио своју позицију.

Друго, СНСД је добио тек мандат мање него на изборима 2014. године, али су његови традиционални коалициони партнери, Демократски народни савез (ДНС) и Социјалистичка партија (СП), добили 7 посланичких места више (ДНС 5, СП 2).

Укупно су ове три коалиционе странке добиле 54% гласова, што је 8 процентних поена више него 2014. године (када су освојиле 46%). То тешко може да буде показатељ да је „две трећине бирача против Додика“ и да је посреди криза легитимитета „Додикове власти“.

Да ли чињеница да је СНСД добио 0,41% мање гласова, а ДНС 5,22% више гласова него 2014. године, значи да ће Додикова странка остати без места премијера – које ће припасти ДНС? А премијерско место је, знамо, јаче од председничког, па је тако Додик у губитку ?

Не, Додик ће, осим ако не буде већих изненађења, ипак задржати под контролом и место премијера. Ево зашто.

На изборима 2014. године коалиција СНСД–ДНС–СП освојила је 42 места од 83 у скупштини РС – што је била минимална већина. Марко Павић, тадашњи и садашњи лидер ДНС, позивајући се на усмени коалицииони договор са Додиком, тражио је место премијера (овде). Минималну скупштинску већину озбиљно су „љуљали“ и двојица посланика „Напредне Српске“, изабраних управо на листи ДНС.

Додик је, међутим, остао хладнокрван, дајући уступке ДНС на другој страни и обезбедивши подршку још два додатна посланика („афера папак“ – види овде). Тако је за избор премијера из СНСД скупио укупно 44 гласа.

Овога пута, пак, СНСД, ДНС и СП укупно имају 47 посланика, плус троје посланика из Уједињене Српске (која је у прошлом мандату подржавала владу). То је, свакако, много комотнија позиција за обезбеђење спупштинске већине него 2014. године. А то значи да ће коалициона трговина за Додика бити знатно лакша.

Истина, и овога пута ДНС тражи место премијера, само не више на основу усменог, већ писменог коалиционог договора (текст Споразума овде). Међутим, члан 5 споразума састављен је тако да не каже изричито ко ће добити место премијера, већ да ће оно бити додељено ДНС или СП „у складу са оствареним изборним резултатом“.

Међутим, Додик је одмах после избора, задовољан изборним резултатом који је су постигли он, Цвијановићева и СНСД, објавио да „што се тиче будуће Владе РС, њу ће предводити кадар СНСД – зато што ће то бити најјача политичка партија, са највећом подршком, и ту неће бити никаве могућности за било какве разговоре о нечему другом“ (овде).

Очигледно да је он одредбу „у складу са оствареним изборним резултатом“, из чл. 5 Споразума, протумачио да се односи на укупне изборне резултате, дакле и СНСД.

„Има неких људи који имају амбиције да буду на челу Владе“, додао је истом приликом, „али ако им се не свиђа нека потраже некога на другој страни. Значи, предсједник Владе биће кадар СНСД и већ знам ко ће то бити али није лијепо да то сада кажем“, рекао је Додик (исто).

Ово је, јасно, била порука Павићу да, ако му се не свиђа премијерско место за СНСД, слободно може да проба да пређе у опозицију. Лидер ДНС, међутим, на овако оштар став Додика реаговао је прилично помирљиво (овде). То је протумачено да Додик држи Павића у инфериорној позицији највероватније претњом да ће му поцепати странку (овде; види и овде).

Све у свему, Додик и даље политички „доминира“ Републиком Српском, и тешко је видети икакве озбиљније знакове његовог краја. Можда Бибер зна још нешто што ми не знамо, али ја бих пре рекао да су његови извори информација пристрасни.

Претпостављам да су то упрво они медији који су, рецимо, пренели да је на предизборном митингу „Правда за Давида“ било 40.000 људи – B92 (овде), Beta (овде), Radio Slobodna Evropa (овде), Oslobođenje (овде), Autonomija.info (овде), Noizz (овде), итд. Број од 40.000 некритички је преузет од једне говорнице на митингу. То би значило „да је на тргу било присутно барем трећина или четвртина укупног становништва Бање Луке“, а тешко да је „број окупљених могао прећи 8.000“ (овде).

Из таквог претеривања – од пет пута – произашла је и погрешна процена, подржана симулираним или неодговарајућим истраживањима, да је Додик пред поразом. Како се остварила та процена видело на недавним изборима.

Не мислим никоме да држим лекције, поготово не колеги из Граца, али чини ми се да на основу матрице „за све је крив српски национализам“ и на основу информација покупљених са Б92 и Радио Слободне Европе тешко је, ипак, разумети оно што се стварно дешава у Републици Српској.

А још теже је, онда, и предвидети да смо на прагу „Додиковог краја“.