Komentari

Pavić: MMF ne dozvoljava BiH ništa od onoga što Tramp zbog korone već čini, a činiće i EU

„CRNI LABUD“ KORONAVIRUSA NADLEĆE ZEMALJSKU KUGLU, A KRAJ SE JOŠ NE VIDI
  • Već sada se može zaključiti da je ovo najveća globalna kriza 21. veka – veća od finansijske krize 2007-2008. godine
  • Milijarder i ubeđeni kapitalista Donald Tramp potpisao zakon koji će obezbediti direktnu pomoć američkim građanima i pogođenim firmama, a FED već najavio ubrizgavanje hiljadu i po milijardi dolara u američka tržišta novca. A MMF je građanima BiH u to vreme podviknuo da se ni mrvici sličnog ne smeju nadati
  • Odbijeni su zahtevi privrednika, poslodavaca i predstavnika vlasti da Centralna banka BiH postupi slično kako postupaju centralne banke normalni(ji)h država i da ubrizga dodatnu likvidnost u zakočenu privredu
  • Ako se stvari radikalno pogoršaju, a sve ide u tom pravcu, teško da će Republika Srpska pristati da i dalje bude talac autistične bezdušnosti MMF-a i njegovih faktičkih službenika u Centralnoj banci BiH. Može predvideti da će Srpska krenuti da postupa kao i ostale države koje se brinu o sopstvenom stanovništvu. Možda će početi da izdaje vaučere, možda sopstvenu kriptovalutu, možda će ponovo početi da koristi dinar…
  • Bakir Izetbegović će najverovatnije, poput svog oca, biti spreman da žrtvuje ne samo mir nego i stanovništvo samo da bi, makar i na aparatima, očuvao san o ”suverenoj Bosni”. Da li će i narod koji živi u Federaciji biti spreman na tako nešto, to neka bude njegova stvar…

Piše: Aleksandar PAVIĆ

„CRNI labud“ zvani koronavirus nadleće zemaljsku kuglu. Čitave zemlje se zatvaraju u karantine, pucaju berze, pljušte otpuštanja sa posla, gomilaju se zalihe, kupuje oružje, izbijaju tuče u redovima ispred samoposluga. Već sada se može zaključiti da je ovo najveća globalna kriza 21. veka, veća od finansijske krize 2007-2008. godine.

I, mada joj se još uvek ne vidi kraj, vlade širom sveta već sada najavljuju velike finansijske injekcije posrnulim privredama, spasavanje preduzeća čije je poslovanje stalo, pokrivanje plata privremeno otpuštenim radnicima, direktno finansiranje obnove ili povećanja domaće proizvodnje ključnih proizvoda, čak i faktičko podržavljenje do juče moćnih privatnih korporacija kroz direktnu kupovinu njihovih vrednosnih papira.

Jasno je, kad zagusti – svi se okreću državi, a država više ne brine o ”inflatornim” posledicama, kršenju ”finansijske discipline” ili ”iznenađenosti i uvređenosti” raznih neoliberalnih gurua, već joj je prvenstveni cilj spasavanje onog što se spasti može, dok ne bude kasno.

Da budemo živi i zdravi, a posle ćemo se već snaći. Tako je uvek bilo rezonovanje i biće u iole normalnim državama i društvima.

Ali, ne i u Bosni i Hercegovini. Bar ako se pita MMF.

U vreme kada se milijarder i ubeđeni kapitalista Donald Tramp spremao da potpiše zakon koji će obezbediti direktnu pomoć američkim građanima i firmama pogođenim iznenadnom ekonomskom krizom i najavljivao još veću pomoć, uključujući i neposredne novčane isplate običnim građanima, a pre čega je američki FED već najavio ubrizgavanje hiljadu i po milijardi dolara u američka tržišta novca – MMF je građanima BiH podviknuo da se ni mrvici sličnog ne smeju nadati.

Zahtevi privrednika, poslodavaca i predstavnika vlasti da Centralna banka BiH postupi slično kako postupaju centralne banke normalni(ji)h država i ubrizga dodatnu likvidnost u zakočenu privredu – odbijeni su:

”Srpski član Predsjedništva BiH Milorad Dodik u nekoliko navrata tražio je pomoć Centralne banke i u ovako teškim vremenima trebala bi se uključiti da pomogne privredi.

„Tražili smo da se sa 10 na pet odsto smanji rezerva da bi se oslobodio dio sredstava za privredu, ali nema za to raspoloženja,” izjavila je Ministar finansija Republike Srpske Zora Vidović posle sastanka sa predstavnicima banke 18. marta.

Odmah zatim se oglasio i MMF, preko kancelarije svog rezidentnog predstavnika u BiH, saopštivši da bi ”svaki pokušaj da se devizne rezerve Centralne banke BiH koriste u fiskalne svrhe narušio valutni odbor, a predstavljao bi i prijetnju po finansijsku stabilnost i rizik za nastanak značajnih inflatornih kretanja”, i da ”ovakvi pokušaji podrivaju sidro makroekonomske stabilnosti, te dodaju da ih treba izbjegavati u bilo koje vrijeme, pogotovo u kriznim situacijama”.

Zora Vidović

U prevodu – good luck!

Drugima je dozvoljeno da se spasavaju, ali ne i vama.

”Makroekonomska stabilnost” je bog – a narod neka vidi šta će. Nisu valjda banke i novac tu zbog naroda, već obrnuto.

Naravno, osim već poslovične neoliberalne bezdušnosti – jer su simpatije i velikodušnost neoliberalnog poretka zasnovanog na tzv. Vašingtonskom konsenzusu rezervisane isključivo za predatorske banke, finansijsko-berzanske špekulante i političke ”elite” koje su kupili – ovde je reč o još nečemu.

Neophodno je održati projekat ”suverene BiH” – sve sa Visokim predstavnikom i strancima u Ustavnom sudu – po svaku cenu, do poslednjeg građanina tog nesrećnog protektorata, ako treba.

Taman posla da domoroci odlučuju o tome kako koristiti ”svoj” novac – koji je ionako uglavnom ”parkiran” u zapadnim bankama (a i njima je ovih dana zafalilo, i tek će). A pogotovo je neprihvatljivo da taj novac bude uložen u neko ozbiljnije pokretanje sopstvene proizvodnje, nekakav pravi razvojni fond.

Sutra bi i drugi mogli dobiti slične ideje – što bi se onda negativno odrazilo na zapadne trgovinske bilanse, čija dobrobit treba da predstavlja vrhovni smisao i svrhu života svih stanovnika zemaljske kugle. Čak i u doba korone.

Pa i ako na hiljade ljudi bude stradalo ne od virusa nego od nemaštine koja će ga pratiti i slediti, po rečima Madlen Olbrajt izgovorene povodom pola miliona iračke dece koja su umrla zbog američkih sankcija: ”To je cena koja se mora(la) platiti”.

Sad je samo pitanje ko je spreman da prihvati tiho umiranje države i naroda zarad ”makroekonomske stabilnosti”.

Koronavirus je već sad toliko uzdrmao sadašnji svetski poredak da povratka na staro više neće, a i ne sme biti. Ideologija bezuslovnog slobodnog kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala – koja je zapravo bila u službi isključivo međunarodnih korporacija i moćnih vojno-industrijskih kompleksa koji ih podupiru i krče im put – doživljava bankrot. I u finansijskom i u moralnom smislu.

Globalistički snovi o nametanju sveta bez granica u kom bi svi osim ”zlatne milijarde” na kraju postali raskorenjeni ”migranti”, permanentni nomadi u očajničkoj potrazi za ”boljim životom” – više nikad neće moći da se uspešno prodaju naivnom medijskom konzumentu u ”humanitarnom” pakovanju sa mašnicom bljutave sentimentalnosti.

Jer, ako korona tako lako prelazi granice, šta li će biti kad se pojave još opasnije bolesti? A u osvit pandemije, Erdogan je ionako već ogolio pravu svrhu migrantskih miliona koji bi da nagrnu u Evropu – u tolikoj meri da je čak i (neo)liberalna briselska birokratija morala da bar javno stane uz princip zaštite granica i stane uz napaćenu Grčku.

Kristalina Georgieva, direktorka MMF

Da vidimo tog majčinog sina koji će nekažnjeno, posle Erdoganove migrantske bombe i korone, da i dalje samouvereno zagovara bezrezervnu otvorenost prema migrantima stanovništvu koje je bilo primorano da usvoji, možda i na duže vreme, ”socijalnu distancu” prema sopstvenim sunarodnicima i komšijama.

Primer Kine i njene uspešne borbe protiv virusa je pokazao da se stvari od vitalnog značaja ne mogu i ne smeju ”prepustiti tržištu”, a još manje politički korektnim liberalnim polu-inteligentima, poput onih u Italiji koji su, da bi demonstrirali da ”nisu rasisti”, početkom februara lansirali kampanju ”zagrlite Kineza” dok se epidemija u Kini još uvek zahuktavala.

Već drugi put u ovom veku, dojučerašnji nadmeni ”kapitalisti” kukaju za pomoć – a koga drugog? – države. Uključujući i američki Boing, čiji su direktori prethodnih godina veštački naduvavali cenu akcija kompanije tako što su ih ponovo kupovali a zatim sebi dodeljivali basnoslovne bonuse za ”uspešno poslovanje”, koje se ogledalo upravo u toj naduvanoj berzanskoj ceni, dok se kompanija sve više zaduživala i, u isto vreme, zakidala na kvalitetu sopstvenih proizvoda, što je koštalo života 346 putnika koji su leteli Boingom 737 MAX tokom 2019. godine.

Odgovor zapadnih političko-finansijskih ”elita” na krizu 2008. godine je bilo spasavanje banaka i osiguravajućih društava koji su, svojim špekulacijama i glađu za profitom po svaku cenu, bili glavni vinovnici krize.

Gubici su socijalizovani, a dobit, naravno, ostala privatizovana. Ovog puta, javnost to neće progutati. Zato je Tramp i postupio i postupaće na gore-opisan, ”populistički” način.

Uostalom, ako tzv. obični čovek bude ostao potpuno bez novca, kako će moći da kupuje bilo šta?

Ako se stvari radikalno pogoršaju, a sve ide u tom pravcu, teško da će Republika Srpska pristati da i dalje bude talac autistične bezdušnosti MMF-a i njegovih faktičkih službenika u Centralnoj banci BiH.

Bakir Izetbegović će najverovatnije, poput svog oca, biti spreman da žrtvuje ne samo mir nego i stanovništvo samo da bi, makar i na aparatima, očuvao san o ”suverenoj Bosni”. Da li će i narod koji živi u Federaciji biti spreman na tako nešto, to neka bude njegova stvar.

Ali se može predvideti da Republika Srpska neće hteti da ostane vezana za mrtvaca po cenu propasti, i da će, ako se nešto ne promeni, krenuti da postupa kao i ostale države koje se brinu o sopstvenom stanovništvu. Možda će početi da izdaje vaučere, možda sopstvenu kriptovalutu, možda će ponovo početi da koristi dinar.

Razne opcije su u igri, a svaka koja obezbeđuje opstanak, na prvom mestu stanovništva, u vanrednim okolnostima je legitimna.

Po rečima predsednice Evropske centralne banke, Kristine Lagard, pošto je odlučeno da će ECB doštampati 1.000 milijardi evra da zaštiti evro i evropsku privredu od sve razornijih posledica širenja potencijalno smrtonosnog virusa korona: ”Vanredna vremena zahtevaju vanredne akcije”.

Kristina Lagard

A za kraj vredi citirati i reči iz nedavnog autorskog članka na vodećem američkom finansijskom sajtu Blumberg, pisanog povodom kraha američke privrede uzrokovanog koronom:

”Ovo je jedan od onih momenata kada vredi postaviti pitanje: čemu služi ekonomija? Ona ne postoji da bi koristila učesnicima berzanskog tržišta, niti da bi punila blagajne korporacija. Bar od 1980-ih, SAD poistovećuju ekonomsko zdravlje sa rastućom berzom i rastućim korporativnim dobitima. To jesu nužni sastojci zdrave ekonomije, ali su oni, na kraju krajeva, samo sredstva u službi konačnog cilja. Cilj je dobrobit građana. Ekonomije postoje da bi omogućile radnicima i njihovim porodicama veći prosperitet. Isuviše mnogo Amerikanaca je to zaboravljalo. Do sada.”

1 komentar

Klikni ovde da postaviš komentar