- Хрватска поводом БиХ галами, а Србија – углавном ћути
- Република Српска, баш као и Русија, постала је тешка ријеч и игнорантски отјерана у илегалу
- Напад на лидере Срба и Хрвата (Милорада Додика и Драгана Човића) изазван је њиховим снажним залагањем за уставна права и Дејтонским споразумом утврђени положај конститутивних народа
- Политика која наступа са циљевима националног интереса и слободе старих народа Босне је толико јасна да у Хрватској губе живце и кажу да ће бити присиљени прибјећи „Плану Б“, а то је – проглашење Трећег ентитета
Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, „Печат“
ХРВАТИМА у Босни и Херцеговини нема спаса, основна је политичка порука са Пантовчака, од Предсједника Републике Хрватске Зорана Милановића и из Сабора, у коме опозициони „Мост“, снажно подржава политику озбиљног ангажмана Републике Хрватске на заштити права Хрвата у БиХ, због чега воде рат са бриселском владом Андреја Пленковића.
У сјени „хрватских сукоба и галаме“, пада у очи упадљива шутња званичне Србије на већ поодмаклу акцију дављења Републике Српске и рушења њеног уставног положаја.
Подсјећа то Бањалучане на ратне године и санкције на Дрини – а помало личии на гвоздену завјесу која се, прије него на Истоку Европе, подигла на Дрини, како би се спријечио улазак врло дефицитарне робе у нашим друштвеним односима: Истине.
Истине о црним листама на којима су Срби; о санкцијама, пријетњама највишим руководиоцима Републике Српске, о забрани интелектуалне и научне размјене између Срба и Срба, одјељених ријеком Дрином.
Република Српска, баш као и Русија, постала је тешка ријеч и игнорантски отјерана у илегалу.
Зашутила је Мајка Србија; шути Власт и медији шуте, па никога у Бањалуци, није изнанадила одлука, нелегалне, Централне изборне комисије БиХ,о расписивању нових избора на свим нивоима, осим општиног.
Дабоме, по старом Изборном закону, који је Уставни суд БиХ давно поништио и прогласио неуставним, одлучујући по апелацији Боже Љубића, високог функционера Хрватског народног сабора.
Најлакше би било ове процесе тумачити на начин да се упросте и да се све објасни „одлучном акцијом западних НАТО земаља“, да „коначно“, санкционишу лидере Срба и Хрвата у БиХ: Милорада Додика и Драгана Човића.
Јавности у БиХ то је обзнанио и предсједник Централне изборне комисије Суад Арнаутовић у свом Ђурђевданском интервјуу у коме је поручио да ће скинути Додика и Човића са изборних листа и забранити им кандидатуру ако од Кристијана Шмита добије „хабер“ да они крше Дејтонски споразум:
„Додик може бити скинут са изборне листе ако Високи представник утврди да се понаша антидејтонски! О томе одлучује ЦИК! Нећемо овјерити кандидатуру Додику и Човићу ако Високи представник процијени да крше Дејтон! Не мора се Шмидт знојити, нека нам само пошаље свој став!
Није Арнаутовић помињао Бакира Изетбеговића који је давно одбацио Дејтонски споразум и уставно уређење.
А када је хрватски министар иностраних послова Грлић Радман рекао да ЦИК не може имплементирати Изборни закон, Арнаутовић је као прави, самозатајни муслиман и грађанин, (да се Власи не досјете) одговорио одлучно: „Ја бих се на то прекрстио, па то нам је основна функција!“
И као у старо, турско доба, ево, коначно заједно, у муци уједињени Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини јер напад на њихове лидере је изазван снажним залагањем за уставна права и Дејтонским споразумом утврђени положај конститутивних народа.
Политика која наступа са циљевима националног интереса и слободе старих народа Босне је толико јасна да у Хрватској губе живце и кажу да ће бити присиљени прибјећи „Плану Б“, а то је – проглашење Трећег ентитета.
Хрвати не разумију зашто западна, НАТО дипломатија, све у вези са БиХ погрешно интерпретира: зашто подстиче штетни, антидејтонски, антиуставни и антиевропски курс сарајевске политике.
Хрвати су углавном шутили и трпили, па се питају: зашто западне демократије јачају политику која подстиче мржњу; зашто његују пробуђене неоосманске и унитарне амбиције код Бошњака, истичући да Дејтонски споразум руше Срби, чак и кад бошњачки лидер тај споразум одбацује и назива „лудачком кошуљом“ за БиХ; зашто траже оправдања за чврсте везе СДА са радикализмом и тероризмом те тако доприносе процесу отуђења муслимана БиХ од Европе; очито да граде утисак конфликта да би за њега оптужили Србе и Републику Српску.
Па добро Србе, али зашто „и нас Хрвате“?!
Али, на крају, зашто су некадашњи главни град, центар културе и демократије у БиХ, Сарајево, и истакнуте Сарајлије, слиједили тај курс и пут Алије Изетбеговића, СДА и Муслиманског братства, показујући неспособност суочавања са проблемима, повинујући се времену и политици, многих, бивших комуниста подстакнутих осредњим и крволочним идеологијама, пркосно и агресивно демонстрирали да не знају и не желе се стидјети самих себе, таквих какви су данас, и сјетити се своје величине некад.
Тог Ђурђевданског празника и славе, на Face TV, код Сенада Хаџифејзовића, како и приличи, своју Изборну кампању, отворио је „Главни представник Хрвата у БиХ“, Жељко Комшић.
Тај интервју је показао сву биједу државе какву у главама и срцима носе политички представници Бошњака – без значајне разлике, десница и љевица.
Хаџифејзовић је, у два наврата покушао добити одговор на питање, хоће ли се опет кандидовати за Предсједништво БиХ: „Да ли ми се учинило, или си заиста изговорио да мораш бити кандидат“, на што је Комшић одговорио:
„Морам, морам ићи даље, не могу стати. Шта би човјек урадио кад би сада стао и рекао у овом тренутку „не могу ја више“, у овом послу то не постоји, овдје се иде до краја или си горе или си доље“, закључио је.
На инсистирање, Сенада Хаџифејзовића да га је бивши Генерални секретар његове странке Демократска фронта , Златко Милетић, некада Србин послије Хрват, напустио због уласка у коалицију са СДА, Комшић је нагласио да Милетић, није отишао због СДА:
„Милетић ме није напустио због СДА. Био је са мном на преговорима. Био је за коалицију са СДА. Милетић се наљутио на мене због нечега што сам му рекао приватно. Увриједио је и он мене и ја њега“.
Затим је додао и да је тзв. „опозициону шесторку“ у Сарајеву, напустио због приватних разлога и да се посвађао са Елмедином Конаковићем, предсједником прилично нове политичке странке „Народ и Правда – НиП у коју су ушли, већ профилисани, у гласачком тијелу Бошњака угледни и у чаршији омиљени, Аљоша Чампара и Денис Звиздић.
Затим је објаснио зашто се посвађао са Конаковићем:
„Са њим сам се посвађао приватно – због жене. Побјегао ми је у секунди. Дирати у породицу па лагати, није нешто што се у овом граду опрашта“.
Врхунац разговора са Хаџи Сенадом било је Комшићево тумачење свега оног што се дешавало око Ревизије Тужбе против Србије због геноцида. Тужба је пропала, па хрватски члан Предсјеедништва БиХ, објашњава, овако свој став:
„Имао сам шухву када је у питању представа у Вијећници око ревизије. Не халалим то Изетбеговићу. Питам се зашто ми нисмо Југославију тужили и за агресију, не само за геноцид?“
Да муслимани у комуникацији са хришћанима/кршћанима, вјерски институт као што је „халал“ није лијепо, али кад представник Хрвата, атеиста, користи у разговору тај исламски институт да би појаснио како Алијином сину није халалио, онда је такав чин срамотно исмијавање Ислама али и свједочанство о политичком амбијенту и стању духа у Сарајеву.
Но то није све: „Први у Хрвата БиХ“, је употребио и један „протомуслимански“ архаични, арапски појам „шухва“, који као „шухва–шухвели“(сумња-сумњиво) живи још по брдима и засеоцима у којима још не знају шта је телевизија, шта интернет а шта образовање.
Али очито, и код дресираних, често пијаних чаршијанера – лажних Хрвата, попут Жељка Комшића.
Додај коментар