Павић: У чему је тачно разлика између домаћина састанака у Рамштајну и нацистичке Немачке?

• Ако треба, погазићемо сва правила, све ваше законе и обичаје, само да бисмо постигли зацртани циљ. А циљ је БиХ у НАТО. Заједно са Србијом, пре или касније. И консолидација позадине фронта према Русији. Хтели ви то или не. То су нама, Србима са обе стране Дрине, ових дана поручили из Брисела и Рамштајна
• И тиме што су угостили Дениса Бећировића (Јенс Столтенберг) и Сифета Поџића (на министарском скупу подршке Украјини у америчкој авио-бази Рамштајн у Немачкој) као да представљају БиХ – иако је нису представљали нити су могли да је представљају
• Они се понашају у складу са империјалном матрицом коју је, у зениту једнополарног момента, изложио сарадник Буша млађег Карл Роув: ”Сада смо империја и, када делујемо, стварамо сопствену стварност. И, док проучавате ту стварност разборито, као што ћете и чинити, ми ћемо стварати нове реалности, које можете изучавати, и тако ће се ствари средити. Ми смо актери историје… и сви ви ћете само остати да проучавате оно што ми радимо“

Пише: Александар ПАВИЋ

ПРВО је члан Председништва БиХ Денис Бећировић посетио седиште НАТО у Бриселу 16. јануара и био сасвим нормално примљен од стране генералног секретара НАТО Јенса Столтенберга.

На питање новинске агенције Срна да ли је посета претходно усаглашена на седници Председништва БиХ, из Кабинета српског члана Председништва је речено да је ”реч о индивидуалној посети и да није прошла процедуру одобравања на седници Председништва, па није било ни усаглашавања ставова“.

Затим је четири дана касније министар одбране БиХ Сифет Поџић учествовао на састанку Контакт групе за подршку Украјини који се одржала у америчкој војној бази Рамштајн у Немачкој. Како се истиче у медијским извештајима, Поџић се тамо обрео на позив секретара за одбрану Сједињених Америчких Држава Лојда Остина и начелника Заједничког штаба Оружаних снага САД генерала Марка Милија.

Као Столтенбергу, ни америчким званичницима није сметало што је, попут Бећировића, и Поџић отишао у посету без одобрења Председништва БиХ.

На делу је савршен пример ”света заснованог на правилима”, којег су пуна уста разних западних политичара. Дакле, не света заснованог на међународном праву, односно Повељи УН, Завршном акту из Хелсинкија, Бечкој конвенцији о дипломатским односима, итд. Већ света заснованог на – не зна се тачно којим – правилима.

Правилима које западне државе, на челу са САД, треба да пишу по свом нахођењу, прилагођавају их датим ситуацијама и, кад се укаже потреба, промене их или замене новим.

Односно, то је само усавршавање рецепта којег је тадашњи шеф америчке дипломатије Ворен Кристофер изложио председнику Србије Слободану Милошевићу после склапања Дејтонског споразума, као одговор на питање о америчким условима за помирење са Србима: Ви у сваком тренутку треба да урадите све што ми затражимо од вас. А, треба додати, и да не приметите када кршимо међународно или ваше унутрашње право, јер нам се може. А и ”за ваше добро је”. С тим што ћемо ми – а не ви – дефинисати шта је то што је ”добро”, а и зашто је то ”добро” за вас.

По том рецепту, Срби није уопште требало да примете да су Американци и политички Запад почели са покушајима ревизије Дејтонског мировног споразума – чији су управо они били покровитељи – недуго после његовог потписивања. Јер, треба да се подразумева да поготово Американци имају право на то. Они су надљуди.

За све вас који нисте то знали – сада знате.

Ево, управо је и Џон Кери на Светском економском форуму у Давосу то потврдио, мртав хладан изјавивши да су он и његова браћа западни глобалисти ”одабрана група људских бића”, и као такви позвани да спасавају планету, шта год њени ”обични” становници о томе мислили.

Очигледно је да и Јенс Столтенберг и Лојд Остин и Марк Мили сматрају себе делом ”одабране групе људских бића” и да сматрају да су овлашћени да игноришу унутрашња законодавства, и да мењају правила игре и понашања како им се ћефне, или у моментима када, по њиховом виђењу, ”не постоји алтернатива”.

Њима није уопште битно што су се састајали са људима који су узурпирали власт у БиХ и лажно се представљали као представници БиХ. Они су их једноставно третирали као легитимне, са пуним знањем да они то нису. Њима је био много битнији циљ због које су те посете и организоване. А то су што брже ”евроатлантске” интеграција.

Да ли је реч о чистој бахатости и класичној западној ароганцији? Да ли је ово њихово понашање аналогно понашању тадашњег шефа Пентагона Доналда Рамсфелда, који је у данима после напада на куле Светског трговинског центра на Менхетну Веслију Кларку одбрусио: ”Нико нама неће говорити када и где ћемо да бомбардујемо.”

Или је, ипак, реч о својеврсној паници и журби да се БиХ на било који начин, и што брже је могуће, усиса у НАТО, поготово с обзиром на све очигледније руско напредовање у Украјини и све тежи положај у којем се НАТО-во украјинско топовско месо и кијевска олигархија налазе?

Који год да је одговор, једно стоји – то не може оправдати тако брутално гажење Дејтонског споразума и устава од стране водећих западних сила предвођених САД.

Оно што је најгоре, ни високи званичници НАТО-а ни САД уопште не осећају потребу да на било који начин оправдају своје непоштовање Устава и закона БиХ. Они се понашају у складу са империјалном матрицом коју је, у зениту једнополарног момента, изложио сарадник Буша млађег Карл Роув:

”Сада смо империја и, када делујемо, стварамо сопствену стварност. И, док проучавате ту стварност разборито, као што ћете и чинити, ми ћемо стварати нове реалности, које можете изучавати, и тако ће се ствари средити. Ми смо актери историје… и сви ви ћете само остати да проучавате оно што ми радимо.“

Опет, какво год да је објашњење – империјална ароганција или страх од надолазећег пораза у Украјини – оно не може ни на који начин оправдати понашање Столтенберга, Остина и Милија. Они су свесно саучествовали у гажењу Устава БиХ и закона једне номинално суверене државе, и тиме додатно оголили своје намере.

Њихова порука је: ако треба, погазићемо сва правила, све ваше законе и обичаје, само да бисмо постигли зацртани циљ. А циљ је БиХ у НАТО. Заједно са Србијом, пре или касније. И консолидација позадине фронта према Русији. Хтели ви то или не.

То су нама, Србима са обе стране Дрине, ових дана поручили из Брисела и Рамштајна кад су угостили Бећировића и Поџића као да представљају БиХ – иако је нису представљали нити су могли да је представљају.

У чему је онда тачно разлика између домаћина састанака и нацистичке Немачке?