- Бошњачки геополитичар проф. др Златко ХАЏИДЕДИЋ: „Бакиру Изетбеговићу би одговарало да му искрцају пола милиона миграната под условом да су муслимани“
- Домаћих и увозних муслимана, укупно, у бошњачком дијелу Федерације већ сада има више него Срба и Хрвата, и ускоро ће омјер муслимани-немуслимани у свих пет кантона бити раван оном у пријестоном Сарајеву
- У најбенигној варијанти, у „босанском лонцу“, као локалној верзији америчког лонца за таљење нација (мелтинг пот), мигранти, муџахедини, вехабије и Саудијци могли би да се стопе са све малобројнијим домаћим протагонистима „умјереног босанског ислама“ у јединствен бошњачки народ. Ти „добри Бошњани“ би тако дошли до натполовичне, а потом и двотрећинске већине коју толико нестрпљиво желе да су покушали да фалсификују прошле изборе
- А када је прије три-четири године универзитетски професор и академик др Ибрахим Бушатлија на трибини Вијећа конгреса бошњачких интелектуалаца у Сарајеву рекао да „Бошњаци треба оружјем да освоје РС и да могу да рачунају на помоћ Ал Каиде“, присутни интелектуалци су га једино упозорили да се све снима
- Можда је џамахирија била „само сан једног вјерника“, како је Алија на Сарајевском процесу бранио своју Исламску декларацију, али са мигрантским цунамијем трансформација његових снова у босанску стварност вјероватно улази у финалну фазу
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
„НЕМАМ никакво национално него искључиво вјерско осјећање, а једнако су ми блиски сви муслимани ма гдје живјели.“ – изјавио је Алија Изетбеговић када је већ био постао лидер секуларне националне странке.
А када му је Адил Зулфикарпашић приговорио што се окружио исламским екстремистима, одговорио је: „Видиш Адиле, они држе на вези мрежу џамија широм Босне, а то су наше партијске ћелије, ту је изборна база СДА.“
Ваља се тога данас присјетити када је прорадила зелена трансверазала за Босну, виа Анадолија виа Санџак, а мигрантима муслиманима са Блиског и даљег Истока не дају према Западу даље од Зелене (Цазинске) крајине. Брисел је, наиме, одлучио да их до даљег задржи у европској земљи изван граница ЕУ. И мигранти стижу ли стижу уз прећутну подршку СДА, ИВЗ-а, и понајвише обичног бошњачког свијета који мигранте доживљава као браћу муслимане.
А и они су домаћине братски задужили када су ’93. као муџахедини дошли у Босну и придружили 3. корпусу тзв. Армије БиХ. Није онда чудо што их, заузврат, из Санџака илегално пребацују у Босну и дуж зелене трансверзале смјештају по локалним џамијама и приватним кућама.
Перцепција миграната код два хришћанска народа у БиХ, међутим, сасвим је другачија.
„Херцег-босанске“ локалне власти су скочиле на ноге чим су мигранти, због Ердоганове посјете Сарајеву, макар и накратко, 21. маја били пребачени из Сарајева у близину Мостара, а њихови сународници на граничном улазу и Хрватску, послије упозорења су чак и припуцали на мигранте.
Додик је брзо реаговао да Српска нема капацитете да их прими, узупозорење да би они дужим задржавањем већ послије три године боравка стекли законско право на држављанство и промијенили вјерску, националну, културну, демографску и геополитичку слику РС.
У бошњачким кантонима међу својима
„Бакиру Изетбеговићу би одговарало да му искрцају пола милиона миграната под условом да су муслимани“ – каже бошњачки геополитичар проф. др Златко Хаџидедић за „Политику“ од 10. јула о. г.
На 25 одсто бошњачке територије мигранте ће, поред домаћих муслимана, братски дочекати поменути одомаћени муџахедини, који су остали послије рата, поженили се бошњачким женама и формирали бројне породице.
У „одбору за дочек“ муслиманске браће придружиће се и вехабије са своје 22 екстратериторијалне комуне. Најзад добродошлицу ће им изразити и имућни арапски муслимани из Саудије и Заливских земаља који су купили хиљаде хектара и саградили лукзузна насеља у сарајевском кантону.
Домаћих и увозних муслимана, укупно, у бошњачком дијелу Федерације већ сада има више него Срба и Хрвата, и ускоро ће омјер муслимани-немуслимани у свих пет кантона бити раван оном у пријестоном Сарајеву.
Босна ће постати мигрантска нова домовина, данашњи 20-годишњаци – до једног лијепог дан када се ЕУ консолидује – биће већ средовјечни и неће ни помишљати да иду у печалбу у Њемачку. А нити да се враћају у стару и девастирану домовину (Ирак, Либија, Сирија, Авганистан), гдје ће обнова трајати деценијама, почев од дана када се тек успостави стабилан мир.
Претпоставимо да ће само мањи број њих бити заврбовани за исламски тероризам од својих сапутника и повратника из ИСИЛ-а! Рачунајмо да ће једнако мали број потражити уточиште у Маочи и Бочињи код вехабијских екстремиста!
Хајде да вјерујемо и да их неће много упасти у лоше друштво одомаћених муџахедина!
Најзад, да се надамо да ће се већина интегрисати међу домаће муслимане и по овдашњој симетрији између вјере и нације, постати Бошњаци. Но и као такви могу постати објекат ратне мобилизације екстремних бошњачких кругова.
Не само међу политичарима, ратним ветеранима и у екстремним вјерским круговима, него и међу бошњачким интелектуалцима, не мањка оних који позивају на рат против РС.
Када је прије три-четири године универзитетски професор и академик др Ибрахим Бушатлија на трибини Вијећа конгреса бошњачких интелектуалаца у Сарајеву рекао да „Бошњаци треба оружјем да освоје РС и да могу да рачунају на помоћ Ал Каиде“, присутни интелектуалци су га једино упозорили да се све снима.
Елем, није проблем то што Ибро збори, него што би могле чути и „треће уши“.
У најбенигној варијанти, у „босанском лонцу“, као локалној верзији америчког лонца за таљење нација (мелтинг пот), мигранти, муџахедини, вехабије и Саудијци могли би да се стопе са све малобројнијим домаћим протагонистима „умјереног босанског ислама“ у јединствен бошњачки народ. Ти „добри Бошњани“ би тако дошли до натполовичне, а потом и двотрећинске већине коју толико нестрпљиво желе да су покушали да фалсификују прошле изборе.
Јесте да бројчано стање не би смјело да оспори уставну конститутивност друга два народа у БиХ, али академик Туњо, као најпаметнији у Бошњака, ономад отворено каже да је конститутивност – глупост. А Алија, као највећи у Бошњака, у Исламској декларацији је записао да „муслимани када постану већина треба да наметну шеријат“.
Није прецизирао да ли мисли на релативну, коју већ имају, или на натполовишну, коју још немају, или двотрећинску коју зависно од динамике прилива миграната могу имати у догледно вријеме.
Џамијска рута завршава у Српској
Шта ће се десити и прије тога када мигранти из пренапучених бошњачких кантона, спонтано или не, нагрну у слабије насељену РС и избришу меке ентитетске и кантоналне границе?
Човић мигрантима није одобрио ни привремено задржавање у Херцег-Босни, а Додик је већ на прву вијест да је зелена трансверзала прорадила, изјавио „да мигранти кроз Српску могу само да прођу у пратњи полиције“.
Да ли је полиција довољна заштита да се мигранти раселе по мање насљеној Српској и Херцег Босни? Како одбранити границе РС пред стихијним појединачним и групним налетима тих очајника да силом прођу даље без робусно брањених граница ЕУ као у Мађарској и Хрватској?
Ентитетске границе на терену, сем таблама на магистралним путевима, нису цијелом дужином ни обиљежене, поготово ограђене, а камоли да их чувају војне или полицијске патроле.
Српској је војска одавно одузета, а полиција је била пред одузимањем и прва ствар на којој се тада новоизабрани премијер Додик неопростиво замјерио „међународном фактору“ било је одлучно одбијање реинтеграције полиције на нивоу БиХ.
Индикативно је да се баш у овом тренутку полиција РС нашла под координисаном ватром и споља и изнутра. Са једне стране, оптужују је због јачања, односно регуларне набавке оружја какво већ посједује ФБиХ. Са друге пак стране, оптужују је због слабости јер два мјесеца не успијева да нађе доказе да је једна смрт-убиство а не „несретан случај“, што је, зна се, посао тужилаштва.
Ко онда преостаје да брани границе Српске? Резервна милиција или територијална одбрана, које не постоје? Или можда ненаоружани народ?
Зато у британском плану за унитаризацију БиХ нема Дома народа у Парламентарној скупштини у Сарајеву, нити полиције у Српској.
Посебан проблем представљају поједини опозициони политичари чија геополитичка свијест не сеже даље о јесењих избора и чежње за четворогодишњим мандатом по сваку цијену. Не питају се зашто Њемачка, Холандија, Италија и Аустрија своје европске вриједности хуманизма, солидарности, људских права, отворених граница и сл. пребацују на терет сиромашне, нестабилне и посвађане Босне, која ће постати мигрантски депо у запуштеном предграђу ЕУ, а под надзором ОХР-а. Да ли је могуће да не схватају да се уз помоћ миграната управо креира јединствена муслиманска држава и без даље ревизије Дјетона, без Инцка, без директне интервенције ЕУ и НАТО-а.
Како је почело или откуд мигранти у Босни
А како је све то почело са мигрантима?
Мигрантски цунами покренули су грађански ратови у Либији, Ираку, Сирији као посљедица „ненасилних револуција“. Бар данас знамо ко је и како те ратове изазвао, најприје изнутра, организовањем и финансирањем нереда, а онда устреба ли и спољним оружаним интервенцијама.
Претходно су јаки и непослушни лидери нанишањених земаља – Садам, Гадафи и Асад, стављени на црну листу САД и медијски глобално стигматизовани као диктататори који злостављају и пљачкају властити народ.
Није ли Додик већ проглашен за диктатора и стављен на америчку црну листу?
Мигранти за ионако уздрману ЕУ јесу постали проблем број 1, али због партиципације у „арапском прољећу“ на Блиском истоку, Брисел не може да прозове Вашингтон јер је у Либији, поред САД, била и Саркозијева Француска, у Ираку и Блерова Британија, а у посљедњој америчкој акцији у Сирији учествовала је и Њемачка.
Немају право да позову САД, које су биле „само“ коловођа удуруженог злочиначког подухвата, да мигранте, који се даве у водама Медитерана, Шеста флота пребаци у водећу земљу мултикултурализма која широм свијета, ако устреба и огњем и мачем, промовише људска права, па и право на азил. Или бар да мигранте упути на неку другу адресу.
У тим нео/колонијалним државама мигранти имају јак аргумент да буду прихваћени: „Дошли смо код вас зато што се ви били код нас!“
Епилог једне или пролог једне друге приче
Не, ЕУ неће мигранте код своје куће, неће ни САД, нити их хоће ријетко насељене и традиционално имигрантске Канада и Аустралија, ни пребогате арапске земље, али хоће бошњачки дио Босне упркос Српској и „Херцег Босни“.
У Бриселу смислили да их на неодређено вријеме утрапе БиХ и тако се, ем трајно кутаришу миграната, ем направе јединствену муслиманску земљу по бошњачко-америчкој мјери.
Додик, од јесени на челу Предсједништва БиХ, једини је најавио намјеру да побрка такве планове и зато и јесте проблем, који ваља ријешити прије избора. А још прије тога ваља дискредитовати и деморалисати полицију као једину оружану формацију која брани уставни демократски поредак у РС. А и за који ће ђаво домаћа полиција кад је стигло оних 40 британских специјалаца „да спријечи нереде и обезбиједи праведне изборе“.
Постоји у БиХ, наравно, општа емпатија и солидарност са избјегличком невољом кроз коју су прошли и сви локални народи. Али, већина тих очајника који у бијегу од рата траже мирно и стабилно уточиште или бољи живот далеко од куће, наћи ће се сред хроничних босанских подјела и тензија између хришћана и муслимана, на попришту наставка грађанског рата у коме ће хтјели не хтјели заузети страну.
Можда је џамахирија била „само сан једног вјерника“, како је Алија на Сарајевском процесу бранио своју Исламску декларацију, али са мигрантским цунамијем трансформација његових снова у босанску стварност вјероватно улази у финалну фазу.
Није ли је ово, истовремено, права прилика да Република Српска крене својим путем?
Додај коментар