Перишић: ЕУ је учествовала у разбијању СРЈ, подривању Дејтона, одвајању Црне Горе и отимању КиМ

• Русија је напустила Запад. С тим у вези, морамо да разумемо фундаменталну чињеницу да руско раскидање са Западом, либерализмом и глобализацијом, парадигматично гради другачије позиције и односе, не само за Русију, него за цео свет, па тиме и за Српску и Србе на Балкану
• Самопредељење Српске није само политички и дипломатски отпор Сједињеним Државама да унитаризују БиХ већ подразумева и опредељење Републике Српске за суверенизам, тј. за раскидање са либералном идеологијом и Западом
• Поред отпора учлањењу у НАТО, треба пружити отпор кретању ка Европској унији – јер, ЕУ је производ глобализма. Узмимо пример, да су БиХ или Србија до сада постале чланице ЕУ – ми бисмо сада били страна у рату (морали бисмо да шаљемо наоружање, муницију и опрему кијевском режиму, да обучавамо њихове војнике на сопственој територији, итд.) – тако би, на један начин, ратовали против Русије
• Уџбеници искључиво морају бити планирани и штампани у Српској, без мешања западних амбасада. Поготово америчке која је пре неколико година, заједно са једном НВО из Сарајева под именом Цивитас, наметнула у школама Српске предмет Демократија и људска права, који децу насилно „учи“ о америчкој револуцији и изградњи демократије у САД, која се у уџбенику глорификује као једини образац који морају сви други да примењују

Срђан ПЕРИШИЋ

ШТА значи деколонизација БиХ и шта обухвата самоопредељење Српске?

Ова питања имају огроман значај, не само за Републику Српску него и за све Србе на Балкану, јер је у току стварање мултиполарног света – света другачијег од процеса глобализације.

Глобализација је подразумеваала свеопште наметање либералне идеологије и униполарности под заштитом војне хегемоније САД. Тако је глобализација била нови облик колонијализма и вестернизације (неоколонијализам) – који је започео 70-их година, а свој врхунац доживео 90-их и двехиљадитих година.

Већ близу две деценије, поготово почев од 2008. године, глобализација посустаје. Наиме, глобализацији се почео да јавља отпор, и то од стране суверенизма.

Суверенизам је спој процеса да се свака држава развија на својим историјским основама и традиционалној култури и процеса мултиполарности (више блокова моћи) у међународним односима.

Криза глобализације и отпор њој је својеврсна криза заштитника глобализације САД и самог Запада.

Крајем 20. века, нестанком Совјетског Савеза, није се уочавао никакав отпор либералној и америчкој хегемонији, као главним структурама моћи у свету, тј. структурама глобализације.

У моменту када је желео да буде тотализујући одједном изненада извире отпор.

Отпор је Русија.

Отпор Русије је означио да се свет почиње да окреће суверенизму. Враћа се аутономији, независности и културно-цивилизацијској различитости. Свет изван Запада почиње да успоставља своје критеријуме и норме аутономности и различитости – у односу на шта?

У односу на „људску природу, схватања Бога, времена, значења душе, вере, али и пола, породице, друштва, правде, развоја итд.“

Глобални сукоб на релацији Запад – Русија говори да је Русија у њему коначно раскинула са тим Западом (тзв. „језгром“ како су га некад означавали), и са либерализмом и америчком хегемонијом.

Русија је дуго покушавала да одржи контакт са Западом, са његовим технологијама, са његовим правилима и разним форматима (организацијама). Оружани део рата на подручју источне Европе, бивше Украјине, те везе је срушио.

Русија је напустила Запад.

С тим у вези, морамо да разумемо фундаменталну чињеницу да руско раскидање са Западом, либерализмом и глобализацијом, парадигматично гради другачије позиције и односе, не само за Русију, него за цео свет, па тиме и за Српску и Србе на Балкану.

Дакле, шта значи самоопредељење Српске?

Самопредељење није само политички и дипломатски отпор Сједињеним Државама да унитаризују БиХ већ самопредељење подразумева и опредељење Р. Српске за суверенизам, тј. за раскидање са либералном идеологијом и Западом.

Српска бирајући своје постојање мора да одбаци Запад и његове категорије: либералну идеологију и глобализам. То значи одбацити: либерални индивидуализам, доминацију техно-материјалног приступа човеку и друштву, одбацити укидање државе, одбацити родну политику (јер она је антиполитика), одбацити идеологију ЛГБТ, одбацити укидање породице и самог пола, одбацити и прелазак на вештачку интелигенцију и генетски инжењеринг.

Самоопредељење Српске и Срба подразумева: верност традиционалним вредностима, целовитост културе, превласт духа над материјом – а то значи снажно присуство вере и Цркве у јавној сфери, по сваку цену очување породице, родољубља, очување полова (тј. мушко – женско, дечак – девојчица, брат – сестра, отац – мајка), очување традиционалне културе и коначно спасење самог човека – али све то уз један здрав технолошки развој.

Шта значи деколонизација и самоопредељење у пракси?

То је доношење закона. Српска никако не сме да крене глобалистичким захтевима, на пример, по питању тзв. родне политике (закон о родној равноправности и део закона о тзв. родно сензитивном језику) – као што је то Србија урадила 2022. године.

Такође, поред отпора учлањењу у НАТО, треба пружити отпор кретању ка Европској унији – јер, ЕУ је производ глобализма. Узмимо пример, да су БиХ или Србија до сада постале чланице ЕУ – ми би сада били страна у рату (морали бисмо да шаљемо наоружање, муницију и опрему кијевском режиму, да обучавамо њихове војнике на сопственој територији, итд.) – тако би, на један начин, ратовали против Русије.

Дакле, питамо се – да ли је Српска, тј. да ли су њени грађани за чланство у ЕУ? Мислим да су Срби у последњих 20 година по том питању сазрели – ако смо и били раније за ЕУ, данас то више нисмо – схватили смо да је ЕУ једна велика превара.

Зашто?

Зато што је ЕУ од 2000. године до данас прво, учествовала у разбијању СРЈ (Државне заједнице Србије и Црне Горе), у одвајању Косова од Србије и од њега у стварању независне албанске државе, била је један од учесника који је спречавао да дође руски гас на Балкан и још увек то спречава, активно је учествовала у одузимању надлежности Републике Српској и рушењу Устава БиХ и Дејтонског споразума – једном речју, ЕУ је све радила супротно српским интересима.

Самоопредељење Српске у пракси значи и онемогућавање наметања закона из Брисела, а они који су до сада наметнути – заменити их нашим законима.

Издвојио бих једну карактеристичну област, а то је питање просвете и уџбеника.

Уџбеници искључиво морају бити планирани и штампани у Српској, а у њима развијати историјску свест и сећања, без мешања западних амбасада (поготово америчке амбасаде која је пре неколико година, заједно са једном НВО из Сарајева под именом Цивитас, наметнула један предмет у школама Р. Српске, и у основним и средњим. Тај предмет се зове Демократија и људска права, а написан је потпуно мимо струке и методологије – детаљно смо га анализирали. У основној школи он се предаје у 6. разреду, када деца тек добијају предмет Историја и почињу да уче и разумеју друштвене појаве, али се кроз наметнути предмет америчке амбасаде насилно „уче“ о америчкој револуцији и изградњи демократије у САД, која се у уџбенику глорификује као једини образац који морају сви други да примењују – што типичан облик неоколонијализма и окупације).

Такође, пројекти у високом образовању не смеју да се ослањају на ЕУ.

(Трибина је одржана 8. јуна у Прес-центру УНС уз подршку Представништва РС у Србији, а г. Перишић је говорио на тему „Деколонизација БиХ и самоопредељење Српске у процесу мултиполаризације света“)