Коментари

Павић: Тисућгодишња Босна и друге аутоколонијалне фантазије

ЈЕДИНИ СУВЕРЕНИСТИЧКИ СТАВ У ЧИТАВОЈ БиХ ЈЕ СТАВ СРПСКЕ О ВОЈНОЈ НЕУТРАЛНОСТИ
  • Као што је Жељко Комшић, заједно са осталим б-х интегралистима, призивао помоћ странаца у отцепљењу БиХ од СФР Југославије, тако их данас призива у помоћ ради коначног обрачуна са Републиком Српском и српским народом. А све у циљу утапања БиХ у позицију трајног вазалства унутар НАТО пакта, где би „привилегија” чланства за тако минорну и хетерогену чланицу у пракси значила улогу перманентног снабдевача топовским месом за сва будућа агресивна ширења Северноатлантске алијансе ка истоку и југу
  • Већина Срба не воли БиХ, из истих разлога због којих је Комшић и Изетбеговић јуниор воле. Прво, зато што им унутар ње прети перманентна мајоризација и, друго, јер њом владају странци и јер она једино тако може да опстане, служећи неком спољном, туђем интересу
  • Сваком је јасно да данашња БиХ не би могла да опстане другачије него као страни протекторат . Међутим, то је за Србе и њихов државотворни импулс неприхватљиво. Зато су потпуно природни не само српско одбијање НАТО већ и тежња за свесрпским уједињењем као најбољим средством за очување највеће могуће независности и суверенитета (кад већ то остали јужнословенски народи неће)

Пише: Александар ПАВИЋ

КАДА Жељко Комшић евоцира непостојећу „хиљадугодишњу” Босну и Херцеговину као аргумент у борби за НАТО интеграције те несрећне земље по сваку цену, сигурно је да он нема свест о томе колико сам себи скаче у уста.

Нешто попут исламизованих Арбанаса који својатају и величају Скендербега, који је стекао бесмртност борећи се управо против покоравања на које су они, заједно са својим прецима, пристали и пристају (овде није толико битна ни Скендербегова српска националност колико дух којим је био вођен).

Кад се Комшић позива на ту измишљену тисућљетну традицију „целовитости”, он наравно тиме хоће себе да представи као непоколебљивог борца за сувереност и независност БиХ. А у пракси се заправо залаже за све супротно, што је и основа његове целокупне политичке делатности и пројекта чији је он експонент (и само експонент).

Као што је, заједно са осталим б-х интегралистима, призивао помоћ странаца у отцепљењу БиХ од СФР Југославије, тако их данас призива у помоћ ради коначног обрачуна са Републиком Српском и српским народом. А све у циљу утапања БиХ у позицију трајног вазалства унутар НАТО пакта, где би „привилегија” чланства за тако минорну и хетерогену чланицу у пракси значила улогу перманентног снабдевача топовским месом за сва будућа агресивна ширења Северноатлантске алијансе ка истоку и југу.

Да иронија буде још већа, ни Комшићу ни његовом колеги б-х интегралисти Бакиру Изетбеговићу очигледно не смета чињеница да би то, између осталог, значило и саучесништво у НАТО агресијама против муслиманског света, где је алијанса својим интервенционизмом већ произвела много више жртава и разарања него у БиХ и бившој Југославији у целини, а прети да их произведе и много више.

Разуме се, Комшић и Изетбеговић млађи успевају да пројектују медијски имиџ б-х „патриота” само захваљујући томе што се то уклапа у циљеве оних који контролишу и обликују највећи део медијског простора. Само се у орвеловској поставци у којој су рат – мир, слобода – ропство а незнање – моћ, фактичке слуге колонизатора могу представљати, а да не трепну, као некакви борци за сувереност, независност, итд. итд.

А управо је став државног руководства Републике Српске о војној неутралности једини истински суверенистички став у читавој БиХ. Неприклањање било ком војном савезу, а поготово најагресивнијем савезу садашњице, је једини став који може да донесе истинску државно-политичку независност простору БиХ – као, уосталом, и сваком другом простору.

Могло би се, дакле, рећи да Додик и владајућа коалиција у Српској много више држе до БиХ и њеног достојанства него они који се у то највише куну. Иако је не воле.

А не воле је, као што је не воли ни већина Срба, из истих разлога зашто је Комшић и Изетбеговић јуниор воле. Прво, зато што им унутар ње прети перманентна мајоризација и, друго, јер њом владају странци и јер она једино тако може да опстане, служећи неком спољном, туђем интересу. Као што је већ речено, искривљено огледало које нуде неоколонијални медији покушава да прикаже ствар управо супротно – али јасно је да тако ствари не стоје.

Битан део разлога за српски отпор отцепљењу БиХ од остатка СФРЈ лежао је управо у томе што Срби нису хтели да буду расцепкани унутар више слабих државица. Дакле, није била само реч о релативно свежим историјским сећањима на НДХ (да ли је то та „целовитост” за којом Комшићевци чезну?), нити о природној жељи да се са осталим сународницима живи у истој држави, већ и о свести да је Југославија нудила најбоље могућности за независан и суверен државни живот јужнословенских народа у целини.

Зато се југословенска идеја најдуже задржала управо код Срба, као народа на целом југословенском простору са најизраженијим инстинктом за независношћу, самосвојношћу, сувереношћу. Што је више него очигледно и дан-данас, када су већински српске територије последња брана против утапања овог дела европског континента у неки нови рајх.

У том кључу, Срби би могли, кад би хтели, да полажу највеће право на историјску Босну и историјску Херцеговину (као и, у некој мери, Хрвати, али то је посебна тема). Дакле, не само због династичких веза, већ и зато што су делови Босне (и Херцеговине) последњи пут били суверени пре османлијске инвазије, кад ни трага од муслимана ту није било. Али, јасно је сваком да је садашње време другачије од оног у ком је предосманлијска Босна битисала, и да данашња БиХ не би могла да опстане другачије него као страни протекторат.

Међутим, то је за Србе и српски државотворни импулс неприхватљиво, и зато су потпуно природни не само српско одбијање НАТО пута путем АНП-а и сличних смицалица већ и тежња за свесрпским уједињењем као најбољим средством за очување највеће могуће независности и суверенитета (кад већ то остали јужнословенски народи неће).

И зато Комшићи, Изетбеговићи и слични могу до бесвести да продају ропство као слободу, подржани од страних интереса и њихових инструментализованих медија. Тиме ће само још пластичније показати, све претећи ратом у име „мира”, да без Срба нема ни БиХ (кад би је они уопште и хтели), ни слободе, ни независности.

3 Коментара

  • Ова двојица су зрела за лудару , с пошто нису способни бити самостални у одлукама него раде по диктату ЕУ цијелу своји шарлатанску политику су утемељили на провоцирање и контрирање , боли их уво за муслимане а и хрвате јер они само чувају своју фотељу коју ће имати док налогодавцима буду одговарали !!!
    Зато РепубликоСрбска своје стазе ходи и свог посла гледај а оном балинчету и оном усташи “ одјбите мајмуни”!!?

  • СРПСКА РАЗВОЈНА АКАДЕМИЈА (РАС)
    11.000 Б Е О Г Р А Д
    Митра Трифуновића – Уче, бр. 80
    Тел. о64/118-4822, alekjr@hotmail.com
    Сл/ 2019 – 9. септембра 7527 (2019)

    Поштовани,
    Српска развојна академија (РАС) у Београду је почаствована понудом песника Вида Маливука из Невесиња, да његову песму «Муслимани ви сте само Срби» доставимо државницима, дипломатама, средствима јавног информисања, друштвеним организацијама… којом, како он истиче, покушава да утиче на освешћење свих Срба, који су различите верске припадности, те да би могли да граде своју јединствену нацију – СРПСКУ. А прецима свих Срба придаје велики цивилизацијски значај, јер су омогућили процват људског рода и његове цивилизације.
    Надамо се да ћете прихватити садржај и поруку овог књижевног дела, којим се не вређа припадник ниједне националности, нити припадник неке од вероисповести.
    Молимо, да у својој средини, у Србији и иностранству, садржај ове песме доставите државницима, књижевницима, језичарима, друштвеним организацијам, средствима јавног информисања, итд.
    С поштовањем,
    Академик Салих Селимовић, потпредседник РАС-а
    ***

    ВИД МАЛИВУК – ИЗ НЕВЕСИЊА:

    МУСЛИМАНИ ВИ СТЕ САМО СРБИ

    Муслимани подигните главе,
    Погледајете у времена древна,
    Кад вам преци беху Божанствени,
    Даровани моћима великим,
    Па су свету на земљиној кугли,
    Изумели писмо и култру,
    Сваком знању темељ ударили,
    А темеље свих научних грана.
    А све су то они записали,
    На камену и оружју своме,
    Оклопима и на штитовима,
    Те на сваком ћупу керамике.
    То чинише тим Винчанским писмом,
    Које ваши преци изумели,
    Изумели у времена давна,
    Од којих су прошле и тисуће
    И тисуће Божијих година.
    А на сваком тексту из старина,
    Јасно било да су ваши преци,
    Ваши преци били са именом,
    А то име остало до данас.
    Нећете се ви потомци одрећ’,
    Ви одрећи предак најславнијих,
    Чије име свако данас знаде,
    То је име преподобно – СРПСКО.
    Име знано требате га чуват’
    Истицањем да сте само Срби.
    Те реците да Босанци нисте,
    Такав народ нигде не постоји,
    Босанци су само грана Срба,
    Јер је Босна име завичајно,
    Завичајно, а у земљи српској,
    Као што је сремско и банатско,
    Те и личко, па и кордунашко,
    И пространо место шумадијско,
    И премило завичајно рашко,
    Не санџачко, oкупаторско је,
    Наметнуто да се брише – Рашка.
    Узгајајте своје име српско,
    Срби су вам преци најславнији,
    А ваш предак јесте Александар,
    Нико други него Македонски,
    Који био Србин најчистији,
    Па зар онда ви можете рећи,
    Да вам није један од предака?
    А он рођен јесте у Краљеву,
    Које тад се звало Караново,
    Па су сада научници часни,
    Нашли запис да се Александар,
    Александар звао Карановић.
    Грк никако није мог’о бити,
    Јер пред свој је поход до Индије,
    У Атини српску власт увео,
    А Грке је у војску примио,
    Те је крен’о до земље Индије.
    А тамо су Срби бројни били,
    И имали шест држава својих.
    А ти Срби у земљи Индији,
    Данас носе ново име – Сики,
    Амерички академик Кљосов,
    Тамо данас Србе избројао,
    А њих јесте баш сто милиона,
    О којима књижевница Митер,
    Унука је песника Тагоре,
    Написала повелику књигу,
    А баш књигу о језику Сика –
    Који јесте српски језик древни,
    А наука санскритом га зове.
    А ви Срби вере муслиманске,
    Што зовете себе несрбима,
    Да ли знате да језик латински,
    Скован јесте од језика српског,
    Од језика баш предака ваших,
    А којих се данас одричете.
    Вергилије, тај песник из Рима,
    У првом је веку Нове ере,
    Описао стварање латинског,
    У који су речи убачене,
    Бројне речи из језика српског,
    Само што су мало измењене.
    То је било у столећу шестом,
    У то време прије Нове ере.
    И да знате да је то тврдио,
    А и славни Павле Соларићу,
    Који штамп’о књигу у Будиму,
    А штамп’о је почетком столећа,
    Тог столећа баш деветнаестог.
    Навео је и стотине речи,
    А тих речи језика латинског,
    А све оне узете из српског,
    Из језика управ најстаријег,
    Најстаријег у Европи целој,
    У којој су језици романски,
    Па и они језици германски,
    Скандинавски, па још и мађарски,
    Сви створени од дван’естог века,
    Од дван’естог па до деветн’естог –
    А до века баш деветнаестог!
    База им је српски језик била,
    Поред њега јоште и латински,
    А латински јесте исто створен,
    Баш на бази српскога језика.
    Па зар ћете браћо муслимани,
    Моћи рећи да потомци нисте,
    А потомци Срба Божанствених,
    Који дали јесу и језике,
    И језике поред писмености,
    Дали управ’ сваком Европљану!
    А управо ти су Европљани,
    У научне књиге уносили,
    Да су Срби били неписмени,
    А на Балкан пристигли су позно,
    Тврдили су у столећу седмом.
    А писање научили касно,
    Научили у деветом веку.
    Истина је сасвим другачију,
    Јер су Срби стварно на Балкану,
    На Балкану од каменог доба.
    Имали су тада као сада,
    Завичајна безбројна имена.
    А она су Келти и Илири,
    Те Сораби, Трачани, Дачани,
    И било је тих имена јоште,
    А Европа Западна написа,
    Да то беше несрпски народи,
    А који су давно изумрли.
    Не верујте муслимани у то,
    То су само имена племенска,
    А племенска српскога народа,
    А Срби су имали државу,
    Основану у столећу петом,
    То је била баш Србија дична,
    Те имала и краљева много,
    До Немање око четрдесет,
    Престоница била им је Скадар.
    Пуних била седамсто година,
    У којем су биле династије,
    Три су српске династије биле,
    Четврта је лоза Немањина –
    Владала је од дванестог века.
    Муслимани чистог српског кова,
    Ви схватите што је Скадар био,
    Што је био дуго престоница,
    Престоница државе Србије,
    О чему је запис оставио,
    Баш Андрија Качић Миошићу,
    Који био свећеник католик,
    А то био века осамн’естог.
    А Скадар је некад био Троја,
    Око њега битке су трајале,
    А трајале у Тројанском рату.
    А у рату европских држава,
    Које биле насељене Србим’.
    У том рату Грка није било,
    Мада пише да су Грци тада,
    Ратовалии против Тројанаца,
    Тројанаца у Азији Малој.
    Рат је био столећа дванестог,
    Тог столећа прије Нове ере,
    А Грци су у Европу стигли,
    Стигли они у столећу осмом,
    У том веку прије Нове ере,
    А они су песму „Илијаду“
    Баш превели у столећу шестом,
    У столећу прије Нове ере
    И свакако превели са српског.
    Да је Троја била баш град Скадар,
    То говоре имена планина,
    Јер планине данашњег имена,
    А имена знаног – Проклетије,
    Звале су се Тројанске планине,
    Тако звале до века двадесетог,
    А онда је тај научник српски,
    Именом је знани Јован Цвијић,
    Избрасао то давнашње име,
    Те је онда Тројанске планине,
    Уписао као Проклетије –
    Да се бришу сви трагови Срба,
    Сви трагови из времена давних.
    А ви браћо муслимани бројни,
    Настављате осуђено дело,
    А то дело Јована Цвијића,
    Па бришете трагове у Рашкој,
    Како рекох те трагове српске.
    Тако неки ваши муслимани,
    Који јесу на власти у Рашкој,
    Забрањују дизат’ и споменик,
    А споменик Стевану Немањи.
    А преци су рашких муслимана,
    Сви војници Немањини били,
    Те Немања тада је успео,
    Учврстити државу Србију,
    Коју хтели тад су уништити,
    Државници две државе римске,
    И Западна и она Источна,
    Коју лажно Византијом зову.
    О ви Срби вере муслиманске,
    Не црните слику предак својих,
    Који беше војска Немањина,
    Који беше њему војсковође,
    Који с њиме заједно владаше,
    А сви себе Србима су звали,
    Те немојте више дозволити,
    Да несвесни Срби муслимани,
    Одричу се својих праотаца,
    С којима је наш Стефан Немања,
    Уздигао државу Србију,
    А Србима дао и слободу,
    Тим Србима баш прецима вашим,
    А прецима муслимана скупа,
    А данас су они насељени,
    Врло бројно у тој дивној Рашкој,
    Па у Босни и Херцеговини,
    На Космету и Косову Славном,
    И у дивној земљи Македонској,
    И у целој земљи Албанији,
    У којој су многи освешћени,
    Из Скадра нам они поручују:
    „МИ СМО САМО ТОГ СРПСКОГА РОДА,
    ИАКО СМО САДА МУСЛИМАНИ,
    АЛИ ЧЕСТО МИ ИДЕМО РАДО,
    А БАШ РАДО ЦРКВАМ’ ПРАВОСЛАВНИМ“.

    Београд, 8. сепембар 7527 (2019)

Кликни овде да поставиш коментар