Svijet

Srbi ne smeju da prenebregnu implikacije papine islamofilije

PAPA FRANJA U EMIRATIMA – NASTAVAK PREĆUTKIVANJA NESATAJANJA HRIŠĆANA NA BLISKOM ISTOKU
  • Papa Franja je 4. februara govorio pred međuverskim skupom koji je organizovao Muslimanski savet mudraca, telo osnovano u Emiratima u cilju „suprotstavljanja verskom fanatizmu i zagovaranja umerenog islama”. Poslednjeg dana svog boravka (utorak, 5. februar) papa je služio misu pod otvorenim nebom pred oko 135.000 katolika koji rade u Emiratima. Međutim, njegovo obraćanje međuverskom sastanku prethodne večeri po mnogo čemu je bilo problematično
  • Papa je tokom posete Emiratima propustio još jednu priliku – nažalost ne po prvi put – da se jasno i odlučno zauzme za zaštitu prostalih hrišćana na Bliskom istoku, čiji je masovni egzodus usledio posle američke invazije Iraka i koji je nastavljen usled građanskog rata u Siriji. Papino nepominjanje progona hrišćana u muslimanskom svetu utoliko je čudnije što je reč o najdrastičnijem primeru kršenja ljudskih prava u savremenom svetu. Jer, 330 miliona hrišćana u većinski muslimanskim zemljama i danas biva podvrgnuto nasilju, što hrišćanstvo čini najprogonjenijom religijom na svetu
  • Donekle je razumljivo da Franja, kao i bezbrojni drugi zapadni liberali poput njega, žele da imaju reformisani, prijateljski nastrojen islam kao svog globalnog suseda. Međutim, sposobnost islama da se reformiše – neizvesna i slaba od samog početka – samo je dodatno potkopana ulagivanjem i udvaranjem tvrdom i nepokajanom islamskom tradicionalizmu. Ove činjenice Srbi na obe strane Drine treba da budu svesni prilikom svakog dijaloga sa Svetom stolicom
  •  Naš egzistencijalni spor sa svetom vere prorokove, započet pre skoro sedam vekova, još ni izbliza nije okončan. Neizvesno je da li u papi Franji mogu računati na ma kakvu podršku ukoliko od sadašnjeg, latentnog, taj sukob ponovo pređe u akutnu fazu

Piše: Srđa TRIFKOVIĆ

PREDSEDAVAJUĆI Predsedništva BiH Milorad Dodik razgovarao je 6. februara sa apostolskim nuncijem u Bosni i Hercegovini, monsinjorom Luiđijem Pecutom.

Dodik je rekao da su Predsedništvo BiH i on lično opredeljeni za dobru saradnju sa Vatikanom i pozdravio mogućnost da uskoro poseti papu Franju. Dodao je da će se založiti da se u što skorije vreme primeni Osnovni ugovor između Svete Stolice i BiH.

Što se Srba i Srpske tiče, postoje dva razloga – koje Dodik nije pomenuo, premda ih je nesumnjivo svestan – za određene simpatije prema argentinskom pontifeksu.

Papa i Srbi – Prvi razlog je nepriznavanje samoproglašene nezavisnosti Kosova od strane Vatikana. Po tom pitanju postoji kontinuitet stava sadašnjeg pape sa politikom njegovog prethodnika Benedikta XVI, koji je utemeljen na višedecenijskom principu Svete stolice da ne priznaje promene međunarodnopravnog statusa država ili njihovih delova koji su iznuđeni ratom i nasiljem. Iz tog razloga Vatikan nije priznao ni NDH i nastavio je da održava diplomatske odnose sa jugoslovenskom kraljevskom vladom u izbeglištvu, premda je u praksi odnos pape Pija XII prema ustaškoj državi bio najblaže rečeno problematičan.

Drugi razlog je prećutno ali očigledno kočenje kanonizacije Alojzija Stepinca od strane pape Franje, čina koji se u Hrvatskoj samouvereno očekivao posle beatifikacije spornog hrvatskog nadbiskupa od pape Jovana Pavla II u Mariji Bistrici oktobra 1998. Kako se vajka zagrebački Večernji list od 6. februara, ni ovogodišnja godišnjica smrti Stepinca neće proći bez gorčine koja ne jenjava posljednjih godina, otkako je očito da Crkva sa svojega najvišeg vrha, iz Vatikana, oklijeva zaključiti već dovršenu kauzu za proglašenje svetim hrvatskog blaženika:

Otezanje s proglašenjem svetim kardinala Stepinca izvor je, priznajmo iskreno, snažnih frustracija za domaću Crkvu. Oni koji su se nadali da bi se nešto moglo dogoditi za lanjskog biskupskog pohoda “Ad limina apostolorum” Vatikanu i Svetome Ocu, ostali su zacijelo bez teksta, jer je papa Franjo, na pitanje hrvatskih biskupa hoćemo li uskoro imati novoga sveca, lakonski odgovorio s – nadam se… Ako se papa, koji odlučuje o tome, tek nada, što li je preostalo svima ostalima, uh…

Premda ovo jesu značajni razlozi za blagonaklon odnos Srba prema rimskom pontifeksu, postoji i jedan problem koji je posebno značajan za Republiku Srpsku. Reč je o upornim, višegodišnjim pokušajima pape Franje da uspostavi bliske odnose poverenja i saradnje sa islamskim svetom.

Ti pokušaji bili bi bili svake hvale vredni da sa sobom ne nose i teret papine izrazite, na momente neshvatljive spremnosti da prećutkuje tragičan položaj preostalih hrišćanskih zajednica u većinski islamskim zemljama (na Bliskom istoku pre svega); da stanje verskih sloboda u tim zemljama ne prikazuje u ulepšanom svetlu nezavisno od stvarnog stanja; i da ne poziva hrišćane u Evropi da širom otvore vrata starog kontinenta milionima novih migranata iz Azije i Afrike, pre svega muslimana. Sve navedeno ukazuje da mu u datom trenutku ne bi bila strana ni pomisao da podrži unitarizaciju BiH.

Papina upravo završena poseta Emiratima snažno ukazuje da takve brige nisu bez osnova.

Papa u Arabiji – Papa Franja je stigao u Ujedinjene Arapske Emirate u nedelju 3. februara u trodnevnu posetu koja je istog časa u medijima bila opisana kao „istorijska”. Tokom 48 sati u Abu Dabiju papa je imao bogat program. On je 4. februara govorio pred međuverskim skupom koji je organizovao Muslimanski savet mudraca, telo osnovano u Emiratima u cilju „suprotstavljanja verskom fanatizmu i zagovaranja umerenog islama”. Poslednjeg dana svog boravka (utorak, 5. februar) papa je služio misu pod otvorenim nebom pred oko 135.000 katolika koji rade u Emiratima. Njegova propoved na Zajidovom sportskom stadionu bila je nekontroverzna, čisto duhovnog karaktera. Njegovo obraćanje međuverskom sastanku prethodne večeri, međutim, po mnogo čemu je bilo problematično.

„Savet muslimanskih mudraca” (Council of Muslim Elders) nastao je na inicijativu šeika Ahmeda el-Tajeba, glavnog imama velike džamije i univerziteta Al-Azhar u Kairu, vodeće obrazovne institucije sunitskog islama. Ovaj susret Franje i el-Tajiba, peti u protekle tri godine, označio je konačno otopljavanje odnosa između Al-Azhara kao najuglednije teološke škole u islamskom svetu sa Svetom stolicom. Do raskida je došlo nakon predavanja pape Benedikta XVI o vezi islama i nasilja na Univerzitetu u Regenzburgu septembra 2006. Teolozi na Al Asharu dodatno su sa gnevom reagovali na zahtev pape Benedikta 2010. da se obezbedi zaštita hrišćana u Egiptu nakon što su koptske crkve bile izložene talasu napada.

Sadašnje poboljšanje odnosa postalo je moguće usled jasnog zaokreta u Vatikanu po dolasku sadašnjeg pape 2013. Taj zaokret se svodi na implicitno priznanje Rima da Benediktov naslednik ne deli njegove stavove. Tako je 2016. papa Franja posle sastanka sa el-Tajibom u Vatikanu, koji je završen zagrljajem, izjavio da njihov susret dokazuje „da muslimani žele mir i susretanje”. S druge strane, tokom cele protekle decenije sam šeik el-Taib je ostao nepopustljiv u svojoj osudi Benediktove navodne islamofobije i uvredljive netolerantnosti. (Na stranu činjenica da su izjave pape Benedikta u Regenzburgu izvađene van svakog konteksta i da on tom prilikom nije rekao ništa neosnovano ili uvredljivo… ali to je druga tema).

Snishodljiv papin govor u Abu Dabiju – Već na samom početku svog izlaganja 4. februara papa Franja je pokušao da ispolji dobru volju prema domaćinima islamskim pozdravom assalamu alejkum. Ovo je neprikladna fraza za jednog hrišćanina pod ma kojim okolnostima, međutim, a pogotovo za najistaknutijeg hrišćanskog klirika na svetu. Naime, nesporna je činjenica da „as salamu alajkum” (mir s vama) predstavlja striktno verski islamski pozdrav koji muslimani koriste samo među sobom.

Autoritativni islamski izvori kažu da ukoliko nemusliman uputi takav pozdrav pravoverniku, na njega musliman ne sme da odgovori u regularnom obliku. Dopušteno je da musliman prihvati salam od nevernika, ali da mu nije dopušteno da odgovori va alajkum salam (i neka je mir s tobom takođe), otpozdrav koji je rezervisan samo za muslimane. Za kufra, nevernika kao Franju, dopušteni odgovor je samo va alajkum (i tebi takođe), ni reč više. Bilo bi zanimljivo saznati da li su muslimani u emiratskom auditorijumu odgovorili na Franjin islamski pozdrav i u kojoj preciznoj formi.

Na početku svog izlaganja papa je izrazio „svesrdnu zahvalnost dr Ahmadu Al Taibu, velikom imamu Al Azhara” na njegovim ljubaznim rečima koje su prethodile papinom nastupu. Međutim, šeik al-Tajeb nipošto nije „vodeći islamski umerenjak”, kao što ga opisuju papa i zapadni mediji. On je ortodoksni sunitski lirik.

Srđa Trifković

Kao što je primetio kolumnista Vašington posta 5. februara, „odluka zalivske države da šeika al-Tajeba predstavi svetu kao ličnost uporedivu sa papom, ovlašćenu da govori u ime značajnog segmenta muslimana, u najmanju ruku je neosnovana a u najgorem slučaju svesno sračunata da stvori pogrešan utisak”. Ovaj umerenjak sa odobravanjem ističe da je islam i vera i pravno-politički sistem vladavine zasnovan na šerijatu. On prihvata standardni islamski stav da musliman koji se odrekne svoje vere „mora ili da se pokaje zbog apostazije ili u protivnom da bude ubijen”.

Agenda papinih islamskih partnera – Tajebova hipokrizija podstakla je kairski Institut za ljudska prava da optuži Al Azhar da ima dva lica, jedno okrenuto ka Zapadu a drugo prema muslimanskim vernicima. Šeik Muhamad Abdulah Nasr, diplomac Al Azhara koji se razišao sa Taibom, kaže da je i sama Islamska država (ISIS) plod As Azharovih programa koji propovedaju osnivanje kalifata, odbojnost prema verskim manjinama, nametanje glavarine „nevernicima” i kamenovanje do smrti seksualnih prestupnika (što uključuje prevaru i polne odnose van braka). Pritom Tajeb ignoriše napade kojima su koptski hrišćani redovno izloženi, tvrdeći da „Egipat predstavlja najbolji mogući primer jedinstva” između muslimana i hrišćana.

Papa je zatim rekao da želi da uputi „najsrdačnije pozdrave, sa prijateljstvom i poštovanjem, svim zemljama na Arabijskom poluostrvu”. Implicitno ovaj pozdrav obuhvata i daleko najveću, najbogatiju i najnaseljeniju zemlju tog poluostrva, Saudijsku Arabiju. Pustinjska kraljevina, međutim, ne zaslužuje ni prijateljstvo ni poštovanje, pre svega zbog svog varvarskog odnosa KSA prema hrišćanima i drugim nevernicima. Naprotiv, jedan hrišćanski lider – a pogotovu rimski papa – trebalo bi u najmanju ruku da se uzdrži od upućivanja toplih osećanja prema Saudijskoj Arabiji… a po mogućstvu i da izrazi žaljenje što u najvećem delu Arabijskog poluostrva svi nemuslimani i dalje bivaju izloženi grubom ugnjetavanju i diskriminaciji.

De fakto vladar Emirata, prestolonaslednik Mohamed bin Zajed, koji je papi uputio poziv i pompezno ga ugostio, istovremeno održava najbliže moguće odnose sa odmetničkim režimom u Rijadu. Možda se papa nada da će vladar Emirata izvršiti uticaj na saudijskog de fakto vladara, princa Muhameda bin Salmana, da bi se dopustio bar neki stepen slobode veroispovesti u Saudijskoj Arabiji, aa možda i da bi Rijad prestao da izvozi fanatični vehabizam širom sveta. Međutim, posle ubistva novinara Hašogija koje je naredio Bin Salman, iluzorno je očekivati da bi takvi apeli i od strane nekog bliskog saveznika imali efekta. Osim toga, vladar Emirata daleko je slabiji od svog saudijskog partnera: to je kao kad bi papa Pije XII tražio od Musolinija da utiče na Hitlera kako bi ga privolio na umereniju politiku.

Lice i naličje Emirata – Papa je zatim izrazio „poštovanje prema rešenosti ove nacije (tj. Ujedinjenih Arapskih Emirata) da toleriše i obezbedi slobodu veroispovesti, da se suprotstavi ekstremizmu i mržnji”. Ovo je međutim preterano optimistička i neosnovana tvrdnja. Kako piše Dalija Hatuka (inače muslimanka) u Vašington postu od 5. februara,

„Papa je možda sebi dozvolio da bude pion u rukama svojih zalivskih sagovornika koji su ga upotrebili da učvrste svoju fasadu kao tolerantno i liberalno društvo, dok istovremeno guše svaku raznolikost i slobodu i vode rat u Jemenu… Kritičari ističu da Ujedinjeni Arapski Emirati imaju dug istorijat verske lakirovke, zloupotrebe međuverskog dijaloga da prikriju svoja gruba kršenja ljudskih prava, autoritarni sistem vladavine i podeljenu odgovornost za jednu od najgorih gladi u skorašnjoj istoriji koja je odnela desetine hiljada života u Jemenu”.

Ovo, međutim, nije bio kraj papinih ekstravagantnih pohvala domaćinu:

„Ovde u pustinji otvoren je put plodnog razvoja koji već otvaranjem radnih mesta nudi nadu mnogim ljudima iz raznih zemalja, kultura i vera. Među njima su i mnogi hrišćani našli svoje šanse… poštovanje i tolerantnost na koju nailaze i bogomolje u kojima se mole pružaju im duhovnu zrelost i koristi društvu u celini”.

U Emiratima, međutim, stvarna slika nije ni blizu tako ružičasta. Izveštaj američkog Stejt departmenta iz 2017. O verskim slobodama u Emiratima ističe da nemuslimani „mogu da se u zatvorenom krugu mole bez mešanja vlasti, ali se suočavaju sa ograničenjima u pogledu javnog ispoljavanja svojih verskih osećanja”. Verskim manjinama nije dopušteno da poseduju zemlju. Neke od njih su dobile placeve u privremeni najam od vladinih funkcionera, ali je izgradnja nemuslimanskih bogomolja strogo kontrolisana: trenutno postoji samo njih 45. Što se „nade i šansi” tiče, u UAE od devet miliona stanovnika samo 11% su državljani. Svi ostali su stranci na privremenim dozvolama boravka. Ne postoji nikakav mehanizam za odobravanje trajnog boravka, kamoli državljanstva – nezavisno od godina legalno provedenih u Emiratima.

Još jedna fraza u govoru pape Franje odrazila je njegovu želju da ugodi domaćinima nezavisno od pravog stanja stvari kada je pomenuo „bratski suživot zasnovan na obrazovanju i pravdi, ljudski razvoj zasnovan na dobrodošlici i inkluziji i prava za sve”. Ima gorke ironije da je on to izjavio u Emiratima, zemlji gde apostazija (odricanje od islama) predstavlja i dalje zločin kažnjiv smrću, kao i u drugim tvrdo islamskim zemljama poput Saudijske Arabije. Svi zakoni u Emiratima moraju da budu usklađeni sa šerijatom, uključujući i zloglasni Hudud, tobožnje zločine poput Alaha samog, koji se kažnjavaju smrću.

Politički analitičar Amela Šelin sa Rajs univerziteta u SAD, u obimnoj analizi stanja u Emiratima, napisala je 2017. godine da je pokušaj UAE da sebe predstave kao nosioce umerenog islama usmeren ka daljem dobijanju vojne i finansijske podrške SAD. U slučnom duhu je kolumnista Fajnenšl tajmsa Dejvid Gardner prokomentarisao papin govor od 4 februara:

„Gromoglasno nagoveštavane promene u Zalivu uglavnom su kozmetika a ne stvarne reforme. Tvrdi autoritarni sistem vladavine Mohameda bin Zajeda isključuje praktično sve oblike kritike. Stoga je papina poseta bila veliki propagandni uspeh za Ujedinjene Arapske Emirate. Oni su dočekali harizmatičnog argentinskog pontifeksa kao kraljevskog gosta ili kao neku rok zvezdu”.

Prećutkivanje tragedije bliskoistočnih hrišćana – Papa Franja je tokom posete Emiratima propustio još jednu priliku – nažalost ne po prvi put – da se jasno i odlučno zauzme za zaštitu preostalih hrišćana na Bliskom istoku, čiji je masovni egzodus usledio posle američke invazije Iraka i koji je nastavljen usled građanskog rata u Siriji. Papino nepominjanje progona hrišćana u muslimanskom svetu utoliko je čudnije što je reč o najdrastičnijem primeru kršenja ljudskih prava u savremenom svetu. Prošlogodišnji Izveštaj o verskim slobodama tako upozorava da 330 miliona hrišćana u većinski muslimanskim zemljama i danas biva podvrgnuto nasilju, što hrišćanstvo čini najprogonjenijom religijom na svetu.

Papa je umesto toga ponudio brojne fraze koje zvuče pomirljivo i sa kojima se svi prividno slažu. One međutim nemaju stvarno značenje za živote stvarnih ljudi i veoma su daleko od sumorne stvarnosti muslimanskog sveta i od tvrde, dogmatske osnove islamskog učenja. Njegova poseta Arabiji stoga je pretvorena u veliku pobedu za tobože umerene pobornike ortodoksnog islama, pobedu koja je omogućena činjenicom da sam papa ima problematično razumevanje vere prorokove. Njegova više puta ponovljena tvrdnja da su „autentični islam i odgovarajuće čitanje Kurana u suprotnosti sa svakim oblikom nasilja” ili je plod samozavaravanja, ili jedne suštinski neutemeljene nade u buduće reforme Muhamedovog učenja, ali je u svakom slučaju pogrešna.

Papa priča, džihad se nastavlja – Poseta pape Franje Emiratima nije uistinu istorijska, kako su nas ubećivali zapadni mediji i njihovi beogradski korifeji, jer se ništa bitno neće promeniti. Ona je pre svega trijumf šeika el-Tajeba i njegovih istomišljenika, pobornika islamskog statusa-kvo koji ne obećava ništa dobro ni preostalim hrišćanima u islamskom svetu ni nevernicima u celini.

Donekle je razumljivo da Franja, kao i bezbrojni drugi zapadni liberali poput njega, žele da imaju reformisani, prijateljski nastrojen islam kao svog globalnog suseda. Međutim, sposobnost islama da se reformiše – neizvesna i slaba od samog početka – samo je dodatno potkopana ulagivanjem i udvaranjem tvrdom i nepokajanom islamskom tradicionalizmu.

Ove činjenice Srbi na obe strane Drine treba da budu svesni prilikom svakog dijaloga sa Svetom stolicom. Njihov egzistencijalni spor sa svetom vere prorokove, započet pre skoro sedam vekova, još ni izbliza nije okončan. Neizvesno je da li u papi Franji mogu računati na ma kakvu podršku ukoliko od sadašnjeg, latentnog, taj sukob ponovo pređe u akutnu fazu.

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar