Кецмановић: Пале су мјесто рођења Српске и праведно је да буду њена пријестоница

• Када су муслимански специјалци повели масу према „Холидеј ину“ јер је „из канцеларија СДС пуцано на грађане окупљене на тргу на протесту против националних странака“, Караџић, Крајишник, Кољевић и Плавшићева су у задњи час успјели да изађу из града и да на Палама успоставе организацију власти у ратним условима. Сутрадан је Сарајево било облијепљено потјерницама за сваким од њих
• Пале су биле сигурна кућа и ратни стан политичког руководства РС. Ту су касније формиране и остале институције РС: Предсједништво, Влада, правосуђе, први факултети, АНУРС, Срна, РТРС, са све више квалификованог кадра који је избјегао из муслиманског Сарајева. Данас су окренуте – попут Инсбрука – ка зимском туризму и универзитетском образовању
• Бањалука је неупоредиво већи град у највећој регији са српском већином. Град који током рата никада није био у ратној зони и у коме су и током рата функционисале развијене регионалне институције. Град у који се смјестио велики број избјеглица из свих дијелова БиХ, а послије Олује у њега се слио и велики број Срба прогнаних из Хрватске. Најзад, она је и центар Босанске крајине која је дала највећи број бораца ВРС
• Пале ћедобити симболичке привилегије да се ту одржавају централне манифестације обиљежавања значајних датума из историје Републике. И, сигурно, не само то

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

ПРИЈЕСТОНИЦА Републике Српске више неће бити Бањалука него Пале!?

Занимљива вијест да ће влада приједлог такве законске промијене упутити Скупштини, остала у сјенци историјског засједања НС РС о враћању отетих ентитетских надлежности.

Убудуће би требало да буде одвојен статус пријестонице од статуса главног града, да Пале буду прво, а Бањалука друго.

Када бисмо направили анкету међу грађанима, готово сви би рекли да је Бањалука и једно и друго. Већина млађих становника не зна, а многи старији су већ заборавили да су некада обоје биле Пале.

По слову Устава то су и данас.

Најприје село, па пролазна станица на путу до Јахорине па викенд насеље Сарајлија, Пале су уочи Зимских олимпијских игара постале једна од придружених рубних градских општина.

Иако су такмичења у алпским дисциплинама одржана на Бјелашници, нордијске на Игману, боб и санкање на Требевићу, клизање и хокеј у граду у „Зетри“, Јахорина је задржала престиж главног зимског центра у БиХ у чијим хотелима су боравили туристи из цијеле СФРЈ.

Сарајлијама је било близу: махом су долазили преко дана и увече се враћали у центар града.

Откако су се већ били опасно заоштрили национални односи, то су махом били Муслимани јер, већински српско Пале било је једна од три међу 10 сарајевских општина у којима није побиједила СДА, него СДС, као што су и Срби у ноћне сате мање залазили на Башчаршију.

Када су муслимански специјалци повели масу према „Холидеј ину“ јер је „из канцеларија СДС пуцано на грађане окупљене на тргу на протесту против националних странака“, Караџић, Крајишник, Кољевић и Плавшићева су у задњи час успјели да изађу из града и на Палама успоставе организацију власти у ратним условима.

Још раније формирана Скупштина српског народа у БиХ формирала је владу.

Сутрадан је Сарајево било облијепљено потјерницама за сваким од њих.

Пале су биле лоциране довољно близу центра Сарајева гдје су током рата боравиле иностране дипломат, високи и ниски представници, посредници, хуманитарци, новинари из свјетских медијски агенција. И, истовремено, довољно далеко од муслиманске артиљерије.

Пале су биле сигурна кућа и ратни стан политичког руководства РС. Ту су касније формиране и остале институције РС: Предсједништво, Влада, правосуђе, први факултети, АНУРС, Срна, РТРС, са све више квалификованог кадра који је избјегао из муслиманског Сарајева.

Бањалука је, међутим, имала друге предности.

Неупоредиво већи град у највећој регији са српском већином. Град који током рата никада није био у ратној зони и у коме су и током рата функционисале развијене регионалне институције. Град у који се смјестио велики број избјеглица из свих дијелова БиХ, а послије Олује слио и велики број Срба прогнаних из Хрватске. Најзад, то је и центар Босанске крајине која је дала највећи број бораца ВРС.

Пресудило је, наводно, што је Милошевић у Дејтону „уз чашицу вискија“ дијелове српског Сарајева уступио Изетбеговићу, иако је првобитним међународним планом било предвиђено да Сарајево постане дистрикт.

За утјеху је тада у парку у центру Пала пред избјеглице била постављена макета новог  града и чак формирана дирекција за изградњу и као први корак из Србије су допремљене енормне количине бесплатног грађевинског материјала.

По некима је пресудан био раскол у руководству, када је легална и легитимна насљедница Радована Караџића и предсједница РС под притиском сабораца у врху прешла у Бањалуку и тамо формирала власт, коју ће и верификовти на изборима.

Караџић, Кољевић, Крајишник, па и сама Плавшићева, ако не по рођењу и поријеклу су Сарајлије по већ дугом животном и радном вијеку и били су везани за град.

Паљани јој нису опростили што је главни град преселила у Бањалуку, као што ни Бањалучни нису захвални што им га је доселила.

Једино је Додик остао лојалан првој предсједници Српске, која му је упркос великим притисцима са Пала и из Београда повјерила први премијерски мандат.

Док је била омражена на обје стране због наивног признања у Хагу да се осјећа одговорном за злочине које нит је наређивала нит у њима учествовала, те десетак година робијала, једино ју је Додик, поред уже породице, посјећивао и бринуо о њој. А по изласку из затвора и свечано дочекао у Бањалуци.

Пале су као центар РС крајем рата процвјетале. Квадрат стамбеног простора по цијени је био раван београдском.

Полтичка елита је саградила стамбене куће на питомој падини према Јахорини коју је народ назвао Дедињем. А онда је дошло до наглог пада.

Удаљене од Српског Сарајева које је само улицама било одвојено од непријатељског муслиманског, Пале су заударале на мирис пропадања и близина Јахорине са ратом запуштеним хотелима и скијалиштима током зимских дана је дјеловала дубоко депресивно.   Једину живост уносили су студенти и махом београдски професори.

Као главни град Српске, Бањалука је, сасвим очекивано, постала центар не само политичког него и економског и културног живота. Али, и на Палама је поратни замах, који је нагло заустављен, касније откочен и, по оној макети, настао је лијеп и урбанизован градић, који се попут Инсбрука, аустријског такође олимпијског града, ослонио на зимски туризам и универзитетско образовање.

Лоцирана између Јахорине, која је вратила некадашњи сјај и оријентралне Башчаршије, постаје толико атрактивна да је постала предмет српско-бошњачког договора о заједничкој туристичкој понуди.

Изградњом Административног центра владе РС у Источном Сарајеву, у коме бораве и раде функционери Српске у заједничким органима у Сарајеву примакле су власт Палама и на локалном нивоу.

Актуелна иницијатива да се статус главног града и пријестонице подијели између Бањалуке и Пала чини се праведна.

Пале, као мјесто рођења Српске, добиће симболичке привилегије да се ту одржавају централне манифестације обиљежавања значајних датума из историје Републике. И, сигурно, не само то, што ћемо сазнати када закон буде шире образложен.

Треба очекивати да ће протектори и бошњачки политичари имати приговор: „Српска оживљава своје мрачне милитантно-агресорске традиције!“