Коментари

Митровић: Ако други неће разговор о Дејтонској БиХ – Српска треба да започне процес мирног разлаза

НА „РАСПАКИВАЊУ ДЕЈТОНА“ ГОДИНАМА РАДЕ ОНИ КОЈИ ДА БиХ У БРИСЕЛ СТИГНЕ БЕЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
  • Анекс 1. на Устав БиХ садржи 15 таксативно набројаних међународних конвенција и пактова који су интегрални дио Устава БиХ. Између осталих: Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о привредним, социјалним и културним правима који разрађују „право народа на самоопредјељење“
  • Јасна одредба Анекса 4. – Устава БиХ да „све владине функције и овлаштења које Уставом нису изричито додијељене институцијама БиХ припадају ентитетима“ указује на неуставност свих надлежности пренесених на ниво БиХ, без обзира на који начин је то учињено – наметањем од стране високих представника, потврђивањем од стране Парламентарне скупштине и Уставног суда БиХ са прегласавањем судија из реда српског и хрватског народа, споразумима два ентитета или доношењем закона без уставног основа
  • Супротно Уставу БиХ, на нивоу БиХ егзистирају бројне надлежности и органи настали на основу незаконитих одлука и поступака. На примјер: одбрана и оружане снаге БиХ са Министарством одбране; Високи судски и тужилачки савјет, Суд БиХ и Тужилаштво БиХ – са Министарством правде; изворни приходи БиХ са Министарством финансија и трезора; безбједност и обавјештајно-безбједносна служба са Министарством безбједности
  • Бриселска администрација не зна шта ће са надлежностима које су пренесене на ниво БиХ које ни претходно ни накнадно нису добиле уставно одређење
  • Ентитети као потписници Анекса 4. Дејтонског споразума једини су субјекти овлашћени Уставом БиХ за процес промјене Устава БиХ. Свака надлежност која није изричито Уставом БиХ одређена као њена надлежност, а сада је затечена као надлежност БиХ и њених накнадно формираних министарстава и других органа и организација, треба бити преиспитана

Аутор: Славко МИТРОВИЋ

НАКОН двадесет пет година од грађанског рата у Босни и Херцеговини или како се у Дејтонском споразуму наводи – трагичног сукоба у региону, дошло је вријеме коначног рјешавања будућности бивше „Југославије у малом“.

То се може назвати – Дејтонски споразум или мирни разлаз.

Преддејтонско стање БиХ

Након увођења вишестраначког система у предратној СР БиХ, у новембру 1990. године одржани су избори који су јасно оцртали националне подјеле и доминацију три националне странке као представнице три народа у БиХ: Странке демократске акције (СДА) као странке муслиманског народа (од 1993. Бошњака), Српске демократске странке (СДС) као странке српског народа и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) као странке хрватског народа. Од 240 посланика у Скупштини БиХ, ове три странке су освојиле 203 мандата (СДА 86, СДС 72, ХДЗ 45) и формирале коалициону власт.

Национална хомогенизација је настављена доношењем одлука од стране сваке националне заједнице.

У фебруару 1991. године СДА је као циљ одредила стицање независности БиХ, у суштини сецесију од СФРЈ као међународно признате државе, што је потврђено 15. октобра 1991. одлуком муслиманских и хрватских посланика у Скупштини БиХ, а без учешћа српских посланика.

Након тога српски посланици су 24. октобра 1991. донијели одлуку о формирању скупштине српског народа у БиХ, која је заказала плебисцит српског народа 9/10. новембра 1991.  о останку српског народа у Југославији.

ХДЗ и хрватски народ донијели су 17. новембра 1991. године одлуку о формирању Хрватске заједнице Херцег-Босне.

Скупштина српског народа је 9. јануара 1992. донијела Декларацију о проглашењу Српске Републике Босне и Херцеговине (касније промијењено у Република Српска).

Муслимански и хрватски посланици су донијели одлуку о одржавања референдума за независност БиХ који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, без учешћа српског народа.

Иако је референдум био неважећи, јер није имао двотрећинску излазност лица уписаних у бирачки списак, проглашена је независност БиХ, што је било супротно мишљењу Бадинтерове комисије.

Референдум 1. марта 1992. године

Крње Предсједништво БиХ затражило је међународно признање, што су прихватиле многе државе почетком априла 1992. године.

Таква независност означила је почетак грађанског рата у БиХ.

Та међународно призната БиХ није имала власт на цијелој територији предратне републике у саставу СФРЈ, нити је била воља сва три народа.

Прерано признање је била грешка што су касније признали бројни свјетски званичници – министри спољних послова САД Џејмс Бејкер, Француске Ролан Дима, Италије Ђани Де Микелис, а на то су упозоравали и Перез де Квељар, лорд Карингтон, Сајрус Венс.

Дејтонски мир и организација БиХ

 

Грађански рат у коме су ратовали сви против свих, а муслимански народ и између себе, трајао је до 21. новембра 1995. године када је у Дејтону парафиран, а потом 14. децембра 1995. у Паризу, закључен Општи оквирни споразум за мир у БиХ (Дејтонски споразум) са 11 анекса који су међународни уговори у складу са Бечком конвенцијом о праву међународних уговора.

Дејтонским споразумом као општим и оквирним дате су само назнаке, а анекси су проведбени споразуми.

Анексима су свеобухватно регулисани односи у БиХ након окончања грађанског рата и одређено функционисање и структура БиХ као сложене асиметричне лабаве државне заједнице без одређења државноправног облика. То потврђује званичан назив – само „Босна и Херцеговина“, што имплицира да је у питању територија са међународно признатим границама која има врло ограничен суверенитет према споља и то само у два аспекта – спољни послови и спољна трговина, док скоро сав унутрашњи суверенитет припада ентитетима – Републици Српској и Федерацији БиХ од којих је састављена БиХ.

Ограничени суверенитет БиХ је исказан у само десет таксативно побројаних политика и надлежности које припадају нивоу БиХ и кроз само три органа БиХ – Предсједништво, Уставни суд и Централна банка (уско постављена као валутни одбор).

Парламентарна скупштина са два дома – Представнички и Дом народа, као и Савјет министара као помоћно тијело Предсједништва, по Уставу БиХ нису органи БиХ, јер у свом називу немају одредницу „Босна и Херцеговина“.

Дејтонски споразум посебним Анексом 2.  – „Споразум о граничној линији између ентитета и односним питањима“ јасно је одредио границу између два ентитета посебном мапом у размјери 1:50.000. То значи да је граница између Републике Српске и Федерације БиХ утврђена међународним уговором који је дио међународног права.

Међународно право – основ постојања и начин регулисања односа у БиХ

Општи оквирни споразум су потписале три стране: Република Босна и Херцеговина, Савезна Република Југославија у своје име, (а по посебном Споразуму од 29.10.1995. и у име Републике Српске), и Република Хрватска.

Као свједоци приликом потписивања биле су тада најзначајније свјетске силе: САД, Европска унија, Русија, Француска, Велика Британија, Њемачка.

Уз хелсиншке документе Конференције о европској безбједности и сарадњи (КЕБС, потом ОЕБС),  Општи оквирни споразум за мир у БиХ је један од најважнијих докумената међународног права након Другог свјетског рата и формирања Уједињених нација. Потврда тога је да се до тог споразума дошло након бројних међународних мисија и посредника.

Међународно право је уграђено у Дејтонски споразум и његове анексе. Тако у члану 1. стоји: „Односи између страна ће бити у складу са начелима изнесеним у Повељи Уједињених нација, Завршним актом из Хелсинкија и другим документима Организације за европску безбједност и сарадњу.“

 

Међународно право посебно се апострофира у Анексу 4. – Уставу БиХ. У Преамбули Устава БиХ стоји: „Вођени циљевима и начелима Повеље Уједињених народа, Опредијељени за суверенитет, територијални интегритет и политичку независност Босне и Херцеговине у складу са међународним правом, Одлучни осигурати пуно поштивање међународног хуманитарног права, Надахнути Универзалном декларацијом о људским правима, међународним споразумима о грађанским и политичким правима, те о привредним, социјалним и културним правима, као и Декларацијом о правима особа које припадају националним или етничким, вјерским и језичким мањинама, те другим инструментима за заштиту људских права.“

У члану 2. Устава БиХ пише: „Међународни стандарди. Права и слободе наведене у Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода и њеним протоколима се директно примјењују у Босни и Херцеговини. Оне имају првенство над свим другим законодавством.“

У члану 3.3.б Устава БиХ пише: „Општа начела међународног права саставни су дио закона Босне и Херцеговине и ентитета.“

Анекс 1. на Устав БиХ, под називом „Додатни споразуми о људским правима који ће се примјењивати у БиХ“ садржи 15 таксативно набројаних међународних конвенција и пактова који су интегрални дио Устава БиХ.  Између осталих наведени су: Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о привредним, социјалним и културним правима.

Оба наведена акта разрађују „право народа на самоопредјељење“ из Повеље Уједињених нација, тако што прописују: „Сви НАРОДИ имају право на самоопредјељење. На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој. Да би постигли своје циљеве, сви НАРОДИ могу слободно да располажу својим богатствима и својим природним изворима, без штете по обавезе које проистичу из међународне привредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један НАРОД не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот.

Државе чланице овог пакта, укључујући ту и оне државе које су одговорне за управљање несамосталним територијама и територијама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредјељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација.“

Дејтон је одавно распакован

 

Јасна одредба Анекса 4. – Устава БиХ да „све владине функције и овлаштења које у овом Уставу нису изричито додијељене институцијама Босне и Херцеговине припадају ентитетима“ указује на неуставност свих надлежности пренесених на ниво БиХ без обзира на који начин је то учињено – наметањем од стране високих представника, потврђивањем од стране Парламентарне скупштине и Уставног суда БиХ прегласавањем судија из реда српског и хрватског народа, споразумима два ентитета и доношењем закона без уставног основа, јер споразуми ентитета у три случаја нису створили уставни основ.

Уставни суд БиХ је својом одлуком У 17/05 од 24. маја 2006. године исправно утврдио да међуентитетски споразуми нису дио Устава БиХ, те да Суд нема надлежност да утврђује да ли је оспорени акт супротан Уставу БиХ.

Суд образлаже: „Подносилац захтјева основу за неусаглашеност оспорених одредби предметног закона са чланом 3.5.б. Устава Босне и Херцеговине види у томе што су оспорене одредбе одступиле од Споразума којима су ентитети пренијели надлежност у наведеним питањима на државу Босну и Херцеговину. Стога, подносилац захтјева посредно тражи од Уставног суда БиХ да испита оспорене одредбе предметног закона у односу на Споразум. Имајући то у виду, Уставни суд БиХ напомиње да је надлежан вршити оцјену уставности и законитости оспорених законских одредби искључиво у односу на одредбе Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције, а не у односу на одредбе Споразума који не представља дио Устава Босне и Херцеговине.“

Супротно Уставу БиХ, на нивоу БиХ егзистирају бројне надлежности и органи настали на основу незаконитих одлука и поступака. На примјер: одбрана и оружане снаге БиХ са Министарством одбране; Високи судски и тужилачки савјет, Суд БиХ и Тужилаштво БиХ – са Министарством правде; изворни приходи БиХ са Министарством финансија и трезора; безбједност и обавјештајно-безбједносна служба са Министарством безбједности; људска права и избјеглице са истоименим Министарством; као и бројне друге надлежности које уставно припадају ентитетима, а у неким случајевима у Федерацији БиХ кантонима (образовање, наука, култура, спорт).

Status quo као нелегално стање

Постојећа структура и надлежност бројних органа на нивоу БиХ није уставно потврђена, па је два пута покушана накнадна легализација пренесених надлежности, без обзира на то како је дошло до њиховог преноса.

„Априлски пакет“ уставних промјена из 2006. године није добио потребну двотрећинску подршку у Представничком вијећу Парламентарне скупштине, а „бутмирски пакет“ уставних промјена није ни стигао до парламентарне процедуре.

У оба случаја покретачи су били изван БиХ, зато што су свјесни неодрживости садашњег нелегалног стања. Како је то признао један од високих европских званичника – бриселска администрација не зна шта ће са надлежностима које су пренесене на ниво БиХ,  а да ни претходно ни накнадно нису добиле уставно одређење.

У Републици Српској подржаваоци садашњег стања у погледу надлежности које су одузете Републици Српској су СДС, ПДП и крњи ДНС, сви под наводном бригом за „распакивање Дејтона“. На тај начин подржавају неуставно стање и иду наруку бошњачким структурама којима одговара задржавање надлежности на нивоу БиХ које су резултат отимања надлежности Републике Српске кроз наметање закона од стране ОХР-а, притисака и подвала за изгласавање у Парламентарној скупштини.

Бошњачке странке такође су сагласне са постојећим стањем, али то прикривају сталним захтјевима за настављањем централизације под фирмом стварања „неопходне функционалности државе“.

Ово је изражено у ставовима да је непотребан повратак изворном Дејтонском споразуму јер је то ретроградно, (Б. Изетбеговић, амерички амбасадор Нелсон), затим да се БиХ треба кретати од Дејтона ка Бриселу, коме треба једна адреса у БиХ ради процеса европских интеграција, иако око 75% надлежности за интегративне активности по Уставу БиХ припада ентитетима.

Будућност БиХ

Ентитети као потписници Анекса 4. Дејтонског споразума једини су субјекти овлашћени Уставом БиХ за процес промјене Устава БиХ. Свака надлежност која није изричито Уставом БиХ одређена као њена надлежност, а сада је затечена као надлежност БиХ и њених накнадно формираних министарстава и других органа и организација, треба бити преиспитана.

Разговорима делегација ентитета уз уважавање националне и друге структуре учесника, усагласити уставну конструкцију надлежности на нивоу БиХ које не произлазе из Устава БиХ и предложити начин њиховог будућег остваривања.

Уколико не буде спремности других страна у БиХ за разговоре о будућности БиХ у складу са Дејтонским споразумом, Република Српска треба активно започети процес мирног разлаза. О таквом разлазу свијест је имала и америчка администрација још средином 1995. године у припреми Дејтонске мировне конференције за окончање рата и послијератно уређење БиХ, што је исказано у документу савјетника за националну безбједност Сендија Бергера и Стејт департмента, по коме „треба притиснути Бошњаке да дозволе Србима спровођење референдума након двије до три године, јер ако Бошњаци не могу убиједити српску популацију да је њихова будућност у реинтеграцији, нема сврхе блокирати мирно раздвајање по узору на чехословачки модел.“

Од тада је прошло 25 година и стање је све горе што се тиче међунационалних односа и могућности напретка БиХ.

https://www.nezavisne.com/novosti/kolumne/Jes-pejper/664498

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар