- Сламајући вољу Запада за наставком агресије, не само да ћемо спасити себе и коначно ослободити свет од петовековног западњачког јарма, него ћемо такође спасити и човечанство
- Гурајући Запад у катарзу, а тако и његове елите ка одрицању од тежње за хегемонијом, натераћемо их да одступе пре него што се деси глобална катастрофа. Човечанство ће добити нову шансу за развој
- Специјална операција у Украјини не може да се оконча одлучујућом победом без приморавања Запада да се стратешки повуче или чак преда. Убеђивања да дигне руке од покушаја историјске ревизије и очувања глобалне доминације, те да се фокусира на себе и своју актуелну вишеслојну кризу – ништа неће променити
- Неопходно је да се подстакне инстинкт самоодржања који је Запад изгубио, односно да се Запад увери да су покушаји да се Русија исцрпи (наоружавањем Украјине) контрапродуктивни за сам Запад. Мораћемо да нуклеарни фактор одвраћања поново учинимо уверљивим аргументом, снижавајући праг употребе нуклеарног оружја (који је тренутно неприхватљиво висок), потом рапидно али промишљено корачајући лествицом ескалације
Аутор: Сергеј КАРАГАНОВ, почасни председник руског Савета за спољну и одбрамбену политику
ОНО о чему се одлучује на бојиштима Украјине није питање како ће изгледати будући светски поредак, него хоће ли бити било каквог света или ће се планета претворити у радиоактивне рушевине које трују остатак човечанства.
Сламајући вољу Запада за наставком агресије, не само да ћемо спасити себе и коначно ослободити свет од петовековног западњачког јарма, него ћемо такође спасити и човечанство.
Гурајући Запад у катарзу, а тако и његове елите ка одрицању од тежње за хегемонијом, натераћемо их да одступе пре него што се деси глобална катастрофа. Човечанство ће добити нову шансу за развој.
Нема сумње да нам предстоји жестока борба. Мораћемо да решимо преостале унутрашње проблеме: да се коначно решимо западног центризма у нашим умовима и западњака у менаџерској класи, компрадора и њиховог карактеристичног размишљања. Запад нам заправо у томе помаже.
Време је да завршимо наше 300 година дуго путовање ка Европи, које нам је дало много корисних искустава и помогло да створимо величанствену културу. Брижљиво ћемо очувати наше европско наслеђе, наравно. Али време је да се вратимо кући, самима себи, и да акумулирано искуство употребимо како бисмо изградили нови курс.
Министарство спољних послова недавно је направило корак у том правцу називајући Русију, у спољнополитичком концепту, државом-цивилизацијом. Додао бих: цивилизацијом цивилизација, отвореном за север и југ, запад и исток. Главни правци развоја данас су југ и север, али највише исток.
Конфронтација са Западом у Украјини, без обзира на то како се оконча, не би смела да нам скрене пажњу са унутрашњег стратешког кретања – духовног, културног, економског, политичког и војно-политичког – ка Уралу, Сибиру и Великом океану. Потребна нам је нова уралско-сибирска стратегија, што подразумева неколико охрабрујућих пројеката, укључујући и стварање треће престонице у Сибиру.
Овај покрет би требао да постане део напора, тако ургентно потребних данас, за артикулисање руског сна – слике Русије и света које желимо да видимо.
Ја и многи други писали смо много пута да, уколико су лишене велике идеје, државе губе своју величину или просто нестају. Историја је препуна сенки и гробова сила које су изгубиле своју велику идеју. Она се мора генерисати одозго, без очекивања да ће се пробити одоздо, што чине глупи или лењи људи. Она мора да се уклапа у фундаменталне вредности и тежње људи и, што је најважније, мора да нас води напред. Управо је одговорност елите и државног руководства да ту идеју артикулише. Одлагање тог прегнућа трајало је неприхватљиво дуго.
Но, како би та будућност заиста дошла, неопходно је да савладамо злокобни отпор сила прошлости, тј. Запада, који ће, уколико не буде згромљен, готово засигурно и неизбежно повести свет у тотални рат, а вероватно и последњи светски рат у историји човечанства.
А то ме доводи до најтежег дела овог чланка. Можемо наставити да се боримо још годину, две или три, жртвујући хиљаде и хиљаде наших најбољих синова и уништавајући десетине или стотине хиљада људи који живе на територијама које се сада називају Украјином, а који су упали у ову трагичну клопку историје.
Али актуелна војна операција не може да се оконча одлучујућом победом без приморавања Запада да се стратешки повуче или чак преда, и убеђивања истог да дигне руке од покушаја историјске ревизије и очувања глобалне доминације, те да се фокусира на себе и своју актуелну вишеслојну кризу. Грубо говорећи, Запад мора да се „торња“ како би Русија и свет могли без оптерећења да наставе даље.
Стога је неопходно да се подстакне инстинкт самоодржања који је Запад изгубио, односно да се Запад увери да су покушаји да се Русија исцрпи (наоружавањем Украјине) контрапродуктивни за сам Запад. Мораћемо да нуклеарни фактор одвраћања поново учинимо уверљивим аргументом, снижавајући праг употребе нуклеарног оружја (који је тренутно неприхватљиво висок), а потом рапидно али промишљено корачајући лествицом ескалације.
Руски председник и други лидери већ су предузели прве кораке дајући релевантне изјаве: најављено је размештање нуклеарног оружја и његових лансера у Белорусији, као и повишена борбена спремност стратешких снага одвраћања.
Али на овој лествици постоји још много корака. Избројао сам их приближн0 24. Ствари би такође могле да дођу до тачке у којој ћемо морати да захтевамо од наших сународника и свих људи добре воље да напусте своја пребивалишта близу постројења која би могла да постану мете за нападе у земљама које пружају директну подршку марионетском режиму у Кијеву.
(следи наставак)
Превод Владан Мирковић/Нови Стандард
Извор Russia in global affairs
Додај коментар