Komentari

Pavić: Držanje sarajevske političke klase BiH garantuje jedino budućnost „zombi-države”

TRIBINA PORTALA SVE O SRPSKOJ I PREDSTAVNIŠTVA RS „ŠTA BiH ČINI (NE)MOGUĆOM DRŽAVOM?“
  • Sarajevo je prvi put u svojoj istoriji postalo glavni grad jedne suverene države – makar ona to bila samo na papiru – u vreme jednopolarizma”, tj. neprikosnovene nadmoći jedne SAD. Zato ne treba da čudi što je vreme u Sarajevu stalo. Osim što je sam sebe zarobio u marketinški vešto skrojenoj ulozi večite žrtve”, sarajevski establišment je zarobljen i u lažnom narativu o srpskom agresoru”
  • Sarajevske elite (sa ili bez navodnika) su, i na to treba neprekidno podsećati, imale priliku za „popravni”, tj. da „resetuju” svoje stavove posle Dejtonskog sporazuma. Odnosno, imale su prilike da učestvuju u stvaranju jedne „moguće države”.  Umesto toga, bez izuzetka, već 24 godine neprestano rade na derogiranju tog mirovnog sporazuma, demonstrirajući u praksi da ih nikakva ravnopravnost sa Srbima (i Hrvatima) ne zanima
  • Zarobljenost u prošlosti, neprihvatanje ravnopravnosti drugoga, zajedno sa permanentnom netrpeljivošću koju političko i svako drugo Sarajevo pokazuje prema ostalima u BiH, a prvenstveno Srbima, siguran je recept za nemoguću državu       

SARAJEVO je prvi put u svojoj istoriji postalo glavni grad jedne suverene države – makar ona to bila samo na papiru – u jedinstveno vreme u svetskoj istoriji, koje će se teško ponoviti.

Dobilo je suverenitet”, privilegije i privid važnosti u vreme jednopolarizma”, tj. neprikosnovene nadmoći jedne jedine države, SAD, nad celom planetom, uspostavljene posle pobede u Hladnom ratu protiv glavnog ideološkog suparnika, SSSR. Posle skoro tri decenije, istorijski momenat  jednopolarizma uveliko prolazi, Rusija je ponovo velika sila, a Kina već ekonomska supersila, ali je sarajevski „establišment”– oličen u više političkih partija, preovlađujućoj medijsko-kulturnoj sceni i nevladinom sektoru – i dalje zarobljenik njegovih narativa.

Ne treba da čudi što je vreme u Sarajevu stalo, jer jednopolarni narativi predstavljaju glavni izvor (preostalog) unutrašnjeg i spoljnoglegitimiteta njegovih „elita”. Dakle, osim što je sam sebe zarobio u marketinški vešto skrojenoj ulozi večite žrtve”, sarajevski establišment je zarobljen i u lažnom narativu o srpskom agresoru”.

Pri tome, nije uopšte bitno što je taj navodni agressor prethodno sve učinio da spreči rat na sopstvenoj zemlji. Da podsetimo, prvo su srpska rukovodstva sa obe strane Drine prihvatila srpsko-muslimanski „istorijski sporazum”u leto 1991. godine (a Milošević čak predlagao da Alija Izetbegović bude prvi predsednik buduće preuređene zajedničke države) da bi ga, preko noći, taj isti Alija Izetbegović i rukovodstvo SDA, odnosno predstavnici navodne žrtve, odbacili. Zatim je Radovan Karadžić, zajedno sa Matom Bobanom i Izetbegovićem, stavio potpis na tzv. Kutiljerov planu martu 1992, iako je on podrazumevao prihvatanje nezavisne BiH, da bi ubrzo – a ko bi drugi – Izetbegović odustao od sopstvenog potpisa, i uveo zemlju u krvavi rat.

Da ne govorimo o prethodnim nezakonitim muslimansko-hrvatskim preglasavanjima Srba prilikom izglasavanja „Akta o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine” u oktobru 1991. i donošenja odluke o referendumu o nezavisnosti BiH u januaru 1992; o pokušaju sprovođenja rezultata istog referenduma iako nije ispunjen zakonski minimum izlaznosti dve trećine građana; o ubistvu starog svata na Baščaršiji drugog dana referenduma, 1. marta 1992…

Sve to „nije bitno” – zato što su jednopolarni mediji u službi razbijača SFRJ jednostrano odlučili da nije bitno, i da se „zna” ko je „agresor” a ko „žrtva” – a sarajevske elite tu odluku čvrsto prigrlile i ne puštaju.

I tako izmišljeni „agresor” treba, po tom lažnom narativu, toj nametnutoj virtuelnoj stvarnosti, ne samo da plati” i neprekidno plaća” za svoju (izmišljenu) agresiju” i da krotko trpi permanentnu satanizaciju, već i da taj narativ „zavoli” kao što je psihički, fizički, mentalno i moralno slomljeni Vinston Smit na kraju Orvelove besmrtne 1984. „zavoleo” Velikog brata.

U Sarajevu se, dakle, i dalje od lažno etiketiranog „agresora” s punim pravom očekuje da trajno pristane na sve laži o samom sebi, sve negativnee etikete koje je sarajevska kuhinja, u sadejstvu sa spoljnim marketinškim laboratorijama, zalepila za njega u protekle skoro tri decenije.

Očekivano, ubedljivoj većini Srba takav akt mazohizma nije ni na kraj pameti, pa tako ni prihvatanje centralizovane, unitarne b-h tvorevine koja bi tu lažnu konstrukciju ovekovečila i na njoj temeljila sve buduće odnose, tj. političku, moralnu, društvenu i svaku drugu dominaciju Sarajeva. Naravno, kao i u otomanska vremena, uz podršku stranog zavojevača ili hegemona.

Naprotiv, Republika Srpska, ne samo kao nosilac srpske državnosti već i kao jedini garant očuvanja srpskog naroda u sadašnjoj BiH, primorana je da učini sve da se odupre toj i takvoj strategiji permanentnog neprijateljstva. I to čini na najprirodniji mogući način  kroz stalno jačanje sopstvenih državnih institucija, veza sa Srbijom i odnosa sa drugim prijateljskim zemljama i političkim snagama i silama – od Rusije i Kine do nacionalno, tradicionalno i anti-globalistički orijentisanih političkih pokreta i medija u Evropi i van nje.

Sarajevske elite (sa ili bez navodnika) su, i na to treba neprekidno podsećati, imale priliku za „popravni”, tj. da „resetuju” svoje stavove posle Dejtonskog sporazuma, kojim je ne samo okončan građanski rat već i međunarodnim ugovorom ozakonjena ravnopravnost sva tri konstitutivna naroda u Bosni i Hercegovini. Odnosno, imale su prilike da učestvuju u stvaranju jedne „moguće države”.

Umesto toga, bez izuzetka, sarajevski establišment već 24 godine neprestano radi na derogiranju tog mirovnog sporazuma, demonstrirajući u praksi da ga nikakva ravnopravnost sa Srbima (i Hrvatima) ne zanima, i da ga, zapravo, nikad nije ni zanimala.

Sve priče o „demokratiji” koja se navodno uskraćuje dejtonskim principima ravnopravnosti naroda, sve optužbe upućene na adrese druga dva naroda – a prvenstveno Srba –u stvari su samo instrumenti, samo maska za obezbeđivanje trajne majorizacije, kao preduslova za ispunjavanje vizije Izetbegovićeve „Islamske deklaracije”. Pa čak, ako treba, i kroz članstvo u NATO.

Takvo ponašanje sarajevske političke klase jedino garantuje budućnost BiH kao zombi-države” pod stalnim nadzorom struktura jednog već prevaziđenog globalnog poretka, za koji je, kao nekad za umiruće Otomansko carstvo, Sarajevo vezalo i svoj politički identitet i svoje nade, pri tome ne birajući sredstva i saveznike – makar to bile i međunarodne terorističke strukture –koji će mu pomoći da se održi, i da ostale u BiH silom natera na „suživot” pod njegovim diktatom.

Ta zarobljenost u prošlosti, to neprihvatanje ravnopravnosti drugoga, ta permanentna netrpeljivost koju političko i svako drugo Sarajevo pokazuje prema ostalima u BiH, a prvenstveno Srbima, siguran je recept za nemoguću državu.

(izlaganje Aleksandra Pavića, analitičara i kolumniste portala Sve o Srpskoj)

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar