Коментари

Рељић: Ево зашто је `босанска школа` – немогућа мисија

ДАНАС ЈЕ У БиХ И МРЖЊА ПОЛИТИЧКИ АДУТ – ВАЖНО ЈЕ САМО ДА СЕ НАЗОВЕ ГРАЂАНСКОМ
  • Све је учињено да босанско друштво, кога је у одређеном смислу и под датим условима било пре рата, сада не постоји. А сад се све чини да се од бошњачког друштва направи – босанско. Међутим, то не бива
  • Бошњаци и Хрвати су били ратни савезници, али то сад није основа за заједнички живот. Једино функционише трговина. Погледајте школе у Мостару. У Усори и Тешањки. Иако је ту било сарадње и у НДХ (Бошњаци су достигли статус „хрватског цвијећа“) то је премало за какву-такву заједничку историју
  • Они делови заједничке историје – покрштавање Словена, Ћирило и Методије, живот у Византијском комонвелту, Немањићка држава која има улогу у средњевековним европским односима, Свети Сава и његове реформе чији је утицај широк и неупитан, цар Душан и његов законик, Косовска битка која је догађај од значаја за хришћански европски континет, па и чињења браће Соколовић… све је то – с бошњачке тачке гледишта – зло и наопако
  • Све непријатељ до непријатеља… И велики српски песник Његош чије је песништво и одјек великих таласа Милтоновог „Изгубљеног раја“! И једини добитник Нобелове награде међу Јужним Словенима Иво Андрић. Све тако до једног од највећих филмских редитеља данашњице Емира Кустурице… Од чега ли се онда прави историја? Поготово што је и Меша Селимовић превођен на бошњачки
  • Српско дете не само да би у `босанској школи` учило да је његов отац био злочинац у рату у коме су учествововали и родитељи његових школских другова, него и да су ови други били – хероји и праведници. Сви преклани Срби из Кравица, околине Братунца и Сребренице не би вредели живота једног сахрањеног на сребреничком мезарју каквим год начином да се упокојио. Српска деца би на тим часовима морала да сама траже да клече на кукурузу у ћошку учионице. Иначе, би морала бити избацивани из школе

Пише: Слободан РЕЉИЋ

КАД се говори о постјугословенској Босни и Херцеговини као „немогућој држави“ углавном се пажња усмерава на политички систем који је тзв. међународна заједница склепала као „ни себи, ни свом“.

Једно пише у уставним папирима, друго се чини а иза свега је неки „скривени пројекат“ који би као био – решење. Правни акти имају слово и дух. Амерички амбасадор, који свакодневно држи предавања о правној држави, једини тачно зна кад би се шта требало примењивати. И то се ради, баш зато што су два од три „конституитвна народа“ против.

Уопште се нико не чуди зашто тај политички систем и функционише као троколица у којој сваки точак удара на своју страну. Стоји, укопава се, клизи низбрдо.

Све је толико закукуљено да се они „на највишем нивоу“ уопште не мисле на друштво. Јер, свака држва је кошуља за друштвено тело. А кошуља мора да пасује… Како тако.

Може да се поправља, али да креација не иде у лудачку кошуљу.

Поочими дејтонског чеда о том мисле колико посвећени коцкар брине шта ће да руча сутра кад куглица чији лет управо прати на рулету – ипак, не стане „на црвено“.

У центру такве држве као стална тема се држи проблем националних школа. И на сав глас се ламентира над неоствареном мултикултуралном идејом. Иако је мултикултурализам мртав и на Западу који прави овакву Босну, он у земљи-експерименту остаје приоритет. Потпуно беспризорно.

Рецимо, Емил Диркем, један од оснивча друштвене науке о оразовању, без сумње је знао да „друштво може преживети само ако међу његовим припадницима постоји довољан степен хомогености“, а он се дугорочно постиже преко образовања које ту „хомогеност перпетуира и јача, а у детету од самог почетка учвршћује битне сличности које захтева колективни живот“.

Емил Диркем

На прелазу из XIX у XX век није било спорно и да дете мора осећати нешто важно, нешто живо и моћно, нешто – „што доминира појединцем и чему он дугује најбољи део себе“. То су дететов колектив, заједница, нација и нико му не може усадити Клинтона, Блера или Инцка, као оно чему оно „дугује“ нешто.

 Те спољне силеџије може да „прихвати“ неки лажни родољубац који је формирао „политички коректну“ партију па је неупитно загледан у будућност. Иако на таквима нико никад није градио добру будућност.

Диркем је зато инсистира, да је за генерацију која расте важно изучавање историје. Позивање на традицију, оно најбоље из заједнице. Јер, тако васпитавана нова генерација при суочавању са преломним временима зна да није сама и немоћна него је -„део нечега већег од њих самих“.

То ће после Николај Берђајев, утврђујући да народа уистину нема без његових „историјских поколења“, показати раскошном сликом: Воља рускога народа је воља хиљадугодишњега народа, који је преко Св. Владимира примио хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим Кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за Петра Великога, који је издигнуо велике свеце и подвижнике и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења које се откинуло од покољења пређашњих“. Живећи, не својом вољом у Француској, Берђајев је говорио о свом руском народу, али начело је опште.

Емил Диркем је волео да узима пример „скоројевићке државе“ САД која је развила школски систем који је успео да становништву различитог порекла усади заједничке норме и правила. Одкале год да је дошао ђак знао је који је заједнички језик, како је текао напор да се подигне заједничка држава.

Пошто ту није било неких великих победа, јуначки пораз код Алама од мексичког генерала Санта Ане донео је хероје за идентификацију. Иако генарал Санта Ана није прошао као султан Мурат на Косову пољу, наратив о јуначкој смрти Дејвија Крокета и другова ширио се државом. Уз то је утемељење државе, Устав (1787) од четири стране подигнут до култа, а на причама о успешним људима – као оној о Абрахаму Линколну који је кренуо из дрвене колибе и стигао до Беле куће – подигнут је „амерички сан“.

Устав САД

Пређимо сад у БиХ на почетку миленијума.

Отуд стижу само НВО-душебрижна чуђења: „зашто раздвајају децу“. То би имало смисла кад би школа служила само да од деце праве коваче, фризере, завариваче, пекаре, лекаре, апотекаре, али не и људе. Личности. Чланове друштва. А она то у „немогућој држави“ не може.

Јер, све је учињено да босанско друштво, кога је у одређеном смислу и под датим условима било пре рата, сада не постоји. А сад се све чини да се од бошњачког друштва направи – босанско. Међутим, то не бива.

Бошњаци и Хрвати су били ратни савезници, али то сад није основа за заједнички живот. Једино функционише трговина. Новац нема националност, носи презир према моралу и мења буђелар без траума. Али, погледајте школе у Мостару. У Усори и Тешањки. Иако је ту било сарадње и у НДХ (Бошњаци су достигли статус „хрватског цвијећа“) то је премало за какву такву заједничку историју. Хеј, то су године школовања и хиљаде часова наставничких напора и дечје пажње.

А однос према Србима у БиХ надилази сваку досад познату логику за неки иоле смислен школски програм.

Они делови заједничке историје – покрштавање Словена, Ћирило и Методије, живот у Византијском комонвелту, Немањићка држава која има улогу у средњевековним европским односима, Свети Сава и његове реформе чији је утицај широк и неупитан, цар Душан и његов законик, Косовска битка која је догађај од значаја за хришћански европски континет, па и чињења браће Соколовић… све је то – с бошњачке тачке гледишта – зло и наопако.

Ништа боље не стоји ни Вук Стефановић Караџић који је уз подршку Јернеја Копитара и Бечке царевине (која је имала интерес око тога) по европским нормама стандардизовао језик којим се говори и пише од Купе до Вардара.

О Гаврилу Принципу и „Младој Босни“ је изречено толико мучних безумница, а онда су им и „стопе“ на обали Миљацке затрте. Друштво се окренуло секуларном канонизовању Фердинада.

Или, велики српски песник Његош чије је песништво и одјек великих таласа Милтоновог „Изгубљеног раја“! Па, једини добитник Нобелове награде међу Јужним Словенима Иво Андрић. А сетићете се да је и Меша Селимовић превођен на бошњачки. И све тако до једног од највећих филмских редитеља данашњице Емира Кустурице. Све непријатељ до непријатеља. Од чега ли се онда прави историја?

На каквој настави би се нашла деца из „конституитивног народа“ а да не варничи? И Новак Ђоковић би, првом приликом, постао споран на физичком васпитању. 

Сад замислите то дете од родитеља српске националности које би све то саслушало и зарадило – петице, па кад сретне свог рођак од стрица (кога у Србији зову брат од стрица)! Остало би му једино да убије брата! Јер, овде се не ради о нијансама у интерпретацији историјских догађаја кад ми мало повећавамо своју улогу (што сви народи чине), а они други то мало потцењују. Ово је разлика: Бог и Сатана, рај и пакао, истина и лаж, добро и лоше. Нигде моста међу народима.

Све је драматичније него у Андрићевом Писму из 1920. Јер, „фатална карактеристика те мржње и јесте у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и – мрзи сваког ко покуша да то учини.  Па ипак, чињеница је: да у Босни и Херцеговини има више људи који су спремни да у наступима, несвесне мржње, разним поводима и под разним изговорима, убијају или буду убијени, него у другим по људству и пространству много већим словенским и несловенским земљама.“ И то је сад „светла историја“. Данас је мржња политички адут! Важно је само да се назове грађанском.

То што такав систем може да створи свакако није образовање и васпитање већ систематско масовно произвођење душвених болести. Депресије и епидемију хипертензије.

Српско дете не само да би научило да је његов отац био злочинац у рату у коме су учествововали и родитељи његових школских другова, него и да су ови други били – хероји и праведници. Сви преклани Срби из Кравица, околине Братунца и Сребренице не би вредели живота једног сахрањеног на сребреничком мезарју каквим год начином да се упокојио. Српска деца би на тим часовима морала да сама траже да клече на кукурузу у ћошку учионице. Иначе, би морала бити избацивана из школе. Морала! Сваки пут.

Писмо из 1920 није могло да добаци до таквих резултата.

Вратимо се опет старом наивном Диркему. Замислите како би изгледало друштво са јединкама после таквог инжењеринга дечјих душа. На чему би се заснивала солидарност у том друштву? Да апсолутни праведници (бошњачка деца) сваки дан и на сваком месту морају да се савладавају и да буду милостви према апсолутним грешницима (српској деци). Па то не би могли ни да су мелеци. 

А онда би неки замишљени чиновници из Брисела, раскопчавајући горње дугме на белој кошуљи и раздраљајући љубичасту кравату, процењивали да ли је то – катарза.

Могла би да се води и озбиљна дискусија о catharsisу. Округли столови, научне конференције. Је ли то тај „сложени процес којим се потиснуте идеје доводе у свест поновним преживљавањем или вербализацијом“, јер онда се – како су то већ објаснили НВО-активисти – „тиме смањују тензије изазване потиснутим патогеним искуствима и непријатним емоцијама“. Ето, једноставно. Само да још наговоримо Србе и Хрвате да шаљу своју децу у тако благотворну реторту.

Добро, али како то некоме ко живи на Западу, и може да одлучује о судбини народа и људи, може да падне на ум? Па зато, као што каже канадски мислилац Џон Ралстон Сол, што они живе у вештачки конструисаном свету и „њихово апстрактно виђење машинерије људског друштва спречава их да схвате природни ток збивања и да запамте када и зашто и сами греше“. А то је погибељно, јер такви људи онда узимају себе за „модерне дефиниције интелигенције“. Али, то је крајње уска дефиниција из које је одстрањен велики део људског искуства, тако и људског карактера.

Довољно је рећи да би према текућој дефиницији интелигенције Сократ, Бајрон, Џеферсон, Вашингтон, Черчил, Дикенс, Џозеф Конрад, Џон А. Мекдоналд и Жорж Клеменсо били неинтелигентни, ексцентрични, романтични или непоуздани.“

Мало где је последица таквог погледа на свет тако очигледна као на БиХ експерименталном полигону.

Овде се тај ум баш истакао. Модерни моћници обожавају да интелектуално застрашују „комбиновано с коришћењем тајности и манипулације система, с циљем да застраше људе на практичном нивоу“.

Ка  „одрживом решењу“ (они су се сетили да и „решење“ назову одрживим, зашто би се звало решење ако није одрживо) за „земљу Босну“ могло би се кренути само кад би се с проблемом суочавали отоворног ума. Каквог није било ни у време Андрићевог напора да се реалност бар за тренутак осветли. Иако је то историјски био оптимистичнији период.

Овако вртићемо се у круг као пас који хоће да угризе сопствени реп. Стално укруг, уназад. Јер творци Дејтонске Босне нису  заинтересовани за њу. А они после Првог и Другог светског рата су били. То је разлика. У овом часу готово ненадокнадива разлика. 

Додај коментар

Кликни овде да поставиш коментар