Komentari

Reljić: Evo zašto je `bosanska škola` – nemoguća misija

DANAS JE U BiH I MRŽNJA POLITIČKI ADUT – VAŽNO JE SAMO DA SE NAZOVE GRAĐANSKOM
  • Sve je učinjeno da bosansko društvo, koga je u određenom smislu i pod datim uslovima bilo pre rata, sada ne postoji. A sad se sve čini da se od bošnjačkog društva napravi – bosansko. Međutim, to ne biva
  • Bošnjaci i Hrvati su bili ratni saveznici, ali to sad nije osnova za zajednički život. Jedino funkcioniše trgovina. Pogledajte škole u Mostaru. U Usori i Tešanjki. Iako je tu bilo saradnje i u NDH (Bošnjaci su dostigli status „hrvatskog cvijeća“) to je premalo za kakvu-takvu zajedničku istoriju
  • Oni delovi zajedničke istorije – pokrštavanje Slovena, Ćirilo i Metodije, život u Vizantijskom komonveltu, Nemanjićka država koja ima ulogu u srednjevekovnim evropskim odnosima, Sveti Sava i njegove reforme čiji je uticaj širok i neupitan, car Dušan i njegov zakonik, Kosovska bitka koja je događaj od značaja za hrišćanski evropski kontinet, pa i činjenja braće Sokolović… sve je to – s bošnjačke tačke gledišta – zlo i naopako
  • Sve neprijatelj do neprijatelja… I veliki srpski pesnik Njegoš čije je pesništvo i odjek velikih talasa Miltonovog „Izgubljenog raja“! I jedini dobitnik Nobelove nagrade među Južnim Slovenima Ivo Andrić. Sve tako do jednog od najvećih filmskih reditelja današnjice Emira Kusturice… Od čega li se onda pravi istorija? Pogotovo što je i Meša Selimović prevođen na bošnjački
  • Srpsko dete ne samo da bi u `bosanskoj školi` učilo da je njegov otac bio zločinac u ratu u kome su učestvovovali i roditelji njegovih školskih drugova, nego i da su ovi drugi bili – heroji i pravednici. Svi preklani Srbi iz Kravica, okoline Bratunca i Srebrenice ne bi vredeli života jednog sahranjenog na srebreničkom mezarju kakvim god načinom da se upokojio. Srpska deca bi na tim časovima morala da sama traže da kleče na kukuruzu u ćošku učionice. Inače, bi morala biti izbacivani iz škole

Piše: Slobodan RELJIĆ

KAD se govori o postjugoslovenskoj Bosni i Hercegovini kao „nemogućoj državi“ uglavnom se pažnja usmerava na politički sistem koji je tzv. međunarodna zajednica sklepala kao „ni sebi, ni svom“.

Jedno piše u ustavnim papirima, drugo se čini a iza svega je neki „skriveni projekat“ koji bi kao bio – rešenje. Pravni akti imaju slovo i duh. Američki ambasador, koji svakodnevno drži predavanja o pravnoj državi, jedini tačno zna kad bi se šta trebalo primenjivati. I to se radi, baš zato što su dva od tri „konstituitvna naroda“ protiv.

Uopšte se niko ne čudi zašto taj politički sistem i funkcioniše kao trokolica u kojoj svaki točak udara na svoju stranu. Stoji, ukopava se, klizi nizbrdo.

Sve je toliko zakukuljeno da se oni „na najvišem nivou“ uopšte ne misle na društvo. Jer, svaka držva je košulja za društveno telo. A košulja mora da pasuje… Kako tako.

Može da se popravlja, ali da kreacija ne ide u ludačku košulju.

Poočimi dejtonskog čeda o tom misle koliko posvećeni kockar brine šta će da ruča sutra kad kuglica čiji let upravo prati na ruletu – ipak, ne stane „na crveno“.

U centru takve držve kao stalna tema se drži problem nacionalnih škola. I na sav glas se lamentira nad neostvarenom multikulturalnom idejom. Iako je multikulturalizam mrtav i na Zapadu koji pravi ovakvu Bosnu, on u zemlji-eksperimentu ostaje prioritet. Potpuno besprizorno.

Recimo, Emil Dirkem, jedan od osnivča društvene nauke o orazovanju, bez sumnje je znao da „društvo može preživeti samo ako među njegovim pripadnicima postoji dovoljan stepen homogenosti“, a on se dugoročno postiže preko obrazovanja koje tu „homogenost perpetuira i jača, a u detetu od samog početka učvršćuje bitne sličnosti koje zahteva kolektivni život“.

Emil Dirkem

Na prelazu iz XIX u XX vek nije bilo sporno i da dete mora osećati nešto važno, nešto živo i moćno, nešto – „što dominira pojedincem i čemu on duguje najbolji deo sebe“. To su detetov kolektiv, zajednica, nacija i niko mu ne može usaditi Klintona, Blera ili Incka, kao ono čemu ono „duguje“ nešto.

 Te spoljne siledžije može da „prihvati“ neki lažni rodoljubac koji je formirao „politički korektnu“ partiju pa je neupitno zagledan u budućnost. Iako na takvima niko nikad nije gradio dobru budućnost.

Dirkem je zato insistira, da je za generaciju koja raste važno izučavanje istorije. Pozivanje na tradiciju, ono najbolje iz zajednice. Jer, tako vaspitavana nova generacija pri suočavanju sa prelomnim vremenima zna da nije sama i nemoćna nego je -„deo nečega većeg od njih samih“.

To će posle Nikolaj Berđajev, utvrđujući da naroda uistinu nema bez njegovih „istorijskih pokolenja“, pokazati raskošnom slikom: Volja ruskoga naroda je volja hiljadugodišnjega naroda, koji je preko Sv. Vladimira primio hrišćanstvo, koji je sabirao Rusiju pri Moskovskim Velikim Knezovima, koji je našao izlaz iz epohe, probio okno u Evropu za Petra Velikoga, koji je izdignuo velike svece i podvižnike i poštovao ih, sazdao veliku državu i kulturu, veliku rusku literaturu. To nije volja našega pokoljenja koje se otkinulo od pokoljenja pređašnjih“. Živeći, ne svojom voljom u Francuskoj, Berđajev je govorio o svom ruskom narodu, ali načelo je opšte.

Emil Dirkem je voleo da uzima primer „skorojevićke države“ SAD koja je razvila školski sistem koji je uspeo da stanovništvu različitog porekla usadi zajedničke norme i pravila. Odkale god da je došao đak znao je koji je zajednički jezik, kako je tekao napor da se podigne zajednička država.

Pošto tu nije bilo nekih velikih pobeda, junački poraz kod Alama od meksičkog generala Santa Ane doneo je heroje za identifikaciju. Iako genaral Santa Ana nije prošao kao sultan Murat na Kosovu polju, narativ o junačkoj smrti Dejvija Kroketa i drugova širio se državom. Uz to je utemeljenje države, Ustav (1787) od četiri strane podignut do kulta, a na pričama o uspešnim ljudima – kao onoj o Abrahamu Linkolnu koji je krenuo iz drvene kolibe i stigao do Bele kuće – podignut je „američki san“.

Ustav SAD

Pređimo sad u BiH na početku milenijuma.

Otud stižu samo NVO-dušebrižna čuđenja: „zašto razdvajaju decu“. To bi imalo smisla kad bi škola služila samo da od dece prave kovače, frizere, zavarivače, pekare, lekare, apotekare, ali ne i ljude. Ličnosti. Članove društva. A ona to u „nemogućoj državi“ ne može.

Jer, sve je učinjeno da bosansko društvo, koga je u određenom smislu i pod datim uslovima bilo pre rata, sada ne postoji. A sad se sve čini da se od bošnjačkog društva napravi – bosansko. Međutim, to ne biva.

Bošnjaci i Hrvati su bili ratni saveznici, ali to sad nije osnova za zajednički život. Jedino funkcioniše trgovina. Novac nema nacionalnost, nosi prezir prema moralu i menja buđelar bez trauma. Ali, pogledajte škole u Mostaru. U Usori i Tešanjki. Iako je tu bilo saradnje i u NDH (Bošnjaci su dostigli status „hrvatskog cvijeća“) to je premalo za kakvu takvu zajedničku istoriju. Hej, to su godine školovanja i hiljade časova nastavničkih napora i dečje pažnje.

A odnos prema Srbima u BiH nadilazi svaku dosad poznatu logiku za neki iole smislen školski program.

Oni delovi zajedničke istorije – pokrštavanje Slovena, Ćirilo i Metodije, život u Vizantijskom komonveltu, Nemanjićka država koja ima ulogu u srednjevekovnim evropskim odnosima, Sveti Sava i njegove reforme čiji je uticaj širok i neupitan, car Dušan i njegov zakonik, Kosovska bitka koja je događaj od značaja za hrišćanski evropski kontinet, pa i činjenja braće Sokolović… sve je to – s bošnjačke tačke gledišta – zlo i naopako.

Ništa bolje ne stoji ni Vuk Stefanović Karadžić koji je uz podršku Jerneja Kopitara i Bečke carevine (koja je imala interes oko toga) po evropskim normama standardizovao jezik kojim se govori i piše od Kupe do Vardara.

O Gavrilu Principu i „Mladoj Bosni“ je izrečeno toliko mučnih bezumnica, a onda su im i „stope“ na obali Miljacke zatrte. Društvo se okrenulo sekularnom kanonizovanju Ferdinada.

Ili, veliki srpski pesnik Njegoš čije je pesništvo i odjek velikih talasa Miltonovog „Izgubljenog raja“! Pa, jedini dobitnik Nobelove nagrade među Južnim Slovenima Ivo Andrić. A setićete se da je i Meša Selimović prevođen na bošnjački. I sve tako do jednog od najvećih filmskih reditelja današnjice Emira Kusturice. Sve neprijatelj do neprijatelja. Od čega li se onda pravi istorija?

Na kakvoj nastavi bi se našla deca iz „konstituitivnog naroda“ a da ne varniči? I Novak Đoković bi, prvom prilikom, postao sporan na fizičkom vaspitanju. 

Sad zamislite to dete od roditelja srpske nacionalnosti koje bi sve to saslušalo i zaradilo – petice, pa kad sretne svog rođak od strica (koga u Srbiji zovu brat od strica)! Ostalo bi mu jedino da ubije brata! Jer, ovde se ne radi o nijansama u interpretaciji istorijskih događaja kad mi malo povećavamo svoju ulogu (što svi narodi čine), a oni drugi to malo potcenjuju. Ovo je razlika: Bog i Satana, raj i pakao, istina i laž, dobro i loše. Nigde mosta među narodima.

Sve je dramatičnije nego u Andrićevom Pismu iz 1920. Jer, „fatalna karakteristika te mržnje i jeste u tome što bosanski čovek nije svestan mržnje koja živi u njemu, što zazire od njenog analiziranja, i – mrzi svakog ko pokuša da to učini.  Pa ipak, činjenica je: da u Bosni i Hercegovini ima više ljudi koji su spremni da u nastupima, nesvesne mržnje, raznim povodima i pod raznim izgovorima, ubijaju ili budu ubijeni, nego u drugim po ljudstvu i prostranstvu mnogo većim slovenskim i neslovenskim zemljama.“ I to je sad „svetla istorija“. Danas je mržnja politički adut! Važno je samo da se nazove građanskom.

To što takav sistem može da stvori svakako nije obrazovanje i vaspitanje već sistematsko masovno proizvođenje dušvenih bolesti. Depresije i epidemiju hipertenzije.

Srpsko dete ne samo da bi naučilo da je njegov otac bio zločinac u ratu u kome su učestvovovali i roditelji njegovih školskih drugova, nego i da su ovi drugi bili – heroji i pravednici. Svi preklani Srbi iz Kravica, okoline Bratunca i Srebrenice ne bi vredeli života jednog sahranjenog na srebreničkom mezarju kakvim god načinom da se upokojio. Srpska deca bi na tim časovima morala da sama traže da kleče na kukuruzu u ćošku učionice. Inače, bi morala biti izbacivana iz škole. Morala! Svaki put.

Pismo iz 1920 nije moglo da dobaci do takvih rezultata.

Vratimo se opet starom naivnom Dirkemu. Zamislite kako bi izgledalo društvo sa jedinkama posle takvog inženjeringa dečjih duša. Na čemu bi se zasnivala solidarnost u tom društvu? Da apsolutni pravednici (bošnjačka deca) svaki dan i na svakom mestu moraju da se savladavaju i da budu milostvi prema apsolutnim grešnicima (srpskoj deci). Pa to ne bi mogli ni da su meleci. 

A onda bi neki zamišljeni činovnici iz Brisela, raskopčavajući gornje dugme na beloj košulji i razdraljajući ljubičastu kravatu, procenjivali da li je to – katarza.

Mogla bi da se vodi i ozbiljna diskusija o catharsisu. Okrugli stolovi, naučne konferencije. Je li to taj „složeni proces kojim se potisnute ideje dovode u svest ponovnim preživljavanjem ili verbalizacijom“, jer onda se – kako su to već objasnili NVO-aktivisti – „time smanjuju tenzije izazvane potisnutim patogenim iskustvima i neprijatnim emocijama“. Eto, jednostavno. Samo da još nagovorimo Srbe i Hrvate da šalju svoju decu u tako blagotvornu retortu.

Dobro, ali kako to nekome ko živi na Zapadu, i može da odlučuje o sudbini naroda i ljudi, može da padne na um? Pa zato, kao što kaže kanadski mislilac Džon Ralston Sol, što oni žive u veštački konstruisanom svetu i „njihovo apstraktno viđenje mašinerije ljudskog društva sprečava ih da shvate prirodni tok zbivanja i da zapamte kada i zašto i sami greše“. A to je pogibeljno, jer takvi ljudi onda uzimaju sebe za „moderne definicije inteligencije“. Ali, to je krajnje uska definicija iz koje je odstranjen veliki deo ljudskog iskustva, tako i ljudskog karaktera.

Dovoljno je reći da bi prema tekućoj definiciji inteligencije Sokrat, Bajron, Džeferson, Vašington, Čerčil, Dikens, Džozef Konrad, Džon A. Mekdonald i Žorž Klemenso bili neinteligentni, ekscentrični, romantični ili nepouzdani.“

Malo gde je posledica takvog pogleda na svet tako očigledna kao na BiH eksperimentalnom poligonu.

Ovde se taj um baš istakao. Moderni moćnici obožavaju da intelektualno zastrašuju „kombinovano s korišćenjem tajnosti i manipulacije sistema, s ciljem da zastraše ljude na praktičnom nivou“.

Ka  „održivom rešenju“ (oni su se setili da i „rešenje“ nazovu održivim, zašto bi se zvalo rešenje ako nije održivo) za „zemlju Bosnu“ moglo bi se krenuti samo kad bi se s problemom suočavali otovornog uma. Kakvog nije bilo ni u vreme Andrićevog napora da se realnost bar za trenutak osvetli. Iako je to istorijski bio optimističniji period.

Ovako vrtićemo se u krug kao pas koji hoće da ugrize sopstveni rep. Stalno ukrug, unazad. Jer tvorci Dejtonske Bosne nisu  zainteresovani za nju. A oni posle Prvog i Drugog svetskog rata su bili. To je razlika. U ovom času gotovo nenadoknadiva razlika. 

1 komentar

Klikni ovde da postaviš komentar