Komentari

Tanasković: Endemija mržnje je pogubnija od pandemije virusa

I EPIDEMIJA COVID19 POTVRDILA TAČNOST NARODNE MUDROSTI DA «NE PADA SNEG…»
  • Načelniku Goražda Muhamedu Ramoviću su članovi lokalnog boračkog udruženja oštro zamerili što je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću uputio molbu za pomoć u borbi protiv epidemije, na šta je ovaj odlučno odgovorio: Ako će moj angažman doprineti da se spase jedan život, bilo kojeg građanina Goražda, ja sa radošću prihvatam svaku odgovornost, političku pogotovo… Rado ću je platiti – i sada i svaki put kad se angažujem da neki od naših sugrađana dobiju medicinsku pomoć u Beogradu, kad je to potrebno». Komentar nije potreban
  • Posebno indikativna bila su i oglašavanja dvojice prilično poznatih Bošnjaka, Emira Suljagića, direktora Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari, i Reufa Bajrovića, osnivača Građanskog saveza, američkog poverenika i, kažu, sive eminencije Željka Komšića. Obojica su negativno i zajedljivo komentarisali stručnost i uspešnost ministra zdravlja Republike Srpske Alena Šeranića, inače po opštoj oceni sposobnog i među kolegama cenjenog epidemiologa koji se spremno uhvatio u koštac sa Covidom 19
  • Poznati košarkaš Jusuf Nurkić, koji igra u Portlandu, u NBA ligi, na tviteru je «duhovito» u rimovanom statusu upitao Šeranića: «Čije državljanstvo imaš, ministre moj? Ti i politika niste dobar spoj, al šta te briga, dok je ovaca veliki broj, važno je da punom parom radi stranački stroj»
  • Šeranić sigurno sasvim dobro zna čije državljanstvo ima, ali bi Suljagići, Bajrovići, Nurkići i slični konačno morali shvatiti da svojim stalnim podgrevanjem netrpeljivosti prema Srbima i Republici Srpskoj najviše doprinose tome da nevidljive granice između Republike Srpske i Federacije BiH postanu neprobojne kao one, podjednako nevidljive, između leve i desne obale na Starom mostu u Mostaru. A u Mostaru danas ima malo Srba

Piše: Darko TANASKOVIĆ

„NE PADA sneg da pokrije breg, nego da na njemu svaka zverka svoj trag pokaže“, narodna je mudrost.

Njenu tačnost potvrđuje i pandemija volšebnog virusa COVID19 koja se od pre nekoliko meseci obrušila prvo na Kinu, a onda proširila gotovo na celu planetu. Taj nevidljivi „sneg“ stavio je na težak ispit sva ljudska znanja i umenja, organizovanost, solidarnost, ali i dušu, odnoosno moralno dostojanstvo.

Mnogo se, i sa dobrim razlozima, u poslednje vreme razmišlja, govori i piše o fizičkoj, ali i metafizičkoj dimenziji ovog izazova bez pravog presedana, iako se svet u prošlosti, pa i u novije vreme, sretao sa više epidemijskih i pandemijskih iskušenja.

„Prozivaju“ se materijalistička, obezduhovljena globalizacija, gresi tzv. „svetskog poretka“ zasnovanog na sebičnom i agresivnom, isključivo profitno motivisanom neoliberalizmu, opšte licemerje koje vlada međunarodnim odnosima, spremnost da se zaradi na tuđoj nesreći,ogromnee razlike u razvijenosti pojedinih delova sveta, a i unutar samih država, zavere nevidljive „svetske vlade“ i dubokih država, tajni planovi za vođenje nekonvencionalnih, bioloških ratova, višedecenijsko nepromišljeno i neodgovorno uništavanje prirodne ravnoteže na planeti i mnogo drugih činilaca koji su, delujući u destruktivnoj sprezi, doveli do toga da sada celo čovečanstvo posrće i povija se pod naletom malog, nevidljivog, ali krajnje opasnog i agresivnog neprijatelja.

Verovatno je da su svi oni koji nastoje da prirodu i snagu ove pandemije objasne jednim ili većim brojem pomenutih razloga u ponečemu u pravu, a neki su možda i sasvim u pravu, ali je konačan, sveobuhvatan i pouzdan zaključak u ovom trenutku nemoguće izvesti.

Pitanje je da li će ikada i biti moguće.

Pandemijom grubo podstaknuto, ozbiljno, odvažno i intelektualno pošteno promišljanje i preispitivanje sistema vrednosti (ili nepostojanja, odnosno poremećenosti stabilnog sistema vrednosti) na kojima počiva naša savremenost, ali od kojih zavisi i budućnost, sigurno je korisno. Pandemija je izazvala životni, ali i mentalni i misaoni potres posle kojeg mnogo toga više neće biti isto, premda ne bi trebalo verovati ni da će se svet odjednom iz korena preobraziti.

Mogao bi, možda, postati ipak malo razumniji, pošteniji, a to znači i bolji za čoveka. Ni ovakav razvoj, međutim, nije zagarantovan.

Kratkoročno će, po svoj prilici, biti i gori, ali dugoročno moramo verovati da ima izgleda da se krene ka nekim svetlijim horizontima. To nam nalaže ontološki optimizam.

U suprotnom, beskonačni kosmički vremenopis mogao bi zaboraviti da smo uopšte postojali.

U pravu je bio italijanski književnik i mislilac Klaudio Magris, kad je pre nekoliko godina upozorio da ne bi trebalo toliko brinuti i lamentirati nad sudbinom naše planete, jer ona će se, bez obzira na to šta će se zbiti sa čovečanstvom, sasvim sigurno (ako je išta sigurno?) i dalje okretati u Sunčevom sistemu. Čuvajmo mi našu Zemlju sebe radi, da bismo mi preživeli i potrajali. No, manimo se, za trenutak, tih velikih tema čijem razmatranju teško da i možemo dati neki vredniji doprinos.

Zapravo, možda bismo mu i mogli skromno priložiti svoj obol, ako se osvrnemo po svojoj avliji, prekrivenoj nevidljivim virusnim „snegom“.

U situaciji kad je ceo prostor bivše Jugoslavije i Balkana zahvaćen pandemijom koja ne pravi razliku između članica EU, NATO-a (Severna Makedonija je našla baš simpatičan momenat da uđe, čestitamo!) i onih koji to nisu, između bogatijih i siromašnijih, pravoslavaca, katolika, muslimana i sledbenika drugih vera, kao i agnostika, ateista i antiteista, između Srba, Hrvata,Bošnjaka, Slovenaca, Crnogoraca, Makedonaca, Albanaca…, između levičara, desničara i srednjičara, između samoproglašeno ispravnih i nevinih, i nabeđeno grešnih i vinih ( a to su, uzajamno, praktično svi), ceo region se našao pred istim, objektivno zajedničkim iskušenjem, i ispitom.

Svi gaze istim „snegom“ koji nas nemilice zasipa. Nevidljiv je, pa su i tragovi po njemu prividno nevidljivi, ali duševno i moralno prepoznatljivi, izdajnički… ne mogu se sakriti.

Valja, sa zadovoljstvom i olakšanjem, konstatovati da se velika većina bivših Jugoslovena, kako onih sa posebnim, političkim i društvenim odgovornostima tako i tzv. obični građani, pred izazovom pandemije ponaša trezveno, razumno i solidarno, jednom rečju – ljudski, što je i jedini normalan način u ovakvim vanrednim prilikama.

Virus ne poznaje i ne priznaje granice, ali ih baš zato ljudi ojačavaju i unutar njih se zatvaraju, kako bi mu osujetili širenje. Ali, to nužno fizičko zatvaranje granica i zabrane slobodnog kretanja kod normalnog sveta praćeni su otvaranjem uma i srca, spremnošću za saosećanje i međusodbno pomaganje preko svih granica.

Retko ko likuje zbog komšijine nesreće, stare i neprevladane čegrsti i surevnjivosti odlaze u drugi plan, mržnje bar za neko vreme ustupaju mesto osećanju zajedničke ljudske ugroženosti i patnje.

Iako se poneko na društvenim mrežama prisetio onih predvečerja iz vremena bombardovanja Srbije kad se u Zagrebu otvarao šampanjac i priželjkivalo vedro nebo za let „Milosrdnog anđela“, slike trudnica i porodilja sa tek rođenim bebama u dvorištu stare klinike u Petrovoj ulici posle zemljotresa kojim je pre neki dan kod suseda „začinjena“ pandemija, retko su koga u Srbiji ostavile ravnodušnim.

Bilo je još sličnih situacija na svim stranama… Upravo zato što ovakve velike nesreće imaju moć da izazovu pozitivnu katarzu, da pokažu koliko smo slabi i da otkriju neretko potisnuto dobro u ljudima, iako u manjini, uskogrudni primeri istrajavanja u zlovolji, zluradosti i mržnji ne mogu proći nezapaženi.

Tokom sukoba na prostoru Bosne i Hercegovine (pre)često je pominjana i prizivana moćna Andrićeva pripovetka „Pismo iz 1920“, kao mudračka dijagnoza mržnje što dubinski i trajno prožima „ljudsku geografiju“ ove lepe zemlje. Kao da je bilo lakše podnositi sopstvenu odgovornost za tragična zbivanja devedesetih, ako se, posredstvom njenog najvećeg pisca, Bosna fatalistički i konačno proglasi „zemljom mržnje“.

Ali, Andrić se nije zadovoljio samo preciznom dijagnozom Maksa Levenfelda, već je napisao i sledeće: „Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. I ja verujem da bi strani naučnici dolazili u Bosnu da proučavaju mržnju, kao što proučavaju lepru, samo kad bi mržnja bila isto tako, priznat izdvojen i klasificiran predmet proučavanja kao što je lepra.“

Maks je odustao od namere da se posveti izučavanju bosanske mržnje, osećajući da za takav poduhvat nije kadar, pa je otišao u Pariz. Smemo li mi, koji nismo u Parizu, zatvarati oči pred izlivima mržnje, čak i u vreme kad nas je sve skolila pandemija jedne savremene „lepre“?

Nije li baš ova virusna pandemija prava prilika da se ukaže na simptome jedne endemije koja je, iskustvo nas uči, od nje trajnija i pogubnija. Jer, endemija je, u skladu sa stručnom definicijom, „patologija koja je trajno prisutna na određenom području ili u određenoj populaciji“, pa bi se na Andrićevu bosansku mržnju mogla u punoj meri primeniti.

Pandemija danas prekriva i van polja pažnje potiskuje simptome endemije, ali ona će, pre ili kasnije proći…

Bilo je u poslednje vreme na bošnjačkoj strani nekoliko primera ispoljavanja nesuspregnute mrzovolje i netrpeljivosti prema sapatnicima i sudbinskim saborcima u ratu sa virusom, samo zato što pripadaju drugoj naciji ili zastupaju drugačiju političku viziju ustrojstva Bosne i Hercegovine.

Među Srbima, a i Hrvatima, takvi slučajevi, bar koliko je potpisniku ovih redova poznato, zasad nisu dijagnostikovani. Načelniku Goražda Muhamedu Ramoviću su, na primer, članovi lokalnog boračkog udruženja, Fondacije za pravnu pomoć branilačkoj populaciji, oštro zamerili to što je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću uputio molbu za pomoć u borbi protiv epidemije, na šta je ovaj odlučno odgovorio:

Ako će moj angažman doprineti da se spase jedan život, bilo kojeg građanina Goražda, ja sa radošću prihvatam svaku odgovornost, političku pogotovo. Ako je funkcija gradonačelnika cena tog života koji ćemo spasti, rado ću je platiti – i sada i svaki put kad se angažujem da neki od naših sugrađana dobiju medicinsku pomoć u Beogradu, kad je to potrebno“.

Komentar nije potreban. Bilo je i drugih sličnih odbojnih reagovanja na prihvatanje pomoći „od preko Drine“, premda, srećom, nisu uticala na tok saradnje u suzbijanju epidemije.

Posebno indikativna bila su i oglašavanja na tviteru dvojice prilično poznatih Bošnjaka, Emira Suljagića, direktora Memorijalnog centra Srebrenica – Potočari, i Reufa Bajrovića, osnivača Građanskog saveza, američkog poverenika i, kažu, sive eminencije Željka Komšića. Obojica su negativno i zajedljivo komentarisali stručnost i uspešnost ministra zdravlja Republike Srpske Alena Šeranića, inače po opštoj oceni sposobnog i među kolegama cenjenog epidemiologa koji se spremno uhvatio u koštac sa Covidom 19.

Emir Suljagić i Reuf Bajrović

Sticajem okolnosti, zatekao sam se u Banjoj Luci prvih dana epidemije i, premda nisam kompetentan za stručne procene, mogu reći da su mi javna istupanja mladog ministra delovala ubedljivo. Ali, Šeranić je Bošnjak, a u Vladi je „genocidne tvorevine“ (omiljena sintagma E. Suljagića) i omiljen među građanima, što se ne prašta.

Šeraniću je posebno zamereno to što je, dajući 23. marta dnevni pregled stanja u vezi sa epidemijom, pored ostalog, govoreći o građanima sa prebivalištem u Federaciji BiH, rekao «da će te osobe biti sprovedene prema Federaciji BiH».

A kuda bi trebalo da budu sprovedene?

Ministrova formulacija odmah je podvrgnuta kreativnom tumačenju u ključu zalaganja za jedinstvenu BiH, pa je optužen da, navodno, o drugom entitetu govori kao o drugoj državi, a da se osobe o kojima je reč, sprovode preko te granice.

Pogođenim se osetio i poznati košarkaš Jusuf Nurkić koji igra u Portlandu, u NBA ligi, pa je na tviteru «duhovito» u rimovanom statusu upitao Šeranića: «Čije državljanstvo imaš, ministre moj? Ti i politika niste dobar spoj, al šta te briga, dok je ovaca veliki broj, važno je da punom parom radi stranački stroj».

Pošto se dugo oporavljao od loma potkolenice, Nurkić je verovatno imao više vremena za poeziju. Šeranić sigurno sasvim dobro zna čije državljanstvo ima, ali bi Suljagići, Bajrovići, Nurkići i slični konačno morali shvatiti da svojim stalnim podgrevanjem netrpeljivosti prema Srbima i Republici Srpskoj najviše doprinose tome da nevidljive granice između Republike Srpske i Federacije BiH postanu neprobojne kao one, podjednako nevidljive, između leve i desne obale na Starom mostu u Mostaru. A u Mostaru danas ima malo Srba.

Alen Šeranić

Na Nurkićevo oglašavanje reagovao je i Milorad Dodik, inače veliki ljubitelj košarke, ocenivši ga kao „jadno“. Isti Dodik je, govoreći biranim rečima o njegovom košarkaškom majstorstvu, kao pravi «fan», Nurkiću svojevremeno poželeo brz i potpun oporavak.

Podsetilo nas je ovo na jednu drugu sličnu situaciju iz maja prošle godine, kad je isti Nurkić, sa urednom selefijskom bradom, našao za shodno da na tribinama, odakle je, budući povređen, pratio susret između Portlanda i Denvera, provokativno pozira u beloj majici sa istaknuto ispisanim imenima devetorice bošnjačkih „heroja oslobodilačkog rata“, očigledno u nameri da isprovocira Nikolu Jokića, igrača protivničkog tima.

Jokić je samo mirno prokomentarisao da Nurkiću želi da se što pre ponovo nađe među obručima i da ga raduje što opet može samostalno da korača.

Sapienti sat! Dokle tako, naopako? Šta bi bilo da se, kojim slučajem, Jokić ili neki drugi srpski sportista pojavi u slično ilustrovanoj majici, sa imenima srpskih heroja?

Ma kakvi heroji, on ni srpsku zastavu ne bi smeo da razvije.

Izgleda da nekima ni pod nacionalno i verski neselektivnim naletima epidemije ne ide u glavu da je logično i realno da Srbi, Bošnjaci i Hrvati imaju tri različite i suprotstavljene „istine“, postmoderni istoričari bi rekli „narativa“, o minulom ratu, pa sledstveno i različite heroje.

Drugačije ne bi moglo da bude i sa tim se mora živeti.

Jusuf Nurkić

Štaviše, pročitaju li se imena na Nurkićevoj majici, počevši od Izeta Nanića, komandanta Bužimske brigade, nema sumnje da su to pali borci koji su hrabro ratovali za svoje ideale i da su u te ideale, ma koji i kakvi oni bili, iskreno verovali. To se, bez obzira na sve, ljudski mora uvažavati i pravi vojnici i ratnici su u istoriji dali bezbroj primera takvog uvažavanja. Ali, šta će njihova imena danas na majici jednog sportiste u dalekoj Americi i zašto taj sportista ironično „ispituje“ ministra, koji je u prvom frontu borbe za opšte zdravlje, o njegovom državljanstvu?

Zašto je pokudno tražiti i dobiti medicinsku  pomoć iz Beograda?

Znači li to da smo i dalje u vremenima kad jedan imam nije dozvoljavao svojim džematlijama da prime transfuziju srpske krvi?

Neka se ukaže na takve primere ponašanja među Srbima, pa da zajednički, kako napisa Maks Levenfeld, pobijamo i iskorenjujemo endemiju mržnje, trajniju i pogubniju od svake virusne epidemije.

Pandemija nam pruža neželjenu, ali jedinstvenu priliku za to.

Nemojmo je propustiti!

4 Komentara

  • Poštovani gospodine Tanaskoviću,
    kako pozdravljam vaš izuzetno pozitivan članak tako sam
    dirnut sportskiom i gospodskom reakcijom „zakucavanjem“
    mladog čoveka, pravog SPORTISTE Jokića.
    Bilo bi lekovito da nekoliko zadnjih rečenica Vašeg obraćanja
    utiče na razmišljanja i delovanja svih aktera pa da se kako
    kažete zajednjčki krene ka izlećenju.
    Srdačan pozdrav.

  • Nurkiću, Bajroviću i Suljagiću nisu krivi njihovi preci koji su ih žigosali žigom izdaje, nego su im krivi Srbi što su ostali Srbi. Ne treba Turcima upućivati vaspitane i pozitivne komentare jer oni nisu prijatelji i neće reagovati na te komentare kao prijatelji. Ako neki Srbin ne želi da Turcima upućuje negativne komentare, minimum razboritosti zahteva da se on uzdrži i od pozitivnih komentara. Turke će uvek pozitivan komentar da iritira jer oni ne mogu da shvate da neki Srbin može da bude iskren u tome. Zato je najbolje držati distancu i ne komentarisati uoopšte. Distanca štiti od nesporazuma.

  • Stvaranjem nesrpske bošnjačke nacije – falsfikovana je i srednjevekovna istorija – evo dela o tome:

    Koliko je neozbiljnosti u zvaničnoj povjesnoj (istorijskoj) nauci u Evropi, najbolje pokazuju opisi bogumila u Srbiji. Navodno je reč o verskom pokretu koji propagira mir među ljudima, te zato bogumili odbijaju da služe vojsku i da koriste oružje. U isto vreme, u istim povjesnim delima, piše – da su oni ratovali u vizantijskoj vojsci, da je Nemanja protiv njih pokretao veliku armiju i da ih je pobedio – i prilično istrebio. A ako nisu koristili oružje, zašto je Nemanja protiv njih pokretao mnogobrojnu vojsku? Mogao je Nemanja protiv njih poslati samo čuvare reda!

Klikni ovde da postaviš komentar