- Његов прадеда Станиша Николић – херој Првог балканског рата – одредио да му на гробу пише да је ратовао за слободу домовине и „спас српских идеала“, а он заменио надгробну плочу да га уназад десрбизује
- Матија Бећковић је Монтенегрине назвао људским бићима која немају ђедове ни прађедове. Јединим таквим створењима на планети. Међутим, имају их они само што су их се одрекли. А неки им – попут Миловог ректора – не дају ни да почивају у миру, па им ударају на гробове и надгробне споменике. Раде оно што нису ни све непријатељске и окупаторске војске радиле, али Шиптари и Хрвати јесу у свакој прилици која им се пружила и са насладом
МОНТЕНЕГРИНИ су чудо невиђено.
Мало им је било да се прогласе за оно што им дедови – а многима ни родитељи – национално никад нису били. Премало, па су – да би уништили све што их може узнемирити – кренули и да затрпавају и прекрајају не само прошлост Црне Горе него и својих породица.
Присвојили су себи право за које су се на Западу изборили они који нису ни мушко ни женско, или не би да буду ни мушко ни женско, већ нешто између или изван Нешто треће, четврто или пето.
Матија Бећковић је Монтенегрине назвао људским бићима која немају ђедове. Самим тим ни прађедове.
Јединим таквим на планети.
Међутим, имају их они само што су их се одрекли. А неки им не дају ни да почивају у миру, па им ударају на гробове и надгробне споменике. Раде оно што нису ни све непријатељске и окупаторске војске радиле, али Шиптари и Хрвати јесу у свакој прилици која им се пружила и са насладом.
Не дају својим ђедовима и прађедовима да буду оно што су били. Мењају им идентитет уназад и последњу вољу.
Једно од таквих монтенегринских чудовиштва је ректор Универзитета Црне Горе Данило Николић.
Има све људске делове, а није човек.
Мучио га прађед Станиша Николић. Србин Станиша Николић. А како он – Милов ректор Данило – да има прађеда Србина. Ту се нешто морало чињети.
Смишљао ректор Данило и смислио. Ударио на властитог прађеда. Обрачунао се с њим. Постао прађедоубица.
Прађеду Станиши – у складу са његовом вољом – све до до узлета ректора Данила на надгробном споменику писало:
„Нек ти вјечно спомен свијетли
са крвавог Бардањолта
с Муселима и Брдице
где су твоје хаубице
смрт сијале душманину
за спас српских идеала
и слободу домовине“
(из ратова 1912 године)
Досетио се Милов ректор да замени надгробну плочу на прађедовом гробу и да са ње уклони „за спас спрских идеала“.
Да властитог прађеда расрби. Да би он на миру могао да буде Монтенегрин-Дукљанин.
Ово је за Миловог ректора пожељни споменик прађеду Станиши
Хроничар Митрополије црногорско-приморске Јован Маркуш указује да се гроб официра Станише Николића, носиоца Обилића медаље, налази на гробљу код Храма Пресвете Богородице у Озринићима код Никшића.
Мештани памте да је официр Станиша Николић одредио за живота који епитаф треба да буде на његовом гробу, што је породица испоштовала, о чему сведочи фотографија некадашње надгробне плоче која је до скоро била на свом месту.
Све до Миловог ректора прађедоубице који је поставио нову надгробну плочу без речи „за спас српских идеала“.
Извор: Факти
Додај коментар