Коментари

Танасковић: Неки у Сарајеву никако да схвате – нема више Југославије, нема више Босанаца

ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА ТВРДЊИ ДА СУ БОШЊАЦИ У БиХ „ТЕМЕЉНИ НАРОД“ И „МАТИЧНИ БОСАНСКИ НАРОД“?
  • Србима и Хрватима не само да није (било) прихватљиво да говоре „босански“, већ су у инсистирању на том геолингвистичком именовању препознали тежњу да се Бошњаци самоидентификују  и поставе као темељни народ у БиХ, који на њу полаже већа права од Срба и Хрвата, и то не само на језичком плану
  • Обраћајући се Асоцијацији младих, лидер СДА Бакир Изетбеговић је рекао, поред осталог: „Борба није завршена. /…/ Данас Београд, Загреб, Москва поново климају зидове наше куће – државе и желе нас свести на прости збир три народа. БиХ није прости збир три народа. БиХ је пуно више од тога. Наставља се борба за позицију Бошњака и Босанаца у њој. Није се завршила борба за слогу Бошњака и Босанаца, за престанак сукоба унутар босанског блока који личи на Армију БиХ”
  • Ако смо добро разумели ко су Бошњаци, а ко Босанци, онда то не могу бити синонимни називи, како “знанствено” доказује Џевад Јахић, јер лидер СДА под “Босанцима” очигледно подразумева небошњачке босанске патриоте из редова српског, хрватског и других народа који у живе у овој вишенационалној заједници, раније званој “Југославија у малом”. Ови Босанци би, по Изетбеговићевој замисли, заједно са Бошњацима требало да чине босански надетнички политички народ или државну нацију
  • Распадом “Југославије у великом”, а затим и трагичним грађанским, међунационалним и међуверским ратом, у који је Муслимане/Бошњаке свесно повукао, а БиХ гурнуо Бакиров отац Алија, неминовно је престала да постоји и “Југославија у малом” ,тако да БиХ данас у политичком погледу заиста није много више од “простог збира три народа”

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ВЕРОВАТНО нема језика на свету о чијем се имену више расправља од онога којим, објективно, говоре сви становници Босне и Херцеговине, а Бошњаци инсистирају на томе да га зову „босански“ и да је то једини његов исправани историјски оверен назив.

У време бивше Југославије званично је називан српскохрватски, Срби су га колоквијално називали српски, а Хрвати хрватски, како је то сасвим тачно запазио Мирослав Крлежа, док је нелагодност коју су тадашњи Муслимани, а потоњи Бошњаци, као трећи конститутивни народ, осећали пред овим двочланим, односно двонационалним именовањем, социолингвистика је покушала да разреши увођењем појма/термина „стандарднојезичке варијантности“.

Објашњавало се да на комуникацијском простору Босне и Херцеговине долази до неутралисања источне и западне варијанте српскохрватског језика, из чега се рађа специфичан „босанскохерцеговачки стандарнојезички варијетет или тип“.

После распада савезне државе, Срби у БиХ су свој језик поново почели да зову само српски, Хрвати хрватски, а Муслимани/Бошњаци определили су се за назив „босански“, уз подразумевање ( и убеђивање осталих) да он једини исказује земаљски језички континуитет од давнина до данас.

Србима и Хрватима не само да није (било) прихватљиво да говоре „босански“, већ су у инсистирању на том геолингвистичком именовању препознали тежњу да се Бошњаци самоидентификују  и поставе као темељни народ у БиХ, који на њу полаже већа права од Срба и Хрвата, и то не само на језичком плану.

Изнето је логично гледиште да би, с обзиром на то да је име језика код Срба и Хрвата изведено из националног имена, Бошњаци, аналогно, у новонасталим околностима, језик којим говоре требало да назову „бошњачки“, за шта они неће ни да чују. Као аргументе за своје одбијање наводе историјске и идентитетске разлоге, патетично ламентирајући да им неко жели одузети неотуђиво право на то да свој језик називају онако како су од старина чинили, па и да им се тиме посредно удара и на само на културно и национално биће.

Уследиле су острашћене распре које и данас трају. Исписане су стотине полемичких текстова и утука, снимљено на десетине телевизијских емисија, настале су и обимније научне и квазинаучне студије, али никаквог помака који би указивао на могући договор није било нити га има на хоризонту.

Срећом, пошто сви у БиХ, без обзира на име које му дају, лингвистички гледано, говоре истим заједничким језиком, језикословни или, пре, политички разлаз у вези са питањем имена језика није, за разлику од споразумевања, угрозио несметано општење и узајамно разумевање на нивоу целе државе. Уосталом, споразума и сложности нема ни о многим другим темама битним за заједнички живот и функционисање „дејтонског“ државног провизоријума, а живот иде даље…

Недавно је проф. др Џевад Јахић, водећи бошњачки лингвистички идеолог и један од твораца норме „босанског језика“, председник Савјета Вијећа Конгреса бошњачких интелектуалаца (ВКБИ) за босански језик, одлучио да у Вијестима (02.12) „напокон објасни“ називе Босна, Бошњанин, Бошњан, Бошњак, Босанац и босански језик, јер се, поред „вјештачки наметнутих дилема“ у вези са њима, „у јавности појављују и разноврсна манипулирања, чији узроци нису незнања, већ су она мотивирана бројним и слојевитим, прије свега идеолошко-политичким побудама, стратегијским покушајима да се преко тих назива и њихове тобожње неадекватности и неутемељености оспорава и негира хисторијскио биће Босне, матичног босанског народа и њеног босанског језика“.

Џевад Јахић (Фото: АА)

Ту смо, дакле! Поред незналица и неуких, које је Јахић благонаклоно вољан да по(д)учи, на делу су и опаки стратегијски покушаји „негирања хисторијског бића Босне и њеног матичног народа“, а све довођењем у питање савремене применљивости назива „босански језик“.

Напоменимо да је исти Џевад Јахић, заједно са својим коауторима Сенахидом Халиловићем и Исмаилом Палићем у „Граматици босанскога језика“ (2000)  социолингвистику обогатио и тврдњом да „примјер Сребернице представља уникатни примјер лингвистичке Атлантиде, што је део „појаве масовног физичког уништавања односно нестајања говорника дијалекта и језика којем тај дијалект припада“, тако да „агресија на Босну и Херцеговину има своје трагичне и далекосежне посљедице у виду лингвоцида, односно урболингвоцида над босанским језиком и његовим дијалектима“. 

Много би времена требало, а смисла не би имало, аргументовано оспоравати привидно „знанствену“ еквилибристику којом самоуверени Јахић надмоћно, са висине неприкосновеног знања доказује своје поставке и исправља разне незналачке и злонамерне заблуде.

Ево, на пример, како тумачи порекло етнонима „Бошњан“: „Овај назив је на свој начин изведен из претходног (Бошњанин) неком врстом морфолошке сингуларско-плуралске, односно једнинско-множинске, аналогије. Наиме, за његово формирање пресудну улогу одиграо је множински облик етника Бошњанин, који је гласио Бошњани, а не Бошњанини, како би се то очекивало…итд…итд“.

Збркана и неконзистентна на етимолошком, диахронијском и етнолингвистичком  плану, Јахићева „објашњења“ неупоредиво су јаснија на идеолошком и политичком нивоу рационализовања.

Пошто му је циљ национално-политички,  а не научни, разумљиво је да средства науке о језику нису подесна за његово остваривање, сем као симулација и мимикријско квазилингвистичко рухо. Ствари су, у бити, прилично једноставне.

Ваља показати да су етноними Бошњанин, Бошњан, Бошњак и Босанац „унутарлингвистички синонимни“ (значи ли то да постоји и нека „ванлингвистичка синонимност“?!), да су сви исходишно везани за историјски простор Босне и за „матични босански народ“, а да име језика „бошњачки“ није прихватљиво. Оно је, по Јахићу,  „напросто измишљена конструкција или номинација“, која „не постоји нити је икада у свијести говорника језика Босне, као таква, постојала“, а „исконструирана је неке врсте лаичким аналошким принципом према хисторијском имену народа Бошњаци“.

Затим следи крунски аргумент о неодрживости атрибута „бошњачки“, јер  наводно ставови његових заговорника произлазе из непознавања „закономјерности језичке еволуције“, односно да „језик хисторијски не именује народ већ териториј, простор на којем се језик говори, пише и развија“, а „друга је ствар што се и сам народ најчешће именује по простору на којем живи“.

Рекло би се, у складу са оваквом логиком, да су, рецимо, називи српски и хрватски језик, и толика друга имена језика у свету,  усвојени „лаичким аналошким принципом“ према имену ових двају народа. Или, на пример, на основу којег географског простора је настао назив за ромски језик? И ако је од Јахића, много је!

Псеудонаучно паковање идеолошких садржаја морало би, ипак, бити бар мало интелигентније и умешније. Но, није то главни проблем. Истрпела је наука о језику и тежа искушења.

Неупоредиво је озбиљнија штета коју наноси погрешна политика у чијем интересу и у чију одбрану се покреће оваква симулација науке. Конкретно, код Јахића, а и код оне линије бошњачке идеологије и политике које овај лингвиста и њему слични адвокати из акадамске заједнице заступају најпроблематичнији је средишњи појам матичног босанског народа.

Јахић, као што рекосмо, тврди да су етноними „Бошњак“ и „Босанац“ синоними, али ипак напомиње да назив Босанац, „без обзира на то што му је основно значење везано за становника Босне и припадника њеног етноса, у најновије вријеме добија и нека шира значења која потенцирају припадност босанском простору самим поријеклом сваког овдашњег изворног говорника, без обзира на то да ли се ради о хисторијском континуитету са матичним етносом или напросто о елементарној везаности за Босну, у смислу поријекла, рођења и сл.“.

Ако смо добро разумели „шта је писац хтео да каже“, а то из галиматијаса исказа којим је рекао није било нимало лако, поред тога што означава Бошњаке, као матични босански народ, са непрекинутим трансисторијским континуитетом, назив Босанац у новије време (не каже се колико новије?) користи се и за именовање небошњака, дакле Срба, Хрвата и осталих који су рођени у Босни и осећају је својим завичајем, на основу нечега што Јахић одређује као „елементарну везаност“.

Бошњачка везаност, значи, није елементарна, иако су они „матични босански народ“, већ је, ваљда наделементарна или неелементарна, трансцендентална, мистична?

Пошто не живимо у златним временима добрих Бошњана и крстјана, морамо се ипак запитати шта све ово значи и чему треба да послужи.

Босанци јесу Бошњаци, али су ,“ у новије време“, то и сви они који Босну (и Херцеговину) сматрају или осећају као своју земљу, али национално нису и не желе да буду Босанци, у смислу политичког наднационалног корпуса који се територијално поклапа са границама БиХ.

Можда ће нешто што је ових дана изјавио лидер САД Бакир Изетбеговић помоћи да боље и потпуније схватимо.

Логика цепања Југославије по националним шавовима није могла оставити тронационалну БиХ као нешто “пуно више од тога”, ма шта се далеким потомцима “добрих Бошњана” привиђало и ма како они тумачили своју историју

Обраћајући се Асоцијацији младих, Изетбеговић је рекао, поред осталог и следеће:

“Време је да младе људе снажније уводимо у политику да им дамо још отворенију шансу. Већина нас се не задовољавамо борбом за лични комфор, него се настављамо борити за народ, равноправност и достојанство, за очување идентитета и вере, за просперитиет, јер борба није завршена. /…/ Данас Београд, Загреб, Москва поново климају зидове наше куће – државе и желе нас свести на прости збир три народа. БиХ није прости збир три народа. БиХ је пуно више од тога. Наставља се борба за позицију Бошњака и Босанаца у њој. Није се завршила борба за слогу Бошњака и Босанаца, за престанак сукоба унутар босанског блока који личи на Армију БиХ”.

Да ли је потребан бољи херменеутички кључ за одгонетање смисла Јахићевих квазинаучних вратоломија?

Позната стара прича. Опет неко са стране “клима зидове” босанске куће.

Незгода је у томе што у се, како Изетбеговић види (или жели да прикаже) ствари, у тој работи удружили две суседне државе, националне матице двају конститутивних народа у БиХ, и једна светска сила. Понекада је заиста тешко погледати се у огледало.

Изетбеговић упозорава на то да неки желе да сведу БиХ на прости збир три народа, али да је она “пуно више од тога” и да се “треба борити за слогу Бошњака и Босанаца у њој”, онакву слогу каква је постојала у Армији БиХ”.

Ако смо добро разумели ко су Бошњаци, а ко Босанци, онда то не могу бити синонимни називи, како “знанствено” доказује Џевад Јахић, јер лидер СДА под “Босанцима” очигледно подразумева небошњачке босанске патриоте из редова српског, хрватског и других народа који у живе у овој вишенационалној заједници, раније званој “Југославија у малом”.

Са друге стране, ови Босанци би, по Изетбеговићевој замисли, заједно са Бошњацима требало да чине босански надетнички политички народ или државну нацију.

Распадом “Југославије у великом”, а затим и трагичним грађанским, међунационалним и међуверским ратом, у који је Муслимане/Бошњаке свесно повукао, а БиХ гурнуо Бакиров отац Алија, неминовно је престала да постоји и “Југославија у малом” ,тако да БиХ данас у политичком погледу заиста није много више од “простог збира три народа”.

Логика цепања Југославије по националним шавовима није могла оставити тронационалну БиХ као нешто “пуно више од тога”, ма шта се далеким потомцима “добрих Бошњана” привиђало и ма како они тумачили своју историју и ма какво име давали језику којим говоре.

Срби ван БиХ раније су своје тамошње сународнике без оптерећењаз вали “Босанцима”, као и све друге житеље централне југословенске републике, а ни овима то није много сметало, јер су и сами за себе исто говорили.

На сличан начин су Срби пречани у Аустроугарској браћу јужно од Саве и Дунавана зивали “Србијанцима”. Словенци су у бившој Југославији све унутрашње “гастарбајтере” из других делова заједничке државе потцењивачки крстили “Босанцима”, што није било симпатично, али није ни изазивало веће проблеме. Али, тада је постојала Југославија и сви су народи били у истој кући, а данас је више нема.

Са њом су нестали и “Босанци”. Ако их, ван бошњачке популације, још има, њихов број је статистички незнатан, што не значи да многи Срби и Хрвати у БиХ не осећају завичајну везаност за земљу у којој живе и да не сматрају да на њу имају исто онолико права колико и припадници Јахићевог (и Изетбеговићевог) матичног политичког народа. Већински, међутим, нису спремни да буду угурани у концепт босанског политичког народа, односно у некакав “босански блок”,што би идеоунитаристички тврдоглаво опредељене бошњачке политичке иинтелектуалне класе коначно требало да схвати и прихвати.

Посебно је непрепоручљиво, а и неодговорно позивати се у мирним временима на слогу каква је постојала у Армији БиХ, посебно кад такве реминисценције долазе од човека који је уносио кахву док су фебруара 1991. године у једном салону сарајевског хотела “Холидеј Ин” његов бабо и Добрица Ћосић четири сата разговарали о будућности Југославије и Босне и Херцеговине.

Запело је на питању војске. Мирољубиви Изетбеговић је инсистирао на томе да БиХ у случају било каквог новог југословенског аранжмана неизоставно мора имати своју засебну војску. Знамо шта се све касније догодило. Но, овај неуспели сарајевски разговор, вођен годину дана пре избијања рата, заслужује исцрпније подсећање.

Да се потпуно не заборави…

 

15 Коментара

Кликни овде да поставиш коментар