Коментари

Танасковић: Паника међу геноцидоманима – Срби више нису сами!

ИЗВЕШТАЈ КОМИСИЈЕ ЗА СТРАДАЊА СРБА У САРАЈЕВУ МЕЂУ БОШЊАЦИМА ОЧЕКИВАНО ДОЧЕКАН „НА НОЖ“, АЛИ...
  • Извештај независне Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. има више од 1250 страница. Критике се заснивају на стереотипним оптужбама за ревизионизам, идеолошку тенденциозност, па чак и „негирање геноцида“ над Муслиманима, о чему у уопште нема речи.  А није јасно ни о каквом ревизионизму уопште може бити речи, кад до сада ниједан целовит извештај о ратном страдању Срба у Сарајеву није урађен
  • За појаву термина геноцидомани заслужан је лидер СДА Бакир Изетбеговић који у последње време у политички дискурс уводи све оригиналнију и проблематичнију реторику. После опаске о лошем народу, истакао се и помињањем некаквих геноцидаша (радије бих данас умро него допустио да геноцидаши завладају дијелом Босне и Херцеговине)
  • Лидер геноцидомана, бивши реис Мустафа Церић, простачки се окомио на двојицу угледних израелских научника, Рафаела Израелија, председника Комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву и Гидеона Грајфа, председника Комисије за истраживање страдања припадника свих народа у Сребреници у околини.  Учени алим ни толико не поштује своје жртве, да им ни имена не пише правилно (Greif je код њега систематски Grief, Izareli на једном месту Rafel Izral, а ортографски боље нису прошли ни неки други чланови двеју комисија)
  • Жак Мерлино, аутор одважне и поштене књиге Истине о Југославији нису све за причу, објавио је суштину свог разговора са Џејмсом Харфом, директором ПР Агенције Рудер Финн, која је – у процесу разбијања Југославије – била  ангажована од стране Словенаца, Хрвата, Муслимана и опозиције на КиМ. И успела да америчке Јевреје окрене против Срба
  • Али, делотворност тог успелог блефа не може се протегнути на деценије и на целу будућу историју. Срби више нису толико усамљени, чак ни међу Јеврејима. У томе су суштина бошњачког проблема са Извештајем Комисије и корени пометње у геноцидоманским круговима. Зато, нека висе грешници, Израели и Грајф!

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

БИЛО је сасвим очекивано да ће „Извештај“ независне Међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године у бошњачкој средини бити дочекан „на нож“.

Кад је овај обиман материјал на више од 1250 страница недавно обелодањен и кад се о њему у јавности почело извештавати, кренуле су и критичке реакције, за које је, бар за сада, карактеристично гневно и згађено одбацивање ове „ревизионистичке работе“, иако није јасно о каквом ревизионизму уопште може бити речи, кад до сада ниједан целовит извештај о ратном страдању Срба у Сарајеву није урађен.

Очигледно је реч о ставу да се и само помињање и документовање српских патњи у планетарно обзнањеном и освештаном „граду мученику“ сматра опасном диверзијом против истине, јер истина може бити само једна, она бошњачка, коју је усвојио и један део међународне заједнице, и чији се ексклузивитет по сваку цену грчевито настоји очувати.

Поред осталог и галамом којом треба пригушити све дисонантне гласове. То је, међутим, све теже, па апологети самовиктимизацијске мантре мисле да је излаз у подизању тона и појачавању тешких оптужби против дрзника који би да нешто забрањено истражују и да мисле својом главом.

Пошто је Међународна комисија жестоко нападнута чим је формирана и док још ништа није била ни почела да ради, њени чланови су одлучили, и тога се стриктно придржавали, да јавно не реагују на неосноване и неаргументоване прозивке, а да после објављивања „Извештаја“ буду спремни за чињенично засновану расправу о његовој садржини.

Прилике за то, бар за сада, нема, јер се критике и даље заснивају на стереотипним оптужбама за ревизионизам, идеолошку тенденциозност, па чак и „негирање геноцида“ над Муслиманима, о чему у „Извештају“ уопште нема речи. Уосталом, ако неко има намеру да компетентно и основано критички размотри „Извештај““, предуслов је да га прочита или бар прегледа, а то за овако кратко време, с обзиром на његов обим и „густину“, тешко да је било могуће. Треба сачекати.

Ваља се надати да ће се ипак наћи оспораватељи Комисијиних увида и закључака који ће своје судове заснивати на прочитаном тексту и осврнути се на чињенице које се у њему саопштавају, а не задовољавати се папагајским понављањем ad nauseam стално истих паушалних идеолошких и моралних оптужби, за којe ни Комисија ни њени чланови појединачно нису дали никаквог повода.

У супротном, дијалог се не може успоставити и нема никаквог смисла симулирати га разговором глувих и увредама на рачун људи чији је једини грех што су годину и по дана посветили темељном изучавању сарајевске ратне ситуације у ширем историјском и савременом контексту, са полазном претпоставком да су током блокаде града трпели сви његови житељи, али и намером да укажу на страдања Срба, која су до сада била потиснута у други план створене слике.

Чланови Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године

Како, рецимо, одговорити на тврдње изнете у политичком магазину Мрежа ТВ БиХ, да је у Сарајеву убијено свега неколико српских породица и да затвори за Србе нису постојали, иако је у Извештају документована сасвим супротна реалност?

Узгред, индикативно је да су у поменутој, режијски прилично „умивеној“ емисији, главне замерке Извештају износили саговорници српске националности, својевремено названи Алијини Срби.

У неким другим ad hoc реаговањима „по дужности“ износи се, рецимо, да се у Извештају готово уопште не говори о страдању Срба у Шехеру, већ о разним периферним и небитним темама (нпр. о дијахронијској димензији структурисања друштва у БиХ или о улози исламског чиниоца у ратним збивањима и око  њих), иако је лако утврдити да су три поглавља заједничког дела посвећена патњама грађана српске националности и њиховим постконфликтним траумама.

Укратко, засад нажалост нема основе за упуштање у озбиљну размену аргумената са критичарима Извештаја, јер они за то не дају повода, већ се задржавају на нивоу опште идеолошке осуде и криминализовања самог покушаја да се створе услови за целовитије и потпуније сагледавање свих аспеката рата у БиХ, што је све унапред изнето још у време формирања Комисије.

Комисија чека.

Нешто, међутим, што се већ сада може запазити на, условно речено, феноменолошком нивоу, јесте приметна нервоза, која иде до хистерије, код бошњачких геноцидомана, и која их наводи на крајње несмотрене и контрапродиктивне изливе отрова у већ поприлично затровану атмосферу у јавном простору БиХ.

Одређење геноцидомани стављено је у заграде, јер, колико знам, до сада није коришћено за означавање оних појединаца у бошњачком националном и верском корпусу који су опседнути темом геноцида, односно његовог стварног или наводног негирања и који своје неистомишљенике међу Србима, а видећемо не само Србима, рутински оптужују за негирање геноцида у Сребреници, чак и ако се ови о том питању уопште не изјашњавају нити се њиме баве.

Тиме желе да их а приори и дефинитивно дисквалификују као достојне саговорнике, а и као морална људска бића, што Бошњаке ослобађа обавезе улагања већег интелектуалног напора и изношења чињеничних аргумената у прилог своје истине„.

Посредно, за увођење термина геноцидомани заслужан је лидер СДА Бакир Изетбеговић који у последње време у политички дискурс уводи све оригиналнију и проблематичнију реторику.

После опаске о лошем народу, истакао се и помињањем некаквих геноцидаша (радије бих данас умро него допустио да геноцидаши завладају дијелом Босне и Херцеговине) и свечано изјавом да је спреман да стане испред људи, ако буде потребно бранити територијалну целовитост БиХ.

Бакир Изетбеговић

Занимљиво је посетити друштвене мреже и погледати како су у великом броју на пропламсај ове патриотске спремности реаговали они испред којих би Изетбеговић да стане. Дакле, кад се већ помињу геноцидаши„, који за такву тешку квалификацију својим делима и намерама не дају никаквог стварног повода, зашто не увести назив геноцидомани, кад онима на које се односи објективно и савршено пристаје, пошто непрестано причају о геноциду и алармантне тврдње о његовом негирању употребљавају као крунски аргументацијски калауз против оних које, ваљда, сматрају геноцидашима, а и њихових јатака.

Извештај Комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву посебно је иритирао и озлоједио геноцидомане, што се у најупечатљивијем виду испољило у вехементном реаговању једног од њихових првака, бившег реис-ул-улеме Мустафе Церића.

Отужно је већ бавити се испадима овог неконтролисаног чо века, али је то понекад, нажалост, нужно.

Ево шта је у уводном делу свог реаговања на Церићеве апсурдне оптужбе за његову наводну мржњу према Арапима, па чак и расизам, написао најугледнији босанскохерцеговачки арабиста, академик Есад Дураковић, изузетно цењен у арапском свету:

Не пишем о Мустафи Церићу персонално већ као о особи која је била (и данас се тако представља) носилац изузетно високе функције реису-л-улеме. Стога, на почетку овога текста желим нагласити да мој текст није полемика, јер Церића персонално не прихваћам као саговорника у јавном простору зато што има навику да манипулира чињеницама и да их кривотвори па их потом подастире јавности као аргументе. Полемике су корисне, али са сасвим друкчијом врстом људи. Другим ријечима – и то је поента – обраћам се јавности а не њему, зато што Церић нечасно и недостојно интелектуалног дијалога фалсифицира чињенице о мени и злонамјерно ме представља, настојећи да ми нанесе штету у нашој јавности. Није то њему први пут. Стога, дакле, сматрам нужним ради јавности осврнути се на небулозни, хаотични и крајње неетичан текст бившег реиса, носиоца те часне титуле и звања којима никада нико у повијести није нанио толико штете као он. Након овога мога текста, више ниједан Церићев текст нећу ни прочитати, чак ни онај који би се односио на мене.

Све бих ово потписао, сем обећања да Церићеве текстове никада више нећу прочитати, а из даљег излагања ће бити јасно и зашто.

Церић, наиме, не напада само мене, што му је већ постала навика, већ разуларено гибети и неке угледне и честите људе, у чију одбрану се мора стати, јер сумњам да читају портале као што је Бошњаци Нет или пак реисов ФБ.

Конкретно, Церић се у двема новијим пасквилама простачки окомио на двојицу угледних израелских научника, Рафаела Израелија, председника Комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву и Гидеона Грајфа, председника Комисије за истраживање страдања припадника свих народа у Сребреници у околини.

Мустафа Церић

Узгред, учени алим ни толико не поштује своје жртве, да им ни имена не пише правилно (Greif je код њега систематски Grief, Izraeli на једном месту Rafel Izral, а ортографски боље нису прошли ни неки други чланови двеју комисија).

За мог ментора проглашава познатог француског оријенталисту Робинсона, што је, ваљда, босанска варијанта презимена Максима Родинсона, чијим се уделом у свом научном образовању поносим. Иначе, Церићеве језичке измотанције и керефеке иду дотле да цитате из мојих текстова, које ставља под своју праведничку сабљу, наводи у „босанском пријеводу са српског језика“, при чему изгледа да или српски не познаје довољно добро или се и на овом примеру потврђује да превођење са лингвистички истог језика на тај исти језик нужно рађа накарадним усиљеностима).

Свој јаросни одзив на Извештај“ Комисије на чијем челу је био Рафаел Израели бивши реис-ул-улема насловљава Рафаел Исраели – антисвједок српске ствари – геноцида.

Навешћу само један илустративни пасус из његове инвективе:

Будалу ‘аналитичара’ опсаде Сарајева као што је Рафаел Исраели, такозвани стручњак за тероризам и исламски радикализам са Хебрејског универзитета у Јерузалему, нисам никад ни срео ни чуо. Овај несретник није пао с Марса, већ је излетио из Додиковог хеликоптера и пао право на сарајевске Маркале с задатком да обрише крв геноцида с црног српског образа. Сâм пао, сâм се убио и сâм себи се покакио (с опроштењем) на свој и образ свог Хебрејског универзитета у Јерузалему. Писао сам Проф. Асхер Цохен, предсједнику Хебрејског универзитета да заустави Рафаел Исраели у његовом удруженом луђаком подухвату јер то имплицира и ревизију и негацију Холокауста“.

Веома ми ласка то што ме Церић проглашава идеологом такозваног закључка извјештаја Комисије, што је наравно нетачно, а, пошто то редовно чини, не чуди ме што ме назива самозваним исламологом, премда ми није јасно на основу чега сам почашћен таквом квалификацијом. Можда је требало да се образујем пред овим просечним азхарским ђаком и од њега добијем иџазетнаму? Али, хајде, нека сам ја и самозвани, али како Израели, потврђени светски ауторитет у овој области, може бити такозвани стручњак за тероризам и исламски радикализам„.

Каквог ли безобразлука и ароганције код човека који претендује да заступа бошњачки уљуђени адет и ахлак?

Остало из наведеног пасуса држим да не изискује коментар. Довољно је речито.

Штета што се отмени реис одлучио да у вези са дефекацијом употреби нежни еуфемизам, а не експресивнију босанску/српску реч, па је тако нарушио јединство свог високог стила.

Нешто пре непосредног утука на Извештај Комисије, агилни и забринути геноцидоман Церић објавио је текст којим је најавио овај потоњи: Да ли два Израелца, Гидеон Гриеф и Рафаел Исраели, својим учешћем у српској комисији за ревизију геноцида доводе у питање и Нирнбершки процес?.

Мада никоме разумном не може бити јасно како то истраживање страдања Срба у Сарајеву или припадника свих народа у Сребреници и околини доводи у питање Нирнбершки процес, па се тиме, бива, баве још, ни мање ни више, него двојица врхунских јеврејских интелектуалаца са уверљивим домаћим биографијама, овај реисов излет у безумље користан је индикатор његових дубинских мотива.

Поред тога што оваквим хушкањем, као објективно чинилац власти у ратном Сарајеву,  жели да скрене пажњу са своје улоге и бар посредне одговорности за страдање Срба, честити Церић има и нешто друго, за њега злослутно, на уму и у срцу.

Да би се његова, и не само његова, иритираност националном припадношћу председника двеју комисија боље разумела, потребно је вратити се у 1993. годину и један пролећни вашингтонски разговор Жака Мерлиноа, аутора одважне и поштене књиге Истине о Југославији нису све за причу, са Џејмсом Харфом, директором ПР Агенције Рудер Финн, у процесу разбијања Југославије ангажоване од стране Словенаца, Хрвата, Муслимана и опозиције на КиМ.

Харф је Марлиноа изненадио поражавајућом простодушношћу“ која би се могла назвати и хладним цинизмом. Кључним за успех своје антисрпске пропагандистичке мисије сматрао је придобијање јеврејске публике у Америци, што није био лак задатак, с обзиром на Туђманов антисемитизам у Беспућима повијесне збиљности“ и Изетбеговићев панисламизам у Исламској декларацији.

Пред нама је био изазов да такво стање преокренемо. То смо и извели, и то мајсторски. Између 2. и 5. августа 1992. Када је ‘Њујорк Њусдеј’ објавио аферу о логорима. Ствар смо ухватили у лету и одмах сколили три важне јеврејске организације /…/. Предложили смо им да објаве прилог у ‘Њујорк Тајмсу’ и да организују протестни скуп пред зградом Уједињених Нација. Блеф је сјајно успео и јеврејске организације ушле су у игру на страни Босанаца. Намах смо тиме успели у јавном мњењу да изједначимо Србе с нацистима. /…/ Емотивни набој био је толико снажан да се више нико није усуђивао да се успротиви да не би био оптужен за ревизионизам. Погодили смо право у мету“.

На Мерлиноову примедбу да у време извођења ове медијске операције није било сигурно да су наводи о логорима истинити, Харф је био јасан: „Наш посао није да проверавамо информације. /…/ Ми нисмо тврдили да постоје логори смрти у Босни, ми смо само објавили да то тврди ‘Њусдеј’, а ми смо професионалци. Требало је обавити један посао и ми смо га обавили. /…/ А чак и да се поведе расправа о моралу, наша је савест мирна. Јер, ако желите да докажете да су Срби јадне жртве, само изволите, бићете прилично усамљени у том подухвату“.

Али, делотворност једног успелог блефа не може се протегнути на деценије и на целу будућу историју. Срби више нису толико усамљени, чак ни међу Јеврејима.

У томе су суштина бошњачког проблема са Извештајем Комисије и корени пометње у геноцидоманским круговима. Зато, нека висе грешници, Израели и Грајф!

6 Коментара

Кликни овде да поставиш коментар