„Својим сусретима са Путином Додик заправо шаље поруку Вучићу“

• Драган БУРСАЋ, новинар и колумниста портала Бука из Бањалуке: Вучић и Додик се крећу у обрнутом смјеру. Милорад Додик стреми ка Вучићевој националистичкој прошлости, а Вучић Додиковој, да тако кажемо, прозападној прошлости. Додик је некада био дашак свјежег демократског вјетра, како га је назвала Медлин Олбрајт, па је данас постао русофил и ултранационалиста, а Вучић иде у обрнутом смјеру. Каријере им се ипак негдје укрштају
• Изабела КИСИЋ, извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права Србије: Ако је неко на Балкану има блиске везе са Русима – то је Додик. Не заборавимо да је Путин примио Додика уочи референдума о Дану Републике Српске
• Драган БУРСАЋ: До ових избора господин Додик никада није имао експлицитну подршку Вучића. Такву беспоговорну подршку имао је када су неке друге србијанске партије биле на власти, прије свега Демократска станка. Ствар је у слиједећем: опозиција у Републици Српској не постоји
• Омер КАРАБЕГ: Чини ми се да Вучић вуче и потезе у правцу стварања претпоставки за уједињење Републике Српске и Србије
• Изабела КИСИЋ: То што се усклађују уџбеници Србије и РС није добро за младе људе у Републици Српској, јер се тиме учвршћује етнонационалистичка политика. Ако српска деца у БиХ буду учила искључиво по уџбеницима из Србије, они ће се све више удаљавати од идеје заједништва и суживота што је суштина босанскохерцеговачког, па и европског идентитета

У НАЈНОВИЈЕМ „Мосту“ Радија Слободна Европа разговарало се о односу између председника Србије Александра Вучића и председника бх. ентитета Република Српска Милорада Додика. Саговорници су били Изабела Кисић, извршна директорка Хелсиншког одбора за људска права Србије, и Драган Бурсаћ, новинар и колумниста портала Бука из Бањалуке.

Било је речи о томе зашто у последње време ниједан значајни политички догађај у Србији не може да прође без Милорада Додика, о честим Вучићевим састанцима са председником Републике Српске, зашто се Вучић никада није оградио од Додикових изјава о уједињењу Србије и Републике Српске, о Вучићевом игнорисању опозиције у Републици Српској и његовој отвореној подршци Додику уочи октобарских избора у Босни и Херцеговини, да ли Русија преко Додика, свог верног савезника, шаље поруке Вучићу, зашто Вучић говори о Бијељини као да је то град у Србији, као и о томе да ли је Додик пре свега потребан Вучићу да би у време, када мора да донесе тешке одлуке којим се Србија одриче Косова, послао поруку да ће тај губитак бити компензован добитком Републике Српске.

Омер Карабег: У последње време у Србији не прође ниједан значајнији политички догађај без Милорада Додика. Час држи говор у Алексинцу на обележавању годишњице НАТО бомбардовања Србије, час је у Зрењанину, а у Београду је бар једанпут недељно и врло често се сусреће са Вучићем. Зашто је Додик толико присутан у Србији?

Изабела Кисић: Додик се појављује у Београду кад год хоће и јавно говори без икакве најаве као да је овдашњи политичар и као да овде живи. Мислим да Вучић заправо користи Додика и да му је Додик потребан у контексту решења статуса Косова. Наиме, Вучићево окружење – ту мислим на националистичку интелектуалну елиту и делове његове странке и владе – инсистира да Република Српска буде нека врста компензације за губитак Косова, па у том смислу зближавање са Додиком Вучићу добро дође.

Српски пасош

Драган Бурсаћ: Прије свега, Додик није само представник босанских Срба, он је и држављанин Србије, а мислим да је и грађанин Београда. То је, наравно. могуће у накарадној политици и накарадном систему. Рекао бих да Додика у Србији сматрају добрим дечком из унутрашњости. Он је на себе преузео сав онај национализам, сву ону националистичку реторику, коју господин Вучић не може да користи у задње вријеме. Сложио би се да се у Србији на Републику Српку гледа као на територијално проширење српске државе.

У Србији се мисли да ће након признања Косова Република Српска бити западна српска земља, како то тамо воле да кажу. Додик је Вучићу потребан у пропагандне сврхе као дио популистичке приче, која и те како функционише у Србији. Додик је Вучићева маскота коју он храни. Међутим, не смијемо заборавити да је Милорад Додик и буквално и метафорички сахранио многе српске владаре – од Милошевића, па надаље. Након њиховог пада он је увијек остајао на српској политичкој сцени, што значи да је његова адаптивност велика. Колико год ми мислили да је Додик површни популиста – испод тога се крије велики прагматизам који све ове деценије одржава Додика на власти.

Сепаратистичке изјаве

Омер Карабег: Колико знам, Вучић се никада није оградио од агресивних наступа Милорада Додика. Додик црта границе „велике Србије“, а често и у Вучићевом присуству говори да су Република Српска и Србија једно, негира Босну и Херцеговину и најављује уједињење Републике Српске и Србије. Кад новинари упитају Вучића шта он мисли о томе, он стално понавља – Србија поштује суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине. И на томе се све завршава.

Изабела Кисић: Вучић је јако опрезан и никада не даје коментаре на Додикове испаде о референдуму, отцепљењу Републике Српске и слично. Међутим, мислим да је однос између Вучића и Додика нешто сложенији. Они нису лично блиски. Додик је био много ближи Борису Тадићу, да не говорим о Томиславу Николићу. Мислим да Додик у извесном смислу представља претњу Вучићу. Наиме, ако је неко на Балкану има блиске везе са Русима – то је Милорад Додик. Својим сусретима са Путином Додик заправо шаље поруку Вучићу. Не заборавимо да је Путин примио Додика уочи референдума о Дану Републике Српске. Недавно смо имали и инцидент са Путиновим бајкерима који су прошли Балканом и дошли до Републике Српске са поруком да је Балкан руски. Тако да мислим да однос између Вучића и Додика треба посматрати и у контексту геостратешких циљева и политика на Балкану.

Драган Бурсаћ: Зашто би се Вучић ограђивао од Додикових сепаратистичких и пропутиновских изјава када Запад никада на њега није извршио притисак да то учини. Иначе, Додик даје различите изјаве. Он је у стању да за два дана да два потпуно различита интервјуа. Када говори за Радио Телевизију Републике Српске, видите човјека који је спреман да колико сутра подиже барикаде за самосталну Републику Српску, а када даје интервју телевизији Н1, која је партнер CNN-а, то је посве друга прича.
Тако да и Милорада Додика треба гледати са више страна.

Он говори прије свега оно што народ жели да чује и оно што га одржава на власти. Овог тренутка то је пропутиновска прича коју националистичке уши воле да чују. На конференцијама за штампу Вучић се смјешка, тапше Додика по рамену, овај му узвраћа, тако да не знате ко је коме ПР. Вучић великодушно даје неке новце Републици Српској, Додик му захваљује, тражи још новаца и покушава се угурати у причу Косово – Србија.

Изабела Кисић: Не треба заборавити да је и Вучић у суштини популиста и националиста. Он би морао да се одрекне своје политике из деведесетих, али то никада није урадио.

Измишљено хапшење

Омер Карабег: Вучић је спреман да говори и неистине да би подигао Додиков рејтинг у очима националиста. Он је недавно рекао да је Сарајево тражило од београдских власти да приведу Додика, то јесте да га ухапсе, а у ствари радило се о захтеву Министарства правде Босне и Херцеговине да се провере финансијске трансакције Милорада Додика у вези са куповином виле на Дедињу. Београд никада није одговорио на тај захтев, а онда је Вучић измислио хапшење.

Драган Бурсаћ: Та прича донијела је Вучићу много поена код српских националиста с обе стране Дрине, јер се представио као заштитник Милорада Додика. Додао бих још нешто што дјелује прилично парадоксално. Вучић и Додик се крећу у обрнутом смјеру. Милорад Додик данас стреми ка Вучићевој националистичкој прошлости, а Вучић Додиковој, да тако кажемо, прозападној прошлости.

Милорад Додик је некада био дашак свјежег демократског вјетра, како га је назвала Медлин Олбрајт, па је данас постао русофил и ултранационалиста, а Вучић иде у обрнутом смјеру. Каријере им се ипак негдје укрштају.

Омер Карабег: Уочи октобарских избора у Босни и Херцеговини Вучић се потпуно ставио на страну Додика, што није урадио на изборима 2014. године.

Драган Бурсаћ: То је тачно. До ових избора господин Додик никада није имао експлицитну подршку Александра Вучића. Такву беспоговорну подршку имао је када су неке друге србијанске партије биле на власти, прије свега Демократска станка. Ствар је у слиједећем: опозиција у Републици Српској не постоји. Постоје само фрагменти некадашњих партија, које су баштиниле наслијеђе рата и ратних злочинаца.

Те партије су се уситниле до непрепознавања – тако да су готово нестале, а већина њиховог чланства прешла је у Додиков Савез независних социјалдемократа. Ако изузмемо неколико општина гдје су опозиционе странке на власти, може се слободно рећи да је оно што се сада у Републици Српској назива опозицијом на нивоу завичајних удружења. Ако се не деси нешто епохално, а такве ствари се ријетко догађају, опозиција нема шта да тражи на октобарским изборима, па је разумљиво што Вучић подржава најјачег и јединог играча у Републици Српској.

Изабела Кисић: Вучић очекује победу Милорада Додика, па га зато и подржава. Они се узајамно помажу и подржавају. Што се тиче опозиције у Републици Српској, ја је пре свега видим у оним групама и појединцима који се не кандидују на изборима, а то су грађански кругови. Упоредо са јачањем националистичке политике Милорада Додика и других политичких структура у Републици Српској јачају и антинационалистичке и антишовинистичке снаге. То је јако важан процес и чини ми се да је све почело од оног приказивања по становима забрањеног филма Анђелине Ђоли.

Мислим да се данас у Републици Српској много више чују рационални, антинационалистички и проевропски гласови. Знам да ти људи делују у веома тешким околностима, али јако је важно да се њихов глас чује. Можда ће то једног дана израсти у опозицију.

Заборављени Иванић

Омер Карабег: Вучић игнорише не само опозицију у Републици Српској, него и Младена Иванића, који је српски члан Председништва Босне и Херцеговине. Иванић је пандан Вучићу, а не Додик. Међутим, Вучић је Иванића до сада примио свега два или три пута, а Додика ко зна колико пута.

Драган Бурсаћ: Титуларно гледајући, Иванић јесте пандан Вучићу, али он нема никавог утицаја. У Босни и Херцеговини три човјека имају политичку моћ – то су Додик, Човић и Изетбеговић. Сва власт је у њиховим рукама, они доносе све одлуке. Вучић то, наравно, зна. Када се помене Република Српска, 99 посто људи у Србији мисли на Милорада Додика. Зашто да Вучић комуницира са човјеком који му не може донијети никакву политичку рекламу?

Замислите, рецимо, да се Вучић на отварању неког тунела негдје у Србији фотографише са Иванићем. Та вијест никоме ништа не значи, Вучић из тога не може извући никакву маркетиншку корист. Јасно је онда зашто се Вучић два-три пута срео са Иванићем, а са Додиком се стало виђа.

Изабела Кисић: Вучић врло добро разуме ко је најмоћнији човек у Републици Српској и ко има подршку која Вучићу може да буде и претња – ту пре свега мислим на руску подршку. Мислим да је он просто принуђен да одржава добре односе са Милорадом Додиком, јер Русија преко Додика шаље поруке Вучићу.

Путинов емисар

Омер Карабег: Господине Бурсаћ, мислите ли и ви да Русија преко Додика шаље поруке Вучићу?

Драган Бурсаћ: Мислим да је тренутно Милорад Додик главни руски емисар, главна база Русије у српском националном корпусу. Представници непризнатих, проруских сепаратистичких територија попут Абхазије и Јужне Осетије су готово па редовни гости у Бањалуци. Додик прима те људи који су практично руски губернатори тих територија. Све то говори да је руски утицај много видљивији и јачи у Бањалуци него у Београду.

Кад дође стани-пани, Милорад Додик увијек може извући карту Владимира Путина, јер, шта год ми мислили о њему, он се састаје са Путином, једним од најмоћнијих људи на свијету – и он јесте на неки начин Путинов емисар.

Изабела Кисић: Карактеристично је да је Путин до сада неколико пута примио провинцијског балканског лидера, који није ни шеф државе. У том смислу данас је Република Српска кључ преко кога Русија утиче на дестабилизацију Балкана и покушава да одврати Балкан од евроатлантских интеграција. Русија има своје људе у Србији – то је пре свега министар спољних послова Србије Ивица Дачић, а онда је ту и Милорад Додик, који је у овом моменту највернији савезник Русије.

Сусрети са ултрадесничарским организацијама, као што је Србска част, наоружавање полиције Републике Српске аутоматским пушкама и долазак Путинових бајкера су изузетно опасне поруке и претња читавом Балкану.

Ратни плен

Омер Карабег: Вучић практично Додика идентификује са Републиком Српском. Кад се додељује финансијска помоћ општинама у Републици Српској, Вучић то увек саопштава након састанка са Додиком. И наравно да народ у Републици Српској то доживљава као да је Додик заслужан за ту помоћ.

Драган Бурсаћ: У медијима је то представљено као да Додик доноси паре народу. Али, он не доноси паре никаквом народу, већ администрацији коју треба хранити да би за њега гласала.

Омер Карабег: Госпођо Кисић, рекли сте на почетку да је Додик пре свега потребан Вучићу да би у време, када мора да донесе тешке одлуке о Косову, послао поруку да ће губитак Косова бити компензиран добитком Републике Српске. Мислите ли да је то главни разлог због кога се Вучић толико зближио са Додиком?

Изабела Кисић: Да, апослутно мислим да је то у овом тренутку главна функција Додика. У Србији су веома јаки притисци да се косовско питање решава као српско питање на Балкану. Питање Косова се повезује са Републиком Српском. То помиње и министар Вулин, који је један од гласноговорника националистичке струје на Србији. Тај став је веома присутан и у академским круговима, чује се и у Српској академији наука, заступа га Српска православна црква, а шире га медији који су под контролом Вучића. На Републику Српску се гледа као на ратни плен и као на нешто што припада Србији.

Да ли је Бијељина у Србији?

Драган Бурсаћ: Када нешто крене по злу на Косову или било гдје, онда се Додик, као таблета за смирење, зове у полуријалити и полуполитичке емисије да би умирио јавно мњење у Србији, гдје је још увијек доминантан наратив да је Република Српска плијен српске војске који ће, како планирају националисти, у будућности припасти Србији. Ових дана на конференцији за штампу након сусрета са Додиком, Вучић је дао једну занимљиву изјаву у том смислу. Грађанима Ниша, који се буне што им је влада узела аедором, он је поручио – ако нећете 20 милиона евра које је влада намијенила аеродрому, она ћемо за тај новац направити пут до Бијељине.

Дакле, Бијељина, коју су на почетку рата Аркановци темељено етнички очистили, није више град у Босни и Херцеговини. Бијељина се третира малтене као саставни дио Србије, што је ужасавајуће. Чуди ме да апсолутно нико није реаговао на ту Вучићеву изјаву који, како му се ћефне, може да гради пут до Бијељине као да је Бијељина Љиг или неко мјесто у околини Београда, а не град у другој држави.

Омер Карабег: Чини ми се да Вучић вуче и потезе у правцу стварања претпоставки за уједињење Републике Српске и Србије. То изгледа ситно, али од наредне школске године, када је реч о такозваној националној групи предмета, ученици основних школа у Републици Српској имаће исте наставне програме и исте уџбенике као основци у Србији. Осим тога, у завршној је фази и декларација о положају српског народа која је усмерена на стварање јединственог српског политичког и културног простора.

Ми смо Крајишници

Изабела Кисић: Верујем да после Косова на ред долази Босна и Херцеговина и да ће Запад ставити тачку на било какве аспирације да се мењају границе на Балкану. Међутим, то не значи да ће се престати са потезима које сте поменули. То што се усклађују уџбеници Србије и Републике Српске није добро за младе људе у Републици Српској, јер се тиме учвршћује етнонационалистичка политика. Ако српска деца у Босни и Херцеговини буду учила искључиво по уџбеницима из Србије, они ће се све више удаљавати од идеје заједништва и суживота што је суштина босанскохерцеговачког, па и европског идентитета.

Омер Карабег: Госпођа Кисић је поменула да након Косова на ред долази Босна и Херцеговина. Бојите ли се да ће то бити прилично касно, јер ће већ бити направљене претпоставке за уједињења Републике Српске и Србије?

Драган Бурсаћ: Прије свега мислим да неће доћи до уједињења једног дијела Босне и Херцеговине, тачније добраног дијела територије БиХ, са Србијом. То би значило да ће се 49 посто територије БиХ ујединити са Србијом, што је ван сваке памети. Међутим, БиХ је пацијент који од Дејтонског споразума није лијечен и сваки дан продужавања његове болести продужава и његово лијечење.

А што се тиче идентитета, идентитет се гради тамо гдје живите. Ако живите у Бањалуци, ваш идентитет је крајишки, ви имате идентитет човјека који живи у Поткозарју, у Подгрмерчу, на ријеци Врбас. Ваш идентитет није београдски. А то се овдје упорно форсира, одгајају се генерације које у животу нису отишле у Сарајево или Мостар, а сваки час иду на екскурзију у Београд – све са циљем насилног присједињења које се заиста у реалности не може десити.

https://www.slobodnaevropa.org/a/most-zasto-je-dodik-potreban-vucicu/29151860.html