Komentari

Možete li zamisliti Kulenovića kao potpisnika „Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda“?

OD DREZDENSKOG KONGRESA KPJ PROŠAO BEZMALO VEK, ALI NJEGOVE ODLUKE I DUH - JOŠ MARŠIRAJU
  • Ako se 1928. zauzeti stavovi, pa i neke formulacije, uporede sa tekstom „Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda“, koji je prvobitno potpisalo 86 „istaknutih ličnosti sa prostora nekadašnje Jugoslavije“, upadljiva je njihova podudarnost
  • Izvorni duh Drezdena raspomamio se povodom masovnih protesta pravoslavnih vernika i naroda u Crnoj Gori koji se ne slažu sa uspostavljanjem pravnog osnova za podržavljenje, odnosno imovinsko otuđenje i otimanje crkava i manastira koji vekovima pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i to u državi koju je temeljno, u istinskoj „simfoniji“ sa svetovnom politikom, Crkva i stvorila
  • Kakve veze imaju s tim „zvanični Beograd“,  nekakav „velikodržavni patronat“ i famozna „ideja velike Srbije“?
  • U poslednje vreme tri puta su neki povodi, kao lakmusov papir, na prostoru bivše Jugoslavije izazvali „drezdensku“ groznicu i reakciju, i to je ono što je veoma zabrinjavajuće u pogledu budućnosti naroda kojima je sudbinski zadato da žive zajedno ili, bar, mirno i civilizovano jedni pored drugih. To su: dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu, zbivanja u Crnoj Gori i obeležavanje Dana Republika Srpske u Banjoj Luci.  Različiti događaji, ali reagovanja u skladu sa istom, antisrpskom matricom, i nesuzdržanom mržnjom
  • Apsolutna isključivost i stalno proizvođenje mržnje osujećuje dosezanje i onih životnih meta i političkih ciljeva koji bi, da je bar malo dobre volje, možda mogli biti ostvarljivi

Piše: Darko TANASKOVIĆ

OD ČETVRTOG kongresa KPJ u Drezdenu, održanog novembra 1928. godine, prošlo je već skoro celo jedno stoleće, ali je duh njegovih odluka i dalje živ i delatan u suženoj svesti svojih nesvesnih (a možda i svesnih?) sledbenika i vernika.

Uverićemo se u to pročitamo li, recimo, delove zaključaka Kongresa u kojima se konstatuje da su „već samim stvaranjem države SHS stvorene mnogobrojne i duboke suprotnosti unutar države SHS, koje neizbežno vode u susret novome ratu i koje se mogu rešiti samo slomom te državne tvorevine. Dok su pri pretvaranju predratne Srbije u sadašnju državu SHS pobednički imperijalisti Antante ostavili više stotina hiljada Slovenaca i Hrvata pod jarmom italijanskog imperijalizma, oni su stavili pod vlast velikosrpske buržoazije ne samo Slovence, Hrvate i do rata nezavisne Crnogorce i ostavili pod njenom vlašću 1913. godine osvojeni najveći deo Makedonije, nego su joj priključili znatna albanska, bugarska i mađarska područja“.

Dalje se nalaže jugoslovenskim komunistima da povedu bespoštednu borbu protiv velikosrpskog hegemonizma, za rušenje mrske „versajske“ tvorevine i oslobađanje svih naroda koje srpska buržoazija nemilosrdno tlači i koji treba da dobiju svoje nezavisne države, a manjinske zajednice pravo da se otcepe.

O nekakvim pravima srpskog naroda nema, naravno, ni reči.

Poznato je kako se sve dalje odvijalo, iako je i sama KPJ kasnije odustala od imperativa razbijanja jedinstvene države, već se opredelila za njeno održavanje, ali pod svojom ideološkom vlašću u znaku „bratstva i jedinstva“.

U neku ruku, naši savremeni „drezdenci“ su svojevrsni drezdenski fundamentalisti, jer se tvrdokorno i dosledno pridržavaju izvornog teksta odluka donetih 1928.

E sad, ako se tada zauzeti stavovi, pa i neke formulacije, uporede sa tekstom „Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda“, koji je prvobitno potpisalo 86 „istaknutih ličnosti sa prostora nekadašnje Jugoslavije“, upadljiva je njihova podudarnost sa onima od pre skoro sto godina.

„Reč je o još jednom u nizu pokušaja zvaničnog Beograda da se Crna Gora vrati u državni okvir sa Srbijom i da se na taj način spreči njena konsolidacija kao samostalne i suverene države. Svoju državnu nezavisnost, ukinutu nakon srpske okupacije 1918. godine, Crna Gora je obnovila na referendumu 21. maja 2006. /…/ Upozoravamo da su mehanizmi destabilizacije Crne Gore jednaki onima osmišljenim devedesetih godina prošlog veka. I njihov cilj je isti: zadržavanje Crne Gore pod beogradskim velikodržavnim patronatom najsigurniji je način očuvanja ideje velike Srbije. ‘Spomenici’ takve politike zvaničnog Beograda su genocid, etničko čišćenje i masovni ratni i zločini protiv humanosti počinjeni u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu“.

Izvorni duh Drezdena raspomamio se povodom masovnih protesta pravoslavnih vernika i naroda u Crnoj Gori koji se ne slažu sa uspostavljanjem pravnog osnova za podržavljenje, odnosno imovinsko otuđenje i otimanje crkava i manastira koji vekovima pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i to u državi koju je temeljno, u istinskoj „simfoniji“ sa svetovnom politikom, Crkva i stvorila.

Kakve veze ima s tim „zvanični Beograd“,  nekakav „velikodržavni patronat“ i famozna „ideja velike Srbije“? A da ne govorimo koliko je van pameti, i nepošteno, „garnirati“ ovakav apsurdni pamflet floskulama o „genocidu, etničkom čišćenju i masovnim ratnim zločinima“!

Tihe litije sa krstovima i ikonama, kao jedinim simbolima, predstavljaju se kao potencijalno genocidne zločinačke falange. O tempora, o mores!

Ali, ostavimo moralnu stranu ove tužne priče savesti onih koji su imali hrabrosti da potpišu takav „Apel“.

Nije se čuditi nekim hronično „drezdenski“ inficiranim potpisnicima koji su, na funkcijama koje su obnašali i na javnim poslovima kojima su se bavili, bitno doprineli smrti Jugoslavije, a sada su,  iako u već poodmaklim godinama, sa komsomolskim poletom pohitali da stave svoj potpis pod ovaj zloćudni tekst.

Ne iznenađuje ni interesno uključivanje pojedinih pripadnika onih nesrpskih naroda koje je „ugnjetavala  versajska Jugoslavija“, a koji još uvek preko srpskih leđa nastoje da sa njom konačno svedu račune. Ima tu i osvedočeno ostrašćenih zarobljenika antisrpske histerije, frustriranih lučonoša nekakvog nakaradnog anacionalnog mondijalizma i globalizma, kojima prolazi vreme…

Nije prijatno, i donekle je iznenađujuće, međutim, videti i potpise pojedinih intelektualaca koji bi, kao istoričari i politikolozi, morali stručno znati da je najveći deo onoga čemu potpisom daju verodostojnost jednostavno netačan ili, bar, krajnje problematičan.

Otprilike kao ona komotna Klintonova (i ne samo njegova) tvrdnja da su Srbi, tj. Gavrilo Princip glavni krivci za Prvi svetski rat, a da je vlada Kraljevine Srbije bila njegov neposredni nalogodavac.

U poslednje vreme tri puta su neki povodi, kao lakmusov papir, na prostoru bivše Jugoslavije izazvali „drezdensku“ groznicu i reakciju, i to je ono što je veoma zabrinjavajuće u pogledu budućnosti naroda kojima je sudbinski zadato da žive zajedno ili, bar, mirno i civilizovano jedni pored drugih.

Dodela Nobelove nagrade Peteru Handkeu, zbivanja u Crnoj Gori i, pre dan-dva, obeležavanje Dana Republika Srpske u  Banjoj Luci.  Različiti događaji, ali reagovanja u skladu sa istom, antisrpskom matricom, i nesuzdržanom mržnjom.

Opet neizostavno, a i neodgovorno i opasno, obilato pominjanje zločina, genocida, velikosrpstva…

Kako uopšte živeti kao državljanin bošnjačke nacionalnosti u „genocidnoj tvorevini“?

Razumljivo je postojanje političkih razlika i nepodudarnih nacionalnih interesa na prostoru bivše Jugoslavije, odnosno načina na koji ih nekadašnji Jugosloveni i njihove političke elite sagledavaju, ali čemu toliko zaslepljene mržnje i nespremnosti da se prihvati da i drugi imaju pravo na svoje viđenje stvari?

Potpisnik ovih redova imao je početkom devedesetih godina priliku da u Salcburgu razgovara sa Zvonimirom Šeparovićem, tadašnjim rektorom Zagrebačkog sveučilišta i bliskim Tuđmanovim saradnikom, u čije se hrvatsko rodoljublje i domoljublje svakako ne može sumnjati.

Bila su to teška vremena. Gotovo ni u čemu se nismo mogli složiti, ali je hrvatski kolega smogao snage da kao sasvim logično, prirodno i, što je najvažnije, legitimno prihvati da „vi u Srbiji to sve jamačno vidite drugačije“, kako se izrazio.

Koliko li smo samo daleko od tog minimuma, donjeg praga tolerancije?!

U skladu sa dijalogikom Martina Bubera, postojimo „ja“ i „ti“, a u prostoru između nas nastaje naš svet. Kakav svet može nastati, i kakav život, ako se taj prostor nasušne dijaloške interakcije nemilice zasipa i truje neprijateljstvom i mržnjom?

To je veliki i pravi problem, a ne ovo ili ono neodmereno i neprimereno reagovanje na pojedine povode i očigledna nesposobnost onih kojima je u ovom trenutku poverena narodna sudbina da izađu iz začaranog kruga „drezdenske“ dogme.

Ako se ovako nastavi, sigurno neće biti sreće, bez obzira na to koliko neko misli da je u svemu apsolutno u pravu. Apsolutna isključivost i stalno proizvođenje mržnje osujećuje dosezanje i onih životnih meta i političkih ciljeva koji bi, da je bar malo dobre volje, možda mogli biti ostvarljivi.

Rajko Petrov Nogo

Sred sadašnjih neveselih prilika, priznajem, nostalgično prelistavam knjigu Rajka Petrova Noga „Zapiši i napiši“ ( Beograd, 2011). U njoj ovaj veliki pesnik, koga potpisnici „Apela“ i sličnih „drezdenskih“ uradaka verovatno smatraju srpskim nacionalistom, toplo piše o svojoj braći po peru iz bivše države, među kojima ih je i nekoliko iz muslimanske sredine.

U sećanju na Skendera Kulenovića, pominje tako i njihov zajednički boravak u Kruševcu, na svečanosti povodom 600. godišnjice Kosovske bitke: “ Od svega što se tamo zbivalo meni je zauvek u uvu ostao glas Skendera Kulenovića dok je kraj Njegoševe biste govorio „Stojanku“… To nije glas ni lelek, već neka biblijska lomljava, tutanj i zemljotres, od čega se kostreše vlasi i nagoni suza“.

Iz sadašnje perspektive, nadrealan prizor! Musliman Kulenović, na svečanosti povodom šest vekova od Kosovskog boja, pored statue velikog vladike koji se danas, u Crnoj Gori oslobođenoj od srpske okupacije, verovatno u grobu prevrće, izgovara stihove svoje čuvene pesme posvećene bolu neprebolnom jedne srpske majke, jer tada je to bila svaka bosanska majka, dok se danas samo srpskim majkama ne priznaje da su u poslednjem ratu oplakivale sinove.

Možete li zamisliti Skendera Kulenovića kako potpisuje „Apel za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda“?

Skender Kulenović

Nije svakako slučajno baš ovaj časni čovek 1949. godine spevao „Zbor derviša“, satiričnu poemu protiv Rezolucije Informbiroa, s maštovitim ilustracijama Zuke Džumhura, a na nagovaranja da odustane od podrške autoru jedne, od strane „drugova“ zabranjene i uništene antologije resko odgovorio: „Što sam rekao, rekao sam“.

Svoju belešku o Skenderu Nogo je rečito naslovio „Beg je beg“.

Kud se dedoše takvi begovi?

Beg ovde znači Čovek. Jer, i Džafer Kulenović beše od istoga roda. On bi se danas, po svoj prilici, bolje snalazio…

Od Drezdena je prošao čitav vek, a od Skenderovog odlaska u večnost manje od polovine toga vremena. Mora li zlo baš uvek biti dugovečnije i delotvornije od dobra, a mržnja od ljubavi?

2 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar