Komentari

Pavić: Dodik jasno i tvrdo odbacio NATO put – šta ćemo sad?

PITANJE JE NAMENJENO POLITIČKOM SARAJEVU, STRANCIMA I DELU OPOZICIJE U SRPSKOJ
  • U bici i zamešateljstvu povodom formiranja Saveta ministara BiH i ANP dobro je to što su se stvari dodatno ogolile i iskristalisale
  • Jasno je da je sadašnja vladajuća koalicija u Srpskoj ostala dosledna politici vojne neutralnosti i nepristajanja na NATO integracije Srpske i BiH – osim ako se Srbija ne postavi drukčije
  • Takođe je jasno da je pitanje NATO članstva BiH postalo važnije od poštovanja izbornih rezultata i da je NATO postao glavni faktor gaženja onog što je preostalo od demokratskih principa u BiH
  • Konačno, jasno je i da se političko Sarajevo, između sile i (demokratskog) prava, po ko zna koji put opredelilo za ovo prvo
  • Stoga se Republici Srpskoj 4. septembra, kada ističe rok od 30 dana za formiranje Saveta ministara, otvara široko polje za razne vrste poteza u cilju zaštite njenih vitalnih nacionalnih interesa, koji ne mogu da budu večiti talac tuđih interesa, kalkulacija i nerealnih ambicija

Piše: Aleksandar PAVIĆ

KADA je 5. avgusta 2019. potpisan dokument o principima za formiranje vlasti na nivou Bosne i Hercegovine, najglasniji njegovi kritičari sa srpske strane su odmah u tome videli ”kapitulaciju” – ne samo Milorada Dodika, već i vladajuće koalicije u Republici Srpskoj.

Tripartitni dogovor je protumačen kao Dodikovo pristajanje na tzv. Godišnji nacionalni plan (ANP) koji će Srpsku i BiH i formalno otisnuti na put bez povratka ka NATO članstvu. Čak je i Dragan Mektić, otvoreni proponent NATO članstva BiH, slavodobitno ustvrdio da su ”maske pale” i optužio SNSD da ”gura Srpsku u NATO”.

I to sve uprkos tome što je srpski član predsedništva BiH jasno rekao da u potpisanim principima toga nema, i da dokument treba čitati po principima Vuka Karadžića: ”Čitaj kao što je napisano”.

U svakom slučaju, nije bilo jednostavno razdvojiti tipično opoziciono likovanje nad svakim neuspehom ”smrtnih” neprijatelja u ”poziciji”, odnosno vlasti i krokodilske suze koje su se ronile kako bi se prikrilo suštinsko zadovoljstvo što je konačno slomljen dugogodišnji otpor Republike Srpske utopljavanju u alijansu koja je zločinački bombardovala i nju i samu Srbiju (i Crnu Goru) i koja, uz to, predstavlja jedini ofanzivni vojni savez u današnjem svetu, kao i glavni faktor podsticanja vojno-političkih napetosti u Evropi i vraćanja celog kontinenta u najmračnije doba Hladnog rata.

Postojala je, naravno, i treća struja, koju su činili iskreni protivnici članstva BiH u NATO, koji su u tački 3. sporazuma videli pristajanje Republike Srpske na ANP ”na mala vrata”.

Ipak, očigledno je da i ti koji su se iskreno pribojavali ”najcrnjeg” scenarija uglavnom nisu bili spremni da bez dovoljno dokaza javno dezavuišu političku opciju koja se danas (za razliku od pre deset godina, kada su napetosti na kontinentu bile manje) najjasnije deklariše protiv NATO-članstva BiH.

Dodatno, čini se da većinom nisu bili voljni ni da pomognu u kreiranju veštačke medijske slike po kojoj je NATO-članstvo sada već ”gotova stvar” jer su, eto, i Dodik i vladajuća koalicija u Republici Srpskoj ”izdali”, pa je, stoga, ”sve izgubljeno”.

U oba slučaja, prenaglašena negativna reakcija od strane protivnika NATO integracija bi zapravo donela efekat suprotan željenom, jer bi predstavljala besplatni doprinos dobro finansiranom informativnom ratu koji je NATO u poslednje vreme dodatno intenzivirao kako bi konačno ”završio posao” u regionu i, milom ili silom, usisao Srbe sa obe strane Drine u svoje redove.

Posledično, oni koji su se, sad se vidi neopravdano, pribojavali da je sporazumom od 5. avgusta Srpska nepovratno krenula putem NATO-članstva, uglavnom su bili mnogo manje glasni od onih koji su, istinski ili pod maskom krokodilskih suza, likovali zbog takve mogućnosti i zaposeli najveći deo medijskog prostora.

No, nakon što je Milorad Dodik 20. avgusta nedvosmisleno izjavio da neće glasati za ANP ne samo sada nego uopšte u svom mandatu i da je NATO za Srbe ”neprihvatljiv” – stvari stoje nešto drugačije.

Reakcije onih koji su, koliko juče, bili najglasniji u optužbama za ”izdaju” ili opasnosti od iste su mnogo tiše i nekako svedene.

Neko ko je zlurad bi pomislio da je tu više reč o razočaranosti – ili nad činjenicom da ”omrznuti” politički protivnik ipak nije napravio kardinalnu grešku koja bi ga nepovratno oslabila pa možda i eliminisala iz političkog života, ili nad činjenicom da je ”bezalternativni” NATO put za Srpsku i ovaj put izmakao.

Što se tiče reakcije političkog Sarajeva, zanimljivo je slušati reakcije poput onih od Džaferovića ili Lagumdžije, koji sada insistiraju na strogom poštovanju ustava i ”vladavine prava”. Da su se u BiH poštovali ustav i vladavina prava kada je trebalo, do rata verovatno ne bi ni došlo, jer nikad ne bi prošlo muslimansko-hrvatsko preglasavanje srpskih predstavnika u jesen 1991. niti bi bio priznat protivustavni referendum o nezavisnosti od 29. februara/1. marta 1992. godine i njegovi rezultati, koji opet nisu ispunili ustavom propisanu dvotrećinsku većinu da bi bili smatrani pravno valjanim.

Takođe, da se u post-dejtonskoj BiH poštovao sam Dejtonski sporazum i njegov Aneks 4, odnosno ustav, današnja BiH bila bi ne samo stabilnija već bi možda čak i ličila na pravnu državu. Umesto toga, iz Sarajeva se navijalo i navija da stranci, najpre preko kancelarije Visokog predstavnika i američke i britanske ambasade, završe posao koji tzv. Armija BiH nije mogla – da, preko gaženja Dejtona uspostave centralizovanu BiH u kojoj bi Sarajevo, putem majorizacije, uspostavilo trajnu dominaciju nad ostala dva konstitutivna naroda današnje BiH.

Dakle, oni koji već skoro tri decenije profitiraju od nepoštovanja ustava i vladavine prava u BiH nemaju kredibilitet da se pozivaju na iste samo onda kada to njima odgovara i kada je u njihovom interesu. Sam takav pristup predstavlja najveću moguću negaciju vladavine prava.

Ono što je u svemu ovome dobro jeste da su se stvari dodatno ogolile i iskristalisale.

Jasno je da je sadašnja vladajuća koalicija u Srpskoj ostala dosledna politici vojne neutralnosti i nepristajanja na NATO integracije Srpske i BiH – osim ako isto ne odluči i Srbija.

Takođe je jasno da je pitanje NATO članstva BiH postalo važnije od poštovanja izbornih rezultata, i da je NATO postao glavni faktor gaženja onog što je preostalo od demokratskih principa u BiH.

Konačno, jasno je i da se političko Sarajevo, između sile i (demokratskog) prava, po ko zna koji put opredelilo za ovo prvo.

Stoga se 4. septembra, kada po sporazumu ističe rok od 30 dana za formiranje Saveta ministara, Republici Srpskoj otvara široko polje za razne vrste poteza u cilju zaštite njenih vitalnih nacionalnih interesa, koji ne mogu da budu večiti talac tuđih interesa, kalkulacija i nerealnih ambicija.

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar