Komentari

Pavić: SAD su postale imperija zla, a NATO – kriva i opasna strana istorije

TRIBINA „ZAŠTO SRPSKA NEĆE U NATO“ U ORGANIZACIJI SoS I PREDSTAVNIŠTVA RS U SRBIJI
  • „Depresivno je gledati kako su Sjedinjene Američke Države postale imperija zla“ – napisao je Filip DŽIRALDI koji je ratovao u američkoj vojsci u Vijetnamu i radio za CIA u drugoj fazi Hladnog rata
  • Nije slučajno što se na sajtu NATO „promovisanje demokratskih vrednosti” nalazi na vrhu liste opisa delatnosti alijanse. Ali, ako su ono što NATO promoviše „demokratske vrednosti”, onda su Komšić, Izetbegović, Tači, Haradinaj i slični najbolji mogući predstavnici tih „vrednosti“
  • Da su Džiraldija pre tridesetak godina pitali da li bi mogao da zamisli da će u budućnosti pisati kritičke članke na račun SAD za neki ruski medij, verovatno bi odgovorio nešto u stilu da bi to bio siguran „znak poslednjih vremena”. Kao i isticanje Bakira, Komšića, Haradinaja i Tačija kao „branilaca demokratskih vrednosti”.
  • Očigledno je da su vrlo kvalitetni ljudi širom Zapada shvatili da njihove zemlje više nisu na „pravoj strani istorije”. Srbi su među retkim narodima koji su uvek umeli da prepoznaju koja je strana prava. Borbom Republike Srpske i Srbije protiv sve većih pritisaka da se, zajedno sa dojučerašnjim vazalima Trećeg rajha, učlane u NATO, glavnu pretnju sadašnjem svetskom miru, dokazuju da je tako i sad.

Piše: Aleksandar PAVIĆ

„DEPRESIVNO je gledati kako su Sjedinjene Američke Države postale imperija zla. Tokom službe u Američkoj vojsci u Vijetnamskom ratu i u Centralnoj obaveštajnoj agenciji u drugoj polovini Hladnog rata, imao sam insajderski pogled na to kako se, malo po malo, jedna suštinski pragmatična politika nacionalne bezbednosti transformiše u dvopartijsku doktrinu bezuslovno utemeljenu na globalnoj dominaciji Vašingtona. Nažalost, kada se Sovjetski Savez urušio, protraćena je prilika da se jednom za svagda okonča bipolarno nuklearno sučeljavanje koje je moglo dovesti do globalnog uništenja, kada je predsednik Bil Klinton rešio da, umesto toga, ponizi demoralisanu i praktično obezglavljenu Rusiju i koristi NATO za njeno suzbijanje.”

Gore-navedene reči predstavljaju uvodni pasus nove kolumne Filipa Džiraldija, naslovljene „Glasovi o ratu”.

Vredi ga citirati jer nam mnogo toga govori.

Govori nam, na prvom mestu, o zgražavanju nad tim u šta su se SAD pretvorile od strane nekoga ko ne samo da nije ni pacifista, ni anarhista ni bivše „dete cveća”, već neko ko se borio za Ameriku, prvo na bojnom polju, pa onda i kao obaveštajac. Neko ko je bio deo starog, hladnoratovskog američkog establišmenta, i to onog elitnog borbenog dela. Diplomac prestižnih univerziteta – Univerziteta u Čikagu i Univerziteta u Londonu.

Ko ima veći kredibilitet kada govori o SAD i NATO – Džiraldi, ili lokalni bukači u službi novog, tj. najnovijeg gazde, poput Komšića, koji, zajedno sa Bakirom Izetbegovićem, ne dozvoljava formiranje novog Saveta ministara BiH, odnosno sprovođenje volje glasača iskazane na oktobarskim izborima – dok Republika Srpska ne prihvati put ka učlanjenju u vojni savez predvođen sadašnjom „imperijom zla”.

Džiraldi, inače, svesno koristi ovaj termin, jer asocira na čuveni govor Ronalda Regana održan na Floridi 8.3.1983. kada je tim epitetom častio SSSR, pozivajući na jasno opredeljivanje između „ispravnog i pogrešnog, i dobra i zla”.

Filip Džiraldi

Šta nam to govori ako neko poput Džiraldija svrstava SAD na stranu koja je u očima većine Amerikanaca ne tako davno bila rezervisana za SSSR – tj. na stranu pogrešnog, na stranu zla? I šta nam govori to što Džiraldi svoju zemlju otvoreno naziva „imperijom”, a ne republikom, kako je predviđeno njenim ustavom, kojim su se generacije Amerikanaca dičile, a generacije drugih mahale kao primerom za ostatak zabludelog čovečanstva?

Regan je, inače, u pomenutom govoru takođe rekao da su, „kao dobri marksisti-lenjinisti, sovjetski lideri otvoreno i javno izjavili da je jedina moralnost koju priznaju ona koja će doprineti njihovoj stvari, a to je svetska revolucija”.

Ne asociraju li ove reči upravo na sadašnje ponašanje nove „imperije zla”, oličene u NATO savezu, koja ne priznaje ničije argumente osim sopstvenih, pa tako ni argumente međunarodnog prava?

Nije li sadašnja verzija „svetske revolucije” neprestana zapadna agresija u ime tobožnjeg širenja ili odbrane „demokratskih vrednosti”, u čije ime je dozvoljeno činjenje svakakvih nepočinstava – od nelegalnih bombardovanja, do izazivanja obojenih revolucija, do programa kidnapovanja tajno optuženih „neprijatelja” širom sveta, pravljenja tajnih lista za odstrel i globalnog programa atentata putem dronova, kao što se već godinama radi u Jemenu, Pakistanu, Avganistanu, Somaliji, uz ogromnu „kolateralnu štetu” u vidu civila, žena i dece?

Nije slučajno, dakle, što se na sajtu NATO „promovisanje demokratskih vrednosti” nalazi na vrhu liste opisa delatnosti alijanse. Ako su ono što NATO promoviše „demokratske vrednosti”, onda su Komšić, Izetbegović, Tači, Haradinaj i slični najbolji mogući predstavnici istih.

Džiraldi navodi u gore-prevedenom pasusu osnovne razloge zbog kojih je on krenuo putem od cenjenog pripadnika establišmenta do, faktički, disidenta – kao i mnogi njegovi sunarodnici sličnog formata, od npr. Patrika Bjukenena do Pola Krega Robertsa (inače jednog od tvoraca Reganovog ekonomskog programa), Rona Pola i grupe Profesionalni obaveštajci-veterani za razboritost (Veteran Intelligence Professionals for Sanity), sačinjene od bivših visoko rangiranih i uticajnih američkih obaveštajaca i tehnoloških eksperata koji su se prvobitno okupili u znak protesta protiv neopravdane agresije na Irak 2003, a zatim nastavili da se javno oglašavaju protiv drugih zlodela „duboke države”, uključujući raskrinkavanje „hemijskog napada” pod lažnom zastavom u Siriji 2013. koji je trebalo da posluži kao povod za američku vojnu intervenciju, kao i optužbi za „rusko mešanje” u američke predsedničke izbore 2016. godine.

Svi ovi ljudi, i mnogi drugi koji su sada praktično izopšteni iz zapadnih „slobodnih i demokratskih” medija, bili su svedoci propuštene prilike za postizanje mira posle pada Berlinskog zida i, umesto toga, rađanja nove „imperije zla”, za koju do nedavno nije postojala protivteža. A sada, kada se, u vidu višepolarizma, rađa svojevrsna protivteža, NATO-agitatori širom sveta i kod nas bi da pomognu da se taj proces, ako ne onemogući, a onda uspori.

Za razliku od Džona Lenona, oni bi da „daju šansu ratu”.

Da li je to društvo kojem želimo i treba da pripadamo?

Sam naslov Džiraldijevog teksta je, zapravo, biblijski citat, iz Jevanđelja po Mateju (24,6), onog dela kada Hristovi učenici pitaju kakvi će biti znaci Njegovog drugog dolaska i svršetka sveta: „Čućete ratove i glasove o ratovima. Gledajte da se ne uplašite; jer treba sve to da se zbude. Ali još nije kraj. Jer će ustati narod na narod i carstvo na carstvo i biće gladi i pomora i zemljotresa po svijetu. A to je sve početak stradanja.”

Autor je zabrinut i, kao tradicionalista, prepoznaje uznemirujuće znake: „Nikad u mom životu Sjedinjene Države nisu bile ovoliko ratoborne, uprkos činjenici da ne postoji neprijatelj ili kombinacija neprijatelja koji predstavljaju geografsku pretnju Sjedinjenim Državama ili nekom njihovom vitalnom interesu”.

Najnoviji povod za brigu je predlog novog zakona u američkom Senatu koji bi obavezao šefa Stejt departmenta da proceni da li bi Ruska Federacija trebalo da bude okvalifikovana kao „državni sponzor terorizma” – što bi, po Džiraldiju, predstavljalo „faktičku objavu rata” – i da li ruski-sponzorisane oružane formacije u Ukrajini treba da budu okvalifikovane kao strane terorističke organizacije”.

Na kraju, treba primetiti da je Džiraldijev članak objavljen na – jednom ruskom sajtu, Fondu strateške kulture na engleskom jeziku.

Da su Džiraldija pre tridesetak godina pitali da li bi mogao da zamisli da će u budućnosti pisati kritičke članke na račun SAD za neki ruski medij, verovatno bi odgovorio nešto u stilu da bi to bio siguran „znak poslednjih vremena”. Kao i isticanje Bakira, Komšića, Haradinaja i Tačija kao „branilaca demokratskih vrednosti”.

Očigledno je da su vrlo kvalitetni ljudi širom Zapada shvatili da njihove zemlje više nisu na „pravoj strani istorije”.

Srbi su među retkim narodima koji su uvek umeli da prepoznaju koja je strana prava.

Borbom Republike Srpske i Srbije protiv sve većih pritisaka da se, zajedno sa dojučerašnjim vazalima Trećeg rajha, učlane u NATO, glavnu pretnju sadašnjem svetskom miru, dokazuju da je tako i sad.

 

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar