Коментари

Павић: У Вашингтону је на делу је отворени пуч против Трампове спољне политике

НАСТУП ВЕСА МИЧЕЛА У СЕНАТУ САМО ЈЕ ПОТВРДИО ДА САД ВОДЕ ПОЛИТИКУ ПОЛА ВОЛФОВИЦА
  • А америчким спољнополитичким естаблишментом и даље владају јастребови-интервенционисти и присталице америчког унилатерализма, који још увек не могу да прежале дане неприкосновеног једнополарног америчког момента који је трајао отприлике две деценије после пада Берлинског зида. Ато неће лако престати
  • Није случајно што се у тексту анонимног аутора у Њујорк Тајмсу пише и ово: „Недељама се (Трамп) жалио на високе званичнике који су га сатерали у ћошак даље конфронтације са Русијом, и изразио је фрустрираност над чињеницом да су Сједињене Државе наставиле да уводе санкције против те земље због њеног малигног понашања. Али је његов тим за националну безбедност знао боље – такве акције су морале да буду предузете, да би се Москва позвала на одговорност. То није рад такозване дубоке државе. То је рад стабилне државе“
  • Не треба имати никаквих илузија – све „конструктивне” америчке иницијативе које нам током следећих месеци буду долазиле, било по питању Косова и Метохије, било по питању других питања од српског националног интереса – биће искључиво у циљу борбе против ”малигног руског утицаја” и против јачања руско-кинеског евроазијског савеза, односно политике коју спроводе сада већ декларисани пучисти унутар Беле куће
  • Игра још није готова. Ово што се дешава не значи да су се наде које су се појавиле после Трамповог избора потпуно изјаловиле, већ једноставно да треба сагледати реални однос снага и схватити да Трамп води борбу за голи политички опстанак и да још увек није у позицији да суштински промени амерички спољнополитички курс у жељеном правцу, и питање је да ли ће уопште и бити. Ово је државни врх Северне Кореје већ схватио и прикочио денуклеаризацију.Део те источњачке мудрости не би био ни нама на одмет  

Пише: Александар ПАВИЋ

КАО што је америчко друштво у превирању без преседана, тако је и америчка унутрашња и спољна политика. Трампови, сад би се већ могло рећи заклети, политички противници му још увек нису „опростили” победу на председничким изборима у новембру 2016, још увек траже „доказ”, било какав, да је Трамп дошао на власт захваљујући „руском мешању” или сличним враџбинама – а већ су, за два месеца, на реду нови амерички избори.

Ти избори нису председнички, али имају практично исту тежину, око чега се слаже већина америчких посматрача на обе стране политичке провалије која сада раздваја тамошње супротстављене политичке таборе. Јер, ако Републиканци изгубе већину у доњем, Представничком дому америчког Конгреса, са скоро потпуном сигурношћу се може очекивати покретање тзв. импичмента против Трампа од стране нове демократске већине – што многи прваци Демократске партије одавно отворено најављују.

Импичмент још увек не значи и уклањање – за то је потребно да две трећине горњег дома Конгреса, Сената, изгласа кривицу по једној или више тачки оптужнице, што импичмент заправо и јесте – оптужница против највиших државних званичника САД, укључујући и самог председника, која се, ако се изгласа кривица, завршава опозивом.

Дакле, мада је и многим првобитни скептицима постало јасно да је Трамп имао стварну намеру да побољша односе са Русијом, да извуче САД из оптерећујућих међународних обавеза и савезништава, укључујући и НАТО – исто тако је сада јасно да су Трампу, у најмању руку, углавном везане руке, бар док не прођу избори.

Ем ће му приоритет бити да подржи кампању кандидата који су му наклоњени – а то чак нису ни сви републикански кандидати – ем му противници, у виду не само Демократа, већ и медија и специјалног тужиоца Малера, буквално не дају да дише, и свакодневно га засипају новим оптужбама (махом без покрића), подметањима, све вулгарнијим увредама, па и претњама, уз коришћење буквално гестаповских метода, као што је Еф-би-ај-ов упад у канцеларије бившег Трамповог адвоката и конфисковање све поверљиве комуникације на релацији адвокат-клијент.

Или, најновији пример, непотписана колумна у Њујорк тајмсу коју је, наводно, написао/ла „високи званичник у Трамповој администрацији”, који отворено пише да „многи високи званичници у његовој администрацији вредно раде на саботирању његове агенде и његових најгорих порива”, што је равно отворено декларисаном пучу.

У таквом амбијенту, спољна политика не само да нужно иде у други план, већ постаје и крајње поједностављена.

Све ће се сводити углавном или на Трампово повлађивање „јастребовима” – као што се већ дешавало бар у два маха, када је наредио ваздушне нападе на положаје сиријске војске поводом њеног никад доказаног коришћења хемијског оружја против терориста против којих води рат – или Трампово препуштање дизгина, осим када је реч о најважнијим сусретима или самитима – саветницима и спољнополитичкој бирократији.

А америчким спољнополитичким естаблишментом и даље владају јастребови-интервенционисти и присталице америчког унилатерализма, који још увек не могу да прежале дане неприкосновеног једнополарног америчког момента који је трајао отприлике две деценије после пада Берлинског зида.

У том контексту, довољно је издвојити неке појединости из сведочења пред Спољнополитичким комитетом америчког Сената нама сада већ познатог Веса Мичела, помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију, од 21.8.2018. године, да би се схватили важећи правци америчке спољне политике, укључујући и оне везане за наше просторе.

На самом почетку сведочења, насловљеног „Америчка стратегија према Руској Федерацији”, Мичел нуди следећу визију:

„Насупрот оптимистичким претпоставкама претходних администрација, Русија и Кина су озбиљни такмаци који изграђују материјалне и идеолошке способности како би оспорили америчко преимућство и вођство у 21. веку. Стога је и даље на самом врху листе приоритета америчких безбедносних интереса спречавање доминације на евроазијском копну од стране непријатељских сила. Централни циљ спољне политике ове администрације је да припреми нашу нацију за суочавање са овим изазовом кроз систематско јачање војних, економских и политичких темеља америчке моћи.”

Ово је, многи ће приметити, својеврсни повратак основама тзв. Волфовицове доктрине, именоване по некадашњем високом званичнику Пентагона у администрацијама Буша старијег и млађег, који је касније постао и шеф Светске банке. А управо је та доктрина, која је први пут процурела у америчку штампу 1992. године, чинила основу америчког једнополарног – неки су чак говорили и „империјалног” – момента, који је требало да се простире у недоглед. Ево, поређења ради, само једног од кључних пасуса из тог документа, који је, због негативних реакција јавности, (само на речима) накнадно ублажен:

„Наш први циљ је спречавање поновног појављивања новог ривала, или на територији бившег Совјетског Савеза или другде, који би представљао претњу на нивоу оне коју је представљао Совјетски Савез. То је доминантна мисао на којој се темељи нова регионална стратегија, и захтева од нас улагање напора ради спречавања било које непријатељске силе да доминира регионом чији би ресурси, под консолидованом контролом, били довољни да генеришу глобалну моћ.”

Дакле, Евроазија је и даље, по америчким неоконзервативним стратезима и извршиоцима попут Мичела, кључ за генерисање глобалне моћи која би могла да парира америчкој. Како тада, тако и сада, америчка политика ће бити усмерена ка спречавању успостављања „консолидоване контроле” над тзв. средишњим копном, како је Евроазију називао Макиндер.

Вес Мичел

Настављајући своје сведочење, Мичел је ноншалантно потврдио да су све силне санкције које су САД, заједно са својим европским вазалима, под разним изговорима наметнуле Русији последњих година имале искључиво геополитичке циљеве, срачунате на поткопавање руске економске и сваке друге моћи, „све док Русија не промени курс”. Односно, све док поново не пристане да се врати у јељциновске оквире.

У тој америчкој новој-старој империјалној спољној политици срачунатој на гушење консолидације евроазијског простора (чију кичму, дакле, чини садашњи руско-кинески савез), балкански регион је сврстан међу државе које чине „прву линију фронта” наспрам „руског геополитичког притиска”, заједно са Украјином, Грузијом и кавкаским, црноморским и централноевропским регионима. Специфично, Мичел се похвалио како је „на Балкану америчка дипломатија одиграла водећу улогу у решавању грчко-македонског спора око имена и ангажује се и код Србије и код Косова ради подстицања дијалога који се води под окриљем ЕУ”.

А да је Трампова спољна политика фактички „киднапована” од стране јастребова признаје и сам анонимни аутор горе поменуте колумне у Њујорк тајмсу, у признању од ког управо застаје дах:

„Узмимо пример спољне политике: у јавности и приватно, председник Трамп показује склоност ка аутократама и диктаторима, као што су руски председник Владимир Путин и севернокорејски лидер Ким Џонг-Ун, док у исто време демонстрира мало истинитог поштовања за споне које нас везују за савезничке земље које деле наше погледе.

Међутим, пажљиви посматрачи су приметили да остатак администрације ради на једној другом колосеку, где се земље попут Русије прозивају за мешање и бивају достојно кажњене, док се савезници широм света третирају као сарадници уместо да се ниподаштавају као ривали.

На пример, у случају Русије, председник није био рад да избаци из земље бројне шпијуне г. Путина, као казну за тровање бившег руског шпијуна у Британији (ово се односи на случај Скрипаљ – за који још увек нема никаквог доказа о руској умешаности – прим. аут.).

Недељама се жалио на високе званичнике који су га сатерали у ћошак даље конфронтације са Русијом, и изразио је фрустрираност над чињеницом да су Сједињене Државе наставиле да уводе санкције против те земље (тј. Русије – прим. аут.) због њеног малигног понашања. Али је његов тим за националну безбедност знао боље – такве акције су морале да буду предузете, да би се Москва позвала на одговорност.

То није рад такозване дубоке државе. То је рад стабилне државе.”

Дакле, не треба имати никаквих илузија – све „конструктивне” америчке иницијативе које нам током следећих месеци буду долазиле, било по питању Косова и Метохије, било по питању других питања од српског националног интереса – биће искључиво у циљу борбе против „малигног руског утицаја” и против јачања руско-кинеског евроазијског савеза, односно политике коју спроводе сада већ декларисани пучисти унутар Беле куће.

Гесла под којима ће се то одвијати биће у распону од „историјских споразума” до „енергетске диверсификације”, „борбе против корупције” (тренутни опозициони „хит” у Републици Српској) и – шлагера који никад не застарева – „борбе за срца и умове у сусрет 30-годишњици краја комунизма”.

И, управо под вођством Мичеловог одсека, „свих 50 америчких дипломатских представништава у Европи и Евроазији ће бити обавезнa да развију, координирају и спроводе циљане акционе планове за супротстављање руским операцијама за ширење утицаја у земљама у којима се налазе”. (Илустративан пример таквог рада је деловање америчког дипломате Џефри Пајета, који је 2014. као амбасадор у Кијеву, надзирао „евромајдански пуч”, а током ове, 2018. године, као амбасадор у Атини, „координирао” циљано замућивање руско-грчких односа).

У ту сврху, Мичел од Конгреса тражи да издвоји 380 милиона долара за борбу против „руског малигног утицаја” у 2019. години.

Све ово, наравно, не значи да је „игра готова”, да су се наде које су се појавиле после Трамповог избора потпуно изјаловиле, већ једноставно да треба сагледати реални однос снага и схватити да Трамп води борбу за голи политички опстанак и да још увек није у позицији да суштински промени амерички спољнополитички курс у жељеном правцу, и питање је да ли ће уопште и бити.

Слично су недавно констатовали и, иначе пословично тврдокорни Севернокорејци, посредством званичног листа Родонг Синмун, из чије анализе вреди издвојити следеће:

„Председник Трамп има ’сан’ о постизању епохалног циља побољшања севернокорејско-америчких односа и успостављања светског мира, али он има превише непријатеља. Његова администрација, па чак и његови саветници, спавају у истом кревету са председником, али сањају различите снове. Они говоре и делују на начин који није у складу са председниковом жељом, и они лажно представљају чињенице како би замаглили председникове очи и уши и усмерили га у правцу прављења нежељених одлука.”

Пазимо се, дакле, и даље Данајаца који доносе дарове, тј. „трамписта” који наводно говоре и раде у име Трампа. Ако ико „зна за јадац”, то су Севернокорејци. Они су, док се и ако се ствари у вашингтонској „мочвари” не разбистре, обуставили процес који треба да води ка денуклеаризацији Корејског полуострва, и чекају расплет, чувајући своје виталне националне интересе и држећи се проверених савезника, не обазирући се на притиске, па и претње које долазе из дела Трамповог окружења. Део те источњачке мудрости не би био ни нама на одмет.

 

1 коментар

  • Пре 2 године у лагодном разговору са аутором текста, изразио
    сам уверење да да је Трампов једини излаз да позове Националну
    гарду. На њих једино може да се ослони и у командовању нема посредника.
    Господин Павић, свакако бољи познавалац прилика у САД ми је
    рекао да то тако не иде у САД.
    Верујем г.Павићу, али имајући у виду „непринципијелну коалицију“
    коалицију против Председника САД, на пуч је најбољи одговор
    државни удар

Кликни овде да поставиш коментар