Коментари

Сенад Пећанин: Откад је Ердоган дигао руке од ЕУ – интереси турског лидера и Бошњака се не поклапају

БОШЊАКЕ КОПКА: ХОЋЕ ЛИ ДОЋИ ДО КООРДИНИРАЊА ПОЛИТИКА РУСИЈЕ И ТУРСКЕ ПРЕМА БиХ
  • Хоће ли Босна послужити Ердогану у сукобу са Европом на начин на који Јемен служи саудијском принцу Мохаммеду бин Салману у обрачуну са Ираном? Хоће ли Република Српска постати најзападнија руска база у Европи, Путинов „непотопиви носач ракета” у меком трбуху европског континента, његова „европска Латакија” (руска војна база у Сирији)?
  • Владајућа бошњачка олигархија са уживањем прати све отвореније, све чешће и све гласније западне поруке Србији, по којима неће још дуго моћи „сједити на двије столице” – западној и руској. Но, Изетбеговић као да није свјестан да и Бошњаке чека иста порука, али са пуно нестрпљивијим указивањем на неприхватљивост „турске столице”

Пише: Сенад ПЕЋАНИН

ПРЕДСЈЕДНИК Центра за либералне стратегије из Софије Иван Крастев објавио је 21. фебруара 2018. године у лондонском Гардијану кратку, занимљиву анализу неопходности брзог и свеобухватног одговора Европске уније изазову избијања нове озбиљне кризе на Балкану.

Крастев упозорава да је, иако лабава, реафирмација перспективе чланства држава региона у Европској унији добродошла, али да Русија, Кина и Турска могу креирати нестабилност. Уз оцјену да Анкара покушава изградити свој утицај на муслиманске заједнице на Балкану, а Москва користи свој престиж међу православцима у регији, Крастев поставља питање: могу ли Русија и Турска координирати своју политику на Балкану, као што покушавају учинити у Сирији?

Иако Крастев не нуди одговор на ово питање, оно засигурно представља једно од најинтригантнијих и најважнијих питања посебно за Босну и Херцеговину.

Хисторија ове државе не нуди разлога за оптимизам ако јој је судбина да поново буде поприште свјетских и регионалних ратова, сукоба великих сила и великодржавних амбиција Србије и Хрватске: ту су пуцњи Гаврила Принципа били окидач за избијање Првог свјетског рата, ту је одлучена судбина југословенског антифашистичког отпора у Другом свјетском рату и ту су распадом Југославије и агресијом Србије и Хрватске поново ушли у моду геноцид, концентрациони логори, масовни ратни злочини, етничко чишћење, фашизам, тријумфални национализам, као и реисламизација, селефизам и десекуларизација државе.

Отуда је просто необјашњиво да ни у академској, ни у медијској сфери у Босни и Херцеговини до данас није разматрано важно питање озбиљних посљедица евентуално успјешног координирања политика и односа Русије и Турске према Босни и Херцеговини. Могуће је да објашњење овог апсурда лежи у чињеници да владајуће српске и бошњачке олигархије у Босни и Херцеговини свој кључни вањскополитички, стратешки ослонац већ годинама имају у Владимиру Путину и Таипу Ердогану, у Москви и Анкари.

Онолико дуго колико је Турска гајила амбиције о чланству у Европској унији, бошњачко ослањање на њу било је сврсисходно са становишта властитог циља – интеграција у НАТО и Европску унију. Но, од тренутка када је Ердоган дигао руке од Европе, дијелом и због често понижавајућег третмана Турске у преговорима о чланству, те откад војну стратегију усклађује са Русијом а не са Америком, интереси турског лидера и Бошњака се – не поклапају.

Ово је чињеница и њу не може оспорити нити једно од различитих тумачења аманета у којем је, по наводу његовог сина, Алија Изетбеговић оставио Босну и Херцеговину турском лидеру Ердогану.

Реџеп Тајип Ердоган и Бакир Изетбеговић на гробу Алије Изетбеговића

С друге стране, најчвршће руско упориште на Балкану већ годинама није Београд, већ Бањалука. Док и озбиљни аналитичари двоје да ли Александар Вућић вози Србију према Европи држећи упаљен жмигавац за скретање према Москви или, пак, вози земљу према Русији блинкајући према Бриселу, у Републици Српској нема дилеме: између ријечи и дјела Милорада Додика нема никаквог несклада када је у питању апсолутна опредијељеност ка Русији.

Наизглед супротни прокламовани интереси када су у питању ставови Изетбеговића и Додика према Европској унији, Нато савезу и Русији годинама су извор унутарњих међунационалних и политичких конфликата у Босни и Херцеговини и перманентне опструкције у функционирању државних институција. При чему је Додиков став пуно „поштенији”: између његових ријечи и дјела нема несклада, он чини све да спријечи еуро-атланске интеграције земље и активно се припрема и за рат уколико буде неопходан да оствари циљ. С друге стране, Изетбеговић вербално јесте за интеграције државе и против њене подјеле, али његова корумпирана, некомпетентна и неефикасна власт сноси највећу одговорност што је Босна и Херцеговина сведена на ранг Косова када је (просперитетна, европска) будућност у питању.

Отуда би подударност односа Москве и Анкаре према Европској унији и потенцијал који то савезништво носи када је у питању приближавање владајућих бошњачких и српских политика у Босни и Херцеговини могли бити рекламирани маркетиншким слоганом за некада популарно парамедицинско средство космодиск: „Изгледа шашаво, али мене леђа више не боле”!

Владајућа бошњачка олигархија са уживањем прати све отвореније, све чешће и све гласније западне поруке Србији, по којима неће још дуго моћи „сједити на двије столице” – западној и руској. Но, Изетбеговић као да није свјестан да и Бошњаке чека иста порука, али са пуно нестрпљивијим указивањем на неприхватљивост „турске столице”.

То што се западне поруке српским и бошњачким лидерима о неопходности стратешког избора и оријентације и временски не поклапају, резултат је чињеница да је Русија већа пријетња по Запад од Турске, те да је српски потенцијал за изазивање сукоба на Балкану већи од бошњачког. Осим тога, разлог је и чињеница да Турска ипак није у прилици да запријети Изетбеговићу на начин на који је то учинио Сергеј Лавров Александру Вучићу – украјинским сценаријом у Србији као одговором на „избор погрешне столице”.

Русија и Турска улажу пуно напора да координирају своје стратешке циљеве у Сирији. Иде им тешко, зато што је један од основних циљева – очување власти предсједника Башара ал-Асада – дијаметрално супротан. Но, пуно им боље иде када се ради о међусобно усклађеним војним акцијама и то зато што су жртве сада углавном Курди (који су дали огроман допринос поразу Исламске Државе, а сада су остављени и од Америке и од Русије на немилост Ердогану).

Зато овдје ваља поставити питање: шта је, по узору на њихово савезништво у Сирији, за интересе Русије и Турске најповољније могуће рјешење уставне кризе у Босни и Херцеговини? Да ли је то демократска, јединствена Босна и Херцеговина на чврстом курсу што брже интеграције у НАТО савез и Европску унију? Или је то стварно (и(ли) формално) етнички подијељена држава, са територијама на којима суверено, по моделу њихових покровитеља, владају Милорад Додик и Бакир Изетбеговић?

Хоће ли Босна послужити Ердогану у сукобу са Европом на начин на који Јемен служи саудијском принцу Мохаммеду бин Салману у обрачуну са Ираном? Хоће ли Република Српска постати најзападнија руска база у Европи, Путинов „непотопиви носач ракета” у меком трбуху европског континента, његова „европска Латакија” (руска војна база у Сирији)?

Европа не почиње, него завршава тамо гдје се у џамијама након џуме уче молитве за успјех турске војске у ваздушним нападима на Курде; не почиње ни тамо гдје Милорад Додик Абхазију и Јужну Осетију доживљава као идеал односа Републике Српске са Русијом.

И зато политике Милорада Додика и Бакира Изетбеговића свакога дана све јасније дају потврдан одговор на питање Ивана Крастева да ли Русија и Турска могу координирати своју политику на Балкану, као што то покушавају у Сирији.

http://www.tacno.net/sarajevo/senad-pecanin-rusko-turski-kosmodisk-za-bosnu-i-hercegovinu/

 

1 коментар

  • „Алијица“ сад не смије против Европе они су му створили унитарну Босну и Херцеговину! Ако сад буде пратио Реџепа онда мора да се одрекне Европе и европског ропства али како то ЕУ и НАТО- у објаснити???? Јасно је и њему тј њима босанчеросима и треба да је јасно да се и њихова двогузна столица клима ,све више и више!!!

Кликни овде да поставиш коментар