RS i matica

I referendum iz 1992. i slavljenje 1. marta kao dana nezavisnosti BiH – ludosti su politike Sarajeva

TRIBINA U BEOGRADU: „REFERENDUM O SECESIJI BiH 1992. I STVARANJE REPUBLIKE SRPSKE - 27 GODINA KASNIJE“
  • Mlađan CICOVIĆ: Referendum  je zapravo bio plebiscit (Hrvata i Muslimana protiv Srba) o izdvajanju iz Jugoslavije. Međutim, nije smio da bude održan samo sa pitanjem «Jeste li za suverenu i nezavisnu BiH, državu ravnopravnih građana…”, već je morao biti i dodatak „ili ste za ostanak BiH u Jugoslaviji“. Takve nelegalnosti su vodile ratu
  • Slobodan ANTONIĆ: Bošnjaci insistiraju na 1. martu kao državnom prazniku BiH iako su ga Srbi bojkotovali. Da li su mogli izabrati neki drugi datum? Mogli su. Zašto je baš ovaj odabran? Pa, da bi se Srbima simbolički poručilo da su građani drugog reda
  • Nenad KECMANOVIĆ: Ono što se dogodilo 1. marta nije bio samo muslimansko-hrvatski pucanj u Jugoslaviju, i atentat na BiH, to je bio suicid, jer je nasiljem nad Srbima narušeno komšijsko povjerenje – bez koga ni jedna zajednica ne može da opstane. Bošnjačke proslave događaja koji je izazvao građanski rat djeluju – nekrofilno. Bošnjaci su rat izgubili i Dejtonom dobili manje nego što im je nuđeno u Lisabonu
  • Dušan PROROKOVIĆ: Preživljavanje «paradigme prvog marta» značilo bi kraj za Bosnu i Hercegovinu. Insistiranje na 1. martu kao Danu nezavisnosti BiH nosi političku poruku o težnji za uspostavljanjem unitarne BiH, kao nacionalne države bošnjačkog naroda
  • Milomir STEPIĆ: Borba za teritorije traje i danas. Samo su savezništva u bosansko-hercegovačkom «preferansu» trenutno promenjena. Sindrom neadekvatnih, odnosno neetničkih granica prati nas do danas i biće osnovni detonator nestabilnosti Balkana koja se diktira sa Zapada
  • Darko TANASKOVIĆ: I 1. mart je pokazao da se referendumi u svetu istovremeno i instrumentalizuju i relativizuju. Ako postoji opasnost da referendum poremeti planove etabliranih «demokratskih elita» onda se po svaku cenu nastoji izbeći i tretira se kao nepoželjni «populizam». Zato Amerikanci govore: mi smo tu da vodimo, a ne da pratimo narod

REFERENDUM o secesiji BiH 1992. i stvaranje Republike Srpske – 27 godina kasnije, tribina u organizaciji informativnog portala Sve o Srpskoj (SOS) i suorganizaciji Predstavništva RS u Srbiji održana je u beogradskom Medija centru.

Sala centra bila je dupke puna. Tribina je potrajala puna dva sata. Akreditovani su bili izveštači agencije Srna, RTRS, BHTV, Al Džazire i više beogradskih redakcija.

Na tribini su govorili prof. dr Slobodan Antonić, prof. dr Nenad Kecmanović, dr Dušan Proroković, prof. dr Milomir Stepić i akademik Darko Tanasković. Učesnike i prisutne je pozdravio šef Predstavništva RS u Srbiji Mlađan Cicović, Moderator skupa je bio urednik portala  Sve o Srpskoj Đuro Bilbija.

Cicović je ukazao da o ovoj temi mora da se govori češće jer se «sklonost ka nepoštovanju Ustava BiH i zakona i danas ponavlja, na isti način, sa iste strane i uz istu spoljnu podršku».

Tim prije što, kako je istakao, neke istine se namjerno guraju u zaborav, kao što je činjenica da je «Akt o reafirmaciji suverenosti Republike BiH» bio apsolutno nelegalan jer – pod jedan, nije imao  podršku srpskih poslanika u Skupštini SRBiH, odnosno nije imalo potrebnu dvotrećinsku većinu i , pod dva – nikad u istoriji, pa ni tada, nije postojala ni jedna suverena država pod tim imenom. Pošto je taj akt bio nelegalan, onda je, kako je ukazao Cicović, i referendum koji je iz njega proistekao bio nelegalan.

On je još objasnio da je referendum zapravo bio plebiscit (Hrvata i Muslimana protiv Srba) o izdvajanju iz Jugoslavije. Međutim, da bi plebiscit bio legalan, morao je da u pitanju sadrži i opciju «za» i opciju «protiv».

– Nije moglo da stoji samo «Jeste li za suverenu i nezavisnu BiH, državu ravnopravnih građana…”, već je morao biti i dodatak „ili ste za ostanak BiH u Jugoslaviji“. Takve nelegalnosti su vodile ratu. Okončan je Dejtonom, a BiH je tada prvi put međunarodno priznata kao država koja se sastoji od dva entiteta: Federacije BiH i Republike Srpske. Dakle, oba entiteta su starija od BiH. Republika Srpska stvorena je 9. januara 1992, a Federacija BiH 18. marta 1994.

Mlađan Cicović

Nadovezujući se na temu referenduma, odnosno plebiscita, Antonić je objasnio da se referendum o jednom pitanju može sprovoditi više puta, a plebiscit – samo jednom, te da jedna generacija na plebiscitima odlučuje o budućnosti svih narednih generacija. Za razliku od referenduma, gde pitanje mora biti jasno i u okviru Ustava, za plebiscit to ne važi. Za Srbe je faktički plebiscit iz 1992-ge, značio da će kao etnička grupa biti stavljeni u poziciju majorizacije, a da se danas „rezultat stavlja u centar države – kao državni praznik BiH (iako su ga Srbi bojkotovali)“.

– Da li je mogao da bude izabran neki drugi datum? Mogao je. Zašto je baš ovaj odabran? Pa, da bi se Srbima simbolički poručilo da su građani drugog reda. Dok se to ne promeni, ne mogu da BiH vidim kao multietničku i multikonfesionalnu državu – rekao je Antonić.

On je ukazao na apsurd da se o državnosti zemlje koja je bila multietnična odlučivalo bez prethodnog dogovora predstavnika konstitutivnih naroda o pravilima referenduma, te da se tako, nasiljem porođeni datum, 1. mart, koji je za Bošnjake „praznik nezavisnosti“, i danas nameće Srbima kao njihov praznik, iako je istina da je taj datum za Srbe simbol početka agresije i planirane unitarističke majorizacije.

Slobodan Antonić

– Ono što se dogodilo 1. marta – ocenio je Nenad Kecmanović – nije bio samo muslimansko-hrvatski pucanj u Jugoslaviju, i atentat na BiH, to je bio suicid, jer je nasiljem nad Srbima narušeno komšijsko povjerenje – bez koga ni jedna zajednica ne može da opstane. Bošnjačke proslave događaja koji je izazvao građanski rat djeluju – nekrofilno. Bošnjaci su rat izgubili i Dejtonom dobili manje nego što im je nuđeno u Lisabonu».

– Zato se valja upitati o ludosti takve politike, za koju je prelomni momenat bio povjerljivi dogovor Izetbegovića i Cimermana, u kome je Cimerman govorio o američkom sistemu vrijednosti, multikulturalizmu i građanskoj demokratiji, a Izetbegović je prihvatio samo ono što mu je odgovaralo: da zastupajući „građanski princip“ dobije unitarnu državu u kojoj će se muslimanskom većinom o svemu odlučivati po sistemu “jedan čovjek-jedan glas“- rekao je Kecmanović i ocenio da Izetbegović nije shvatao da su Amerikanci planirali rat u BiH jer je to bilo potrebno NATO-u.

– Ako je Balkan bure baruta, onda je Bosna upaljač sa daljinskim upravljačem. SAD su u Bosni ostvarile sve svoje ciljeve, podvukao je Kecmanović i dodao da je Muslimane, međutim, u Dejtonu čekao „hladan tuš“, jer su dobili četvrtinu Bosne, odnosno manje nego što su parafirali, pa odbili, u Lisabonu.

Za Republiku Srpsku su im – rekao je dalje – obećali da je privremena tvorevina, te su Muslimani očekivali od stranih izaslanika da pravnim nasiljem razgradnje Dejtona.

„Taj proces je Srpska uspjela da zaustavi 2010. godine i da krene u kontraofanzivu: vraćanje otetih nadležnosti. I to referendumima, onim sredstvom kojim je 1. marta srpski narod ponižen i otuđen od BiH. S tom razlikom što je referendum 1.marta bio nelegalan“, ukazao je Kecmanović.

Nenad Kecmanović

Dušan Proroković je objasnio da bi preživljavanje «paradigme prvog marta», značilo kraj za Bosnu i Hercegovinu.

– Praznik 1. mart nije utemeljen na činjenicama. Rat se mogao izbeći primenom Kutiljerovog plana, ali je Izetbegović povukao potpis, rat je postao neizbežan, a posledice po muslimanski korpus katastrofalne. Izetbegović nije želeo da prizna grešku i 1995, proglasio je 1. mart Danom nezavisnosti BiH, nudeći svoju verziju „istorijske istine“ o dešavanjima tri godine ranije. Iz političkog ugla, insistiranje na 1. martu kao Danu nezavisnosti nosi političku poruku o težnji za uspostavljanjem unitarne BiH, kao nacionalne države bošnjačkog naroda.

Dok prvomartovska paradigma služi da se održi u životu de-Dejtonizacija BiH, odnosno da se održi politička ideja ukidanja dvoentitetske BiH, dotle Srbi – kako je ukazao Proroković, nisu ni 1992. godine mogli da pristanu na unitarnu BiH, pa tako ni danas nemaju ni jedan razlog da pristanu na takav koncept.

Šta više, kako smatra Proroković, Sarajevo ovako tera od sebe Srbe i dovodi ih u poziciju da se brane svim zakonskim raspoloživim sredstvima.

Dušan Proroković

Na geopolitički aspekt 1. marta ukazao je prof. dr Milomir Stepić, koji je izlaganje počeo razjašnjavajući zapadnu ideju da «ako ne može da se zadrži formula slaba Srbija – jaka Jugoslavija, onda Jugoslavija ne može ni da ostane». Referenum je, dakle, bio deo principa predviđenog i dirigovanog raspada SFRJ, i sprovođen je u atmosferi antisrpske histerije, podgrevane sa Zapada, ukazao je Stepić.

– Od početka je ovo zapravo oštra borba za prostor. U Hrvatskoj je bila očigledna, a u BiH se najavljivala. Spolja i iznutra artikulisani geopolitički cilj je bio da se u novoj podeli Balkana, odnosno novoj balkanizaciji, srpski prostor što više redukuje i ispreseca, kako bi se iznuđeno i veštački sveo samo na tzv. užu Srbiju i učinio što nebitnijim. BiH je bila koncipirana kao tampon zona između Hrvatske i Srbije, s tim da je razvoj u BiH tako dirigovan da su srpski krajevi – naročito Banjaluka i srpska Krajina nazadovali decenijama. Kod Muslimana je i onda, i u vreme referenduma, u vreme rata, a i danas, dominantan kolektivni pogled na BiH kao na zemlju u kojoj će oni ostvariti hegemoniju – kao samo svoju. Svako drugo stanje, u kome ne bi imali kontrolu od Drine do Une i od Save do Neuma, njih frustrira – ukazao je Stepić.

On je ocenio da se i posle referenduma i rata, nastavila referendumska politika – samo drugim nasilnim sredstvima – sa ciljem da se nastavi teritorijalni obračuna sa srpskim narodom, sve dok Srbi nisu naterani u Dejton.

Milomir Stepić

– Borba za teritorije traje i danas. Samo su savezništva u ovom bosansko-hercegovačkom «preferansu» trenutno promenjena. To ne znači da će ostati tako i ubuduće, rekao je Stepić i ponovio da nas sindrom neadekvatnih, odnosno neetničkih granica prati do danas i biće, po njegovoj proceni, osnovni «detonator nestabilnosti Balkana koja je diktirana sa Zapada»

Akademik Tanasković je skrenuo pažnju na 1. mart kao na način da se referendum istovremeno i instrumentalizuje i relativizuje, sa ciljem da se ostvare interesi i ciljevi parcijalnih grupa, i to onih koje su – suprotni stvarnoj kolektivnoj volji građana.

– To je sve češća praksa u svetu. Pri čemu se, ako postoji opasnost da referendum ipak poremeti planove etabliranih «demokratskih elita» onda se referendum po svaku cenu nastoji izbeći i tretira se kao nepoželjni «populizam». Kako kažu Amerikanci, mi smo tu da vodimo, a ne da pratimo narod».

– To je ta nova ars referendi, koja postaje poželjna politička praksa na najširem lanu međunarodnih odnosa. Referendum u BiH , od 1. marta 1992. je bio takav. On ni ustavno ni zakonski nije bio legalan, podvukao je Tanasković.

Darko Tanasković

Diana Milošević

 

1 komentar

Klikni ovde da postaviš komentar