- Оно што би могао бити главни фокус наступа Додика као предсједника Босне и Херцеговине јесте увођење нове реченице у памети, али и срца људи ове земље. Оне да нам странци више нису неопходни и да је политика трчања по мишљење у амбасаде и којекакве лешинарске невладине организације она која руши сваки облик договора у БиХ, а тиме и саму могућу (дејтонску) БиХ
- Због чега његова формула Дејтон плус престанак мијешања странаца у наше ствари не би били и прекретница ка промјени политичке културе главнога града, чиме би он истински, по први пут након рата, започео своју мисију главнога града, а не аутистичног највећег насеља у три бошњачка кантона са хипотеком на сву патњу и бол овога свијета?
- Парадоксално, БиХ која жели бити могућа, то може бити само са Додиком, а Додик који брани српске интересе је таквом може учинити само у Сарајеву и нигдје више. Постизање тог баланса и сасвим нови политички склоп је, заправо, њена једина нада
Пише: Вук БАЧАНОВИЋ, сарајевски историчар, новинар и уредник (протјеран од сарајевске јавности због другачијег мишљења)
„Е ВИДИШ, кад сам га први пут видио, рекао сам у себи: То је предсједник Босне и Херцеговине.”
Ово је реченица коју није изрекао неки бот владајуће странке, већ, некада давно, мој јако добар сарајевски пријатељ.
Када сам га, као ондашњи, далеко мање социјално интелигентан идеалистички младић, згрожено упитао због чега тако мисли, добио сам одговор који сам тада сматрао врло неинтелигентним:
„Зато брате што је висок човјек и галами и удара руком у стол, а то овдје сви поштују.”
Прохујало је много времена од тад, а воде протекло Врбасом и Миљацком, док нисам схватио да ми ни сав Маркс, Енглес и Макс Вебер нису помогли да на вријеме схватим мудрост те реченице.
Народ, а при том мислим на комплетан народ земаља Босне и Херцеговине, барем онај гласајући, воли управо то. Ауторитет човјека који галами. И, к томе, галами неколико парола које су људима прирасле за срце. А које се, углавном, своде на то, да ми њима нећемо дозволити да они нама. Било шта.
Још ако то прати добра организација и осјећај за тактику, ако се то ради паметно и систематично и са осјећајем за тренутак, лидер је несумњиво рођен. То је, заправо, врло једноставна тајна Додиковог успјеха, још од оних времена када је Дејтон био млад, а на столу много више могућности него сада, па до сада када је прилично јасно да ће ући утрку за, строго уставно гледано, првог човјека државе.
И, заиста, какав ће Додик бити предсједник, односно предсједавајући Предсједништва БиХ ако побиједи Мирка Шаровића, што је врло извјесно?
Упркос најавама да ће бити само српски члан Предсједништва БиХ чији је уред у Источном Сарајеву, дакле на територији Републике Српске, могао би бити много више од тога. И то само слијеђењем онога што је већ много пута рекао, а уз чашу бијелог вина, поново објаснио у недавном гостовању код Сенада Хаџифејзовића.
Дејтон је добар и потребан нам је унутрашњи договор, без странаца који се петљају у наше ствари, односно катастрофичара који још увијек продужавају своје бесмислене мандате и функције, ширећи панику од новог рата који неће и не може доћи.
Додик, свакако, неће бити препознат као предсједник немогуће Босне и Херцеговине. Али, оно што би могао урадити, ако се ослободи баласта турбофолк православља, вулгарног србовања и разних других облика вербалног прегоњења, јесте преношење оног конструктивног аспекта српске дрчности у државне органе.
Када сам прије, отприлике, годину дана написао отворено писмо предсједнику републике, већина реакција се свела на то да се ради о додворавању. Баш напротив.
Ко зна читати и мислити, увидио је да се, заправо, радило о тоталној критици. И управо због тога морам поновити мисао да је српско све оно на шта се стави тај печат, а не само оно што се своди на успјех у популацији наученој на понављање двије до три бомбастичне реченице о њима који насрћу.
Оно што би могао бити главни фокус наступа Додика као предсједника Босне и Херцеговине јесте увођење нове реченице у памети, али и срца људи ове земље.
Оне да нам странци више нису неопходни и да је политика трчања по мишљење у амбасаде и којекакве лешинарске невладине организације она која руши сваки облик договора у БиХ, а тиме и саму могућу (дејтонску) БиХ.
Због чега његова формула Дејтон плус престанак мијешања странаца у наше ствари не би био и прекретница ка промјени политичке културе главнога града, чиме би он истински, по први пут након рата, започео своју мисију главнога града, а не аутистичног највећег насеља у три бошњачка кантона са хипотеком на сву патњу и бол овога свијета?
Парадоксално, БиХ која жели бити могућа, то може бити само са Додиком, а Додик који брани српске интересе је таквом може учинити само у Сарајеву и нигдје више. Постизање тог баланса и сасвим нови политички склоп је, заправо, њена једина нада.
http://www.srpskacafe.com/2018/02/158210/
Додај коментар