Komentari

Pavić: Litije su osveštavanje prostora – jedina prava podloga za ćeranje, do ljutoga kraja

CRNA GORA JE DOKAZ DA SE VRATIO SMISAO U SRPSKO BITISANJE I DA SMO VASKRSLI KAO CELINA
  • Neki među nama su pomislili – ako zaboravimo istoriju, možda će ona zaboraviti nas i pustiti nas na miru. Omađijani skoro u istoj meri kao i jugoslovenstvom, mnogi su se pomirili sa bezobalnom ”tranzicijom” – ne samo društveno-ekonomskom, već i onom od istorijskog subjekta u istorijski objekat, u večitog kandidata za ”nešto”
  • A onda nam je novo pokoljenje odroda udarilo na svetinje u (nesumnjivo srpskoj) Crnoj Gori – i sve se, skoro u trenu, promenilo. Ustali su Srbi svuda, ustali Srbi u njima. Prenuli se. Istrajnije i masovnije nego čak i kad je proglašena lažna država u srcu Srbije.  Sa osećajem da je ovo bitka koja se jednostavno mora dobiti
  • Litije su, osim molitvenog okupljanja, viši izraz tog otpora, bez suvišnih reči, kojih je i previše prosuto proteklih decenija. Ali, greše otimači i njihovi pomagači ako misle da su litije znak slabosti ili nemoći  

Piše: Aleksandar PAVIĆ

POSLE pada poslednje srpske despotovine, usledila je viševekovna borba za ponovno oslobođenje ili, u vrletima Srpske Sparte, za očuvanje kakve-takve slobode.

Posle izvojevane nezavisnosti Srbije i Crne Gore, krenula je borba za oslobođenje ostalih Srba, pa i onih koji to nisu, ili su zaboravili da jesu. Kad je i to ostvareno, demobilisali smo se, misleći da je konac naše borbe bio i konac borbe ostalih.

Ogromna zabluda.

Drugi svetski rat i Jasenovac je trebalo da nas osveste, ali je stranputica komunističkog internacionalizma, uz ”malu pomoć prijatelja” iz Perfidnog Albiona, od nas načinila ponavljače.

Ponovo smo počeli da se oslobađamo i konsolidujemo krajem 1980-ih, ali to nije odgovaralo našim ”tradicionalnim saveznicima”, pa se ta borba tokom 1990-ih pretvorila u borbu za goli opstanak.

Kada smo i to nekako, sa nepotpunim uspehom, izborili, ponovo smo se – naivno – demobilisali i posvetili postizanju preovlađujućeg ”višeg cilja” tog vremena –da ”živimo kao sav normalan svet” na kraju istorije koji se Fukujami priviđao.

Čak je dobar deo naroda bio, u to ime, spreman ako ne da oprosti a ono da bar pređe preko varvarskih sankcija, medijske satanizacije, bombardovanja, Haga i progona sa vekovnih teritorija, u ime ”svetog cilja” post-istorijske ”normalnosti”, odnosno utapanja u globalnu masu obezličenih potrošača.

Neki su pomislili – ako zaboravimo istoriju, možda će ona zaboraviti nas i pustiti nas na miru.

Omađijani skoro u istoj meri kao i jugoslovenstvom, mnogi su se pomirili sa bezobalnom ”tranzicijom” – ne samo društveno-ekonomskom, već i onom od istorijskog subjekta u istorijski objekat, u večitog kandidata za ”nešto”.

A onda nam je novo pokoljenje odroda udarilo na svetinje u (nesumnjivo srpskoj) Crnoj Gori – i sve se, skoro u trenu, promenilo.

Ustali su Srbi svuda, ustali Srbi u njima. Prenuli se. Istrajnije i masovnije nego čak i kad je proglašena lažna država u srcu Srbije.

Sa osećajem da je ovo bitka koja se jednostavno mora dobiti.

Ukratko: vratio se smisao u srpsko bitisanje i mi smo, poput mitskog feniksa, ponovo, po ko zna koji put, vaskrsli, kao celina.

Podstakla nas je, ponovo, Srpska Sparta – ali ne bi imala koga da podstakne da se plamen nije održao na drugim mestima dok je ona dremala.

Novi progonitelj Crkve, Milo Đukanović, izabrao je Bogojavljenje 2020. da se i sam – kakvih li pretenzija! – ”javi”, porukom da ne odustaje od otimačine svetinja, time nas obaveštavajući da će ova bitka potrajati.

To je, u svom brzom odgovoru, potvrdio i junački mitropolit Crnogorsko-primorski, porukom da nema čak ni pregovora dok se nakazni zakon ne povuče.

Po rečima o. Radoša Mladenovića, koga je rat udaljio od studija filozofije na Hajdelbergu: ”Milogorci u svojoj bahatosti ne primećuju da idu prema rešenjima (=gonjenju hrišćana) mnogobožačkog Rima, a daleko ispod civilizacijskog nivoa Milanskog edikta. Suština Milanskog edikta, garantovanog autoritetom Sv. Cara Konstantina, je sloboda veroispovedanja i pravo hrišćanskim zajednicama na svojinu i vlasništvo nad Hramovima! Bez prava vlasništva, sloboda vere je apstraktan pojam.”

Milogorci u svom ratu protiv Crkve imaju svesrdnu podršku perjanica ”prosvetiteljskog” Zapada. Od američke i britanske ambasadorke u Podgorici, pa do NATO-a i njegovog ”tima za borbu protiv hibridnih pretnji”, koji je brže-bolje poslat da se uhvati u koštac sa sve masovnijim pravoslavnim litijama, sa prvim hrišćanskim ustankom u Evropi u više vekova, što rečito govori o bogoboračkoj suštini današnje evroatlantske misije.

EU institucije, uvek spremne da vatreno brane raznorazna prava širom sveta– tihuju. A Zagreb i Sarajevo, uvek manje elegantni od svojih stranih uzora, širom otvaraju vrata lupetanjima lažnog popa Miraša.

”Svetla evropska budućnost” se, parafrazirajući o. Radoša, nazire negde u tami vremena pre 313. godine. Ako je to njihov smisao, ako je to kulminacija ”prosvetiteljstva”, neka im ga.

Okosnica našeg obnovljenog smisla je odbrana naših svetinja u Crnoj Gori. Opšti, nepodeljeni osećaj koji se ovih dana može čuti među najrazličitijim ljudima je – ako ih ne odbranimo tu, nećemo ih odbraniti nigde.

”Mešanje u unutrašnja pitanja” druge države?

Na stranu neregularni referendum o nezavisnosti, Milova gora se direktno umešala u stvari Srbije – i Srba uopšte – kada je priznala narko-tvorevinu ”Kosovo”.

Otvaranjem diplomatskog predstavništva u Prištini, ona je počinila akt agresije protiv Srbije. To su učinile i mnoge druge države, istina. Ali, one (još uvek) bar ne pokušavaju da nacionalizuju naše crkve.

Uzgred, da ne budemo ovde previše strogi prema sebi. Odnarođivanje je najpre posledica gubitka ili nedostatka snažne države. ”Plahog i lakomog” ima svuda ali se, ako je sistem jak, njihova energija kanališe u (manje ili više) društveno korisnim pravcima ili se, ako prekrše jasno uspostavljene granice, zakonski sankcionišu.

Na ovom našem razmeđu, na kojem se ukrštaju orkanski vetrovi različitih civilizacija, pritisci na običnog čoveka su možda veći nego bilo gde drugde, kao što su i podsticaji i nagrade za one koji se odrode, tj. priklone (trenutno) jačem zarad lične koristi i napretka.

To opet ne znači da treba fatalistički prihvatiti te procese, zajedno sa njihovim posledicama – kao što i nismo. Jer, ako bi ikad pristali da konačno legitimišemo ”plaho i lakomo” posredi nas kao nešto ”normalno”, ono bi ubrzo odnelo pobedu i konačno prekinulo kontinuitet civilizacije na ovim prostorima, koju još jedino drži uporni, viševekovni srpski otpor protiv raznih zavojevača, utemeljen u Crkvi i veri.

Litije su, osim molitvenog okupljanja, viši izraz tog otpora, bez suvišnih reči, kojih je i previše prosuto proteklih decenija.

Ali, greše otimači i njihovi pomagači ako misle da su litije znak slabosti ili nemoći.

One su osveštavanje prostora. Jedina prava podloga za ćeranje, do ljutoga kraja.

2 Komentara

Klikni ovde da postaviš komentar