Komentari

Pavić: Banjaluka pomaže NATO i BiH da konačno prevaziđu hladnoratovsku paradigmu

DA LI JE KOMPROMIS POVODOM ANP `KRČKAN` U DUBOKOJ POZADINI U KOJOJ SU MOSKVA I VAŠINGTON
  • Dok je Tramp suverenista i nacionalista koji se grozi obavezujućih saveza, Makron je ponikao u globalističkom šinjelu, i polazi sa stanovišta ne francuskog nacionaliste već EUropskog federaliste, koji smatra da Evropa treba da razvije sopstvene vojne snage, i da nastupa ne više samo kao jedinstveno tržište, već i kao jedinstveni politički blok. Ipak su ova dvojica neretko suprotstavljenih političara pokrenuli identična pitanja, pa čak ponudili i ključne, istovetne odgovore o budućoj ulozi i svrsi NATO. A to je siguran znak da su krupne promene u vazduhu i da se više ne mogu gurati pod tepih
  • Nije nemoguće da će se pojaviti i neki novi pokušaji sabotaže kompromisa postignutog u BiH u vidu „Programa reformi“. Čak i unutar NATO, kada Program konačno bude stigao u sedište alijanse u Briselu. Jer, ako se već tri godine može sabotirati jedan američki predsednik, onda svakako može i sporazum postignut unutar jednog političkog protektorata. No, to će svakako dovesti do nove, možda još dublje krize u BiH
  • Stavovi političkog Sarajeva su do sada bili robovi prošlosti, jednopolarnog momenta diktata i hladnoratovske retorike koji neumitno prolaze, dok su stavovi Banja Luke bili vesnik novog, multipolarnog vremena međusobne saradnje i uvažavanja, koje se, istina teškom mukom, rađa. Uostalom, da nije bilo čvrstog stava Banja Luke, nikakvog kompromisa ne bi ni bilo

Piše: Aleksandar PAVIĆ

”GOVORIM da je NATO zastareo… Dakle treba da prilagodimo NATO. Ili će se prilagoditi tako što će se baviti terorizmom ili ćemo morati da napravimo novu koaliciju, novu grupu zemalja za suprotstavljanje terorizmu, jer je terorizam van kontrole.”

”Zar ne bi bilo lepo kad bi se stvarno slagali sa Rusijom? Zar to ne bi bilo dobro?”

”Takođe preduzimamo snažne mere kako bismo zaštitili našu zemlju od radikalnog islamskog terorizma.”

”Ko je neprijatelj NATO-a? Rusija više nije neprijatelj. Ona je i dalje pretnja ali i partner u nekim oblastima. Naš današnji neprijatelj (je) međunarodni terorizam, pogotovo islamski terorizam.”

Nekome ko se tek probudio iz višegodišnjeg sna bi verovatno delovalo da je prethodno navedene rečenice izgovorio isti čovek, možda čak u istom danu, a svakako u relativno kratkom vremenskom rasponu. Ali nije.

Prva tri navoda potiču od Donalda Trampa: prva dva su izgovorena tokom američke predsedničke kampanje, u martu i junu 2016, a treći u govoru pred oba doma američkog Kongresa, u februaru 2017.

Četvrti i poslednji citat, međutim, pripada Emanuelu Makronu, odnosno tvitu koji je objavio odmah po završetku upravo završenog NATO samita u Londonu, 4. decembra 2019. godine.

Samo nekoliko dana pre toga, Makron je izneo praktično isti stav u Parizu pred medijima, u prisustvu NATO genseka Stoltenberga: „Da li je danas naš neprijatelj Rusija? Ili Kina? Da li je cilj NATO da ih obeleži kao neprijatelje? Ja ne verujem u to. Za sve nas u NATO danas je zajednički neprijatelj – terorizam koji izvodi napade u svakoj od naših zemalja“.

Ko bi rekao da bi dve naizgled tako dijametralno suprotne političke ličnosti mogle da izgovore praktično identične stavove o jednom od glavnih, ako ne i glavnom pitanju globalne bezbednosti današnjice?

Do Makronovih nedavnih istupa, Tramp je bio usamljena figura na Zapadu po ovom pitanju. I ne samo to, nego je, pod pritiscima klintonističko-soroševsko-neokonzervativne duboke države bio primoran da bar javno razvodni svoje stavove, kako ne bi okrenuo i ostatak vojno-industrijskog kompleksa protiv sebe i, verovatno, završio kao Kenedi.

Međutim, Makron, osim što je Francuz, potiče iz bitno drugačijeg miljea.

Dok je Tramp suverenista i nacionalista koji se grozi obavezujućih saveza, Makron je ponikao u globalističkom šinjelu, i polazi sa stanovišta ne francuskog nacionaliste već EUropskog federaliste, koji smatra da Evropa treba da razvije sopstvene vojne snage, i da nastupa ne više samo kao jedinstveno tržište, već i kao jedinstveni politički blok, sa jasnim politikama u oblasti visoke tehnologije, industrije i klimatskih promena, o čemu je govorio u svom sada već čuvenom intervjuu za britanski časopis Ekonomist od 7. novembra 2019.

Ali, eto, ipak su ova dvojica neretko suprotstavljenih političara u skoro četvorogodišnjem vremenskom rasponu pokrenuli identična pitanja, pa čak ponudili i ključne, istovetne odgovore kada je reč o budućoj ulozi i svrsi NATO-a. Što je siguran znak da su krupne promene u vazduhu, i da se rastuće globalne protivrečnosti više ne mogu sakrivati ispod tepiha prigodnih, birokratskih floskula kakvim je do skoro obilovala javna politička scena, pogotovo na Zapadu.

Naravno, nisu to jedine nesuglasice unutar NATO-a koje su izašle na videlo proteklih dana:

– Tokom upravo završenog NATO samita u Londonu, mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto izjavio je da će njegova zemlja ”blokirati članstvo Ukrajine u NATO sve dok Ukrajina ne obnovi prava mađarskoj manjini da se školuje na maternjem jeziku”.

– Na istom samitu je bugarski predsednik Rumen Radev kritikovao činjenicu da se unutar saveza ”države dele na proizvođače i klijente, ili kupce” i pozvao na veću industrijsku saradnju i transfer tehnologija.

– Sličnu kritiku je, uoči samita, iznela i francuska ministarka odbrane, Florans Parli: ”Ne sme se dozvoliti da se Član 5 Ustava NATO-a (o kolektivnoj odbrani) pod pritiskom Vašingtona pretvori u ’član F-35‘ (lovci-bombarderi koje proizvodi ’Lokid Martin‘) koji bi obavezivao države NATO-a da kupuju američko naoružanje”, dodavši, kao šlag na tortu, i to da ”NATO nikad neće biti instrument našeg suvereniteta, njega treba da izgrade sami Evropljani”.

Naravno, sve to para uši baltičkim državama i Poljskoj na prvom mestu, koje se upravo uzdaju u NATO predvođen Sjedinjenim Državama kao jedinog pouzdanog garanta njihove bezbednosti protiv ”ruskog bauka” koji im se neprestano priviđa, pa čak i kao bitan instrument ekstremno rusofobne politike na kojoj uporno pokušavaju da grade svoj post-sovjetski identitet.

Ni nemački atlantisti, od početka alergični na Trampa – nisu srećni zbog onoga što izgovara Makron, što svedoče reakcije Angele Merkel, koja je nedavno zamerila francuskom predsedniku što ”stalno mora da lepi šoljice” koje je on razbio, i ministra spoljnih poslova Hajko Masa, koji je brže-bolje parirao francuskom predsedniku izjavom da je NATO i dalje ”živ” i ”ključan za evropsku bezbednost”.

Ovakva podela se, poslovično, oslikava i na našim prostorima, prvenstveno – a gde bi drugo – nego u Bosni i Hercegovini. Dva naroda koja čine Federaciju BiH su za NATO integracije po starom hladnoratovskom modelu, dok su Srbi u Republici Srpskoj za neutralnost, odnosno – smatraju da treba sarađivati sa NATO ali nikako stupati u vojni blok koji je suprotstavljen Rusiji, a sve više i Kini. Bar je tako bilo do nedavnog sporazuma oko (konačnog) formiranja Saveta ministara, koji je postignut usvajanjem tzv. Programa reformi BiH, kompromisa koji je, bar za sada, uvažio međusobne razlike i omogućio svakoj strani da ”sačuva obraz”.

Čak su američki i ruski predstavnici našli zajednički jezik: Petar Ivancov je izjavio da su usvajanjem Programa reformi pitanja ANP-a i MAP-a trenutno skinuta sa dnevnog reda, a MetjuPalmer da Program ne predstavlja ANP, već ”nastavak saradnje” BiH sa NATO.

Nije nemoguće da je prvobitni zajednički jezik nađen u razgovorima u ”dubokoj pozadini” na relaciji Moskva-Vašington, odnosno Putin-Tramp (možda uz dodatnu ulogu Pariza, tj. Makrona), iz čega je proizašlo i zeleno svetlo koje su zemlje Kvinte dale ovom sporazumu.

Naravno – nije nemoguće da će se pojaviti i neki novi pokušaji sabotaže kompromisa, čak i unutar NATO-a, kada Program konačno bude stigao u sedište alijanse u Briselu. Jer, ako se već tri godine može sabotirati jedan američki predsednik, onda svakako može i sporazum postignut unutar jednog političkog protektorata. No, svako drugačije tumačenje od gore-navedenih će svakako dovesti do nove, možda još dublje krize u BiH.

U svakom slučaju, stavovi političkog Sarajeva su do sada bili robovi prošlosti, jednopolarnog momenta diktata i hladnoratovske retorike koji neumitno prolaze, dok su stavovi Banja Luke bili vesnik novog, multipolarnog vremena međusobne saradnje i uvažavanja, koje se, istina teškom mukom, rađa.

Uostalom, da nije bilo čvrstog stava Banja Luke, nikakvog kompromisa ne bi ni bilo.Ironija istorije je da je upravo Republika Srpska, toliko omražena u Sarajevu, dala šansu BiH da ponovo postane bar u nečemu avangardna, ovog puta možda čak i u pozitivnom smislu.

Dodaj komentar

Klikni ovde da postaviš komentar