- Садашње геополитичке и идеолошке околности/конфликти не дозвољавају Српској, ни Србији, да разматрају могућност договора са Западом (САД и ЕУ) – јер би то значило да се сврставају на страну САД у свеопштем рату са Русијом
- Било какав споразум био би дефинитивни пораз и Српске и Србије. Нестанак Српске и распарчавање Србије су једини циљ Запада, а споразуми им служе да маскирају тај циљ
- Једина опција Српске је да буде стрпљива, али уз ослањање на добитну комбинацију на релацији Русија–Кина.
- Политика вештим државницима служи да се добитне комбинацију спроведе у дело. Надам се да ће и Београд и Бањалука то разумети
Срђан ПЕРИШИЋ
ПУТ Српске у повратку отетих надлежности поклапа се са глобалном кризом/конфликтом на релацији Запад-Русија.
Тај конфликт нема везе са гасом, нафтом, енергентима или економијом уопште. У питању су геополитички и идеолошки процеси, у којима су економска и енергетска питања споредна.
Садашња америчка администрација се састоји од савеза ултраглобалиста помешаних са неоконзервативцима и либералним јастребовима. Они примећују да се униполарни свет, глобална либерална идеологија и хегемонија Запада урушавају и спремни су на све, чак и на велике ратове, да то некако спрече.
Глобалисти имају много непријатеља, то су ислам, политички ислам, конзервативизам (укључујући Трампа), итд. – али само две силе имају стварни потенцијал да истински спрече Америку – Русија и Кина.
Русија је војни гигант, Кина економски гигант.
Геополитички конфликт у свету
Вашингтон већ деценијама истискује Русију из Европе, која опет жели своју аутономну политику у Европи и договор са европским земљама, јер, Русија је истински европска земља. Отуда украјинска ескалација.
Русија и Путин су демонизовани и оптужени за сва зла у Украјини већ 8 година. У то време Русији је објављен рат, економски, политички, дипломатски, медијски. Он се води од фебруара 2014. када су, после државног преврата у Кијеву, Руси Украјине стављени ван закона и политике. Постали су народ другог реда.
За то време Русију су довели до ивице понора. Створен је амерички пројекат – Украјина као анти-Русија. Због тога овај тренутни рат у Украјини, није рат између Русије и Украјине, већ између САД и Русије, а Украјинци су америчко топовско месо.
Ради се о посредничком рату, где у име САД на терену ратују заведени Украјинци. Русија није имала избора, и тешко се одлучила да крене у војну интервенцију. Правда и истина су на њеној страни.
Део свеопштег рата који САД воде против Русије јесте и информациони рат, а који се на жалост води и у већини медија у Београду, има за циљ да спречи адекватан и симетричан одговор Москве у Украјини.
Односи Москве са Европом су на дужи рок прекинути – што је и био циљ САД.
Спорови око гаса и Северног тока 2 служе само као техничко средство за позиционирање.
Исто важи и за Кину.
Бајден је створио антикинески савез са англосаксонским земљама (Аустралија, Велика Британија) и са азијским земљама – Јапаном, Индијом. Препрека је овога пута Тајван (као Украјина у случају Русије) и крајњи циљ је зауставити и спречити кинеску економску експанзију у пројекту Појас и пут.
Савез Русије и Кине јесте комбинација руског обнављања „великог простора“ у Евроазији (Евроазијска економска унија и ОДКБ), са кинеским пројектом Појас и пут, у интегралном пројекту Велике Евроазије, који су руски и кинески лидери најавили пре неколико година. То значи неповратан крај хегемоније Запада. Недавни састанци Путина и Си Ђинпинга не остављају никакву сумњу у озбиљност Велике Евроазије и одлука је донета. Отуда и жестоки напад ултралибералног и глобалистичког Сороша на Кину.
Све је то класична геополитика, која до слова понавља атлантистичке пројекте од Макиндера до Бжежинског.
Морска моћ (либерали, глобалисти) наспрам копнене моћи (Евроазија).
Идеолошки конфликт у свету
Конфликт на релацији Запад-Русија се такође тиче и идеологије. Сви они који се противе америчкој хегемонији и покушају спасавања униполарног модела (у виду тзв. Лиге демократија) почињу да се дистанцирају од либералне догме, посебно у њеном садашњем апсолутно патолошком облику.
Идеолошка патологија либерализма се огледа у легализацији и агресивном тоталитарном наметању идеологије ЛГБТ, геј бракова и других перверзија, као и у директној претњи уступањем моћи вештачкој интелигенцији.
Додајмо овоме неуспех свих анти-Ковид политика, неуспех вакцинације, неоправдану и грозну репресију (локдауне) у свим земљама Запада, орвеловске пасоше и систем тоталног надзора, јасно је да је колапс либерализма ближи него икад.
Успеси побуњених камионџија Конвоја слободе у Канади, који су натерали либералног глобалисту Трудоа да се сакрије, и пораст популарности анти-Макронових кандидата у Француској (сви од Земура преко Марин Ле Пен до Меланшона) само су неки симптоми глобалног процеса – краја либералне и атлантистичке хегемоније.
Према томе, што се тиче Русије, она је сада изазвана атлантизмом који у свеопштој агонији удара на њу у Украјини. С тим у вези,
– Русија се са становишта евроазијске геополитике супротставља глобализму, и развија мултиполарност.
– Са становишта традиционалних цивилизацијских вредности – супроставља се либерализму (уместо ЛГБТ особа, традиционална породица); уместо индивидуализма – нација и њен историјски идентитет, итд.
Кина генерално подржава овај московски приступ. Пекинг се такође противи глобализму и западној хегемонији.
Све се то јасно види у тезама последњег Путиновог састанка са Си Ђанпингом.
– Москва и Пекинг намеравају да се супротставе сваком нападу на њихов суверенитет.
– Русија и Кина су узеле у обзир америчко стварање антикинеских блокова и активирање НАТО-а у Источној Европи и намеравају да им се супротставе.
– Путин и Си Ђинпинг су индиректно оптужили САД за биолошки тероризам (претња се назива „војно-биолошке активности САД“ – а то видимо у Украјини где су САД развијали лабораторије за биолошко ратовање). То значи, у ствари, признати да је Запад (САД и Велика Британија) тај који је пустио Ковид-19 у свет.
– Пекинг подржава Москву у источној Европи, а Москва Пекинг у Индијском и Тихом океану.
– Обе земље осуђују покушај стварања Лиге демократија (униполарност) и обећавају очување полицентричног модела светског поретка.
Све остале земље морају да донесу одлуку – са ким ће остати?
Да ли ће остати са сломом потпуно агресивне америчке хегемоније, или са блоком земаља, који се супротставља у име очувања државног суверенитета и цивилизацијског идентитета.
Будућност је свакако на страни мултиполарности, дакле Евроазије.
Овакве геополитичке и идеолошке околности/конфликти не дозвољавају Српској, ни Србији, да разматрају могућност договора са Западом (САД и ЕУ) – јер би то значило да се сврставају на страну САД у свеопштем рату са Русијом.
Српска и Србија никако не би требали да склапају неке нове споразуме са Западом, макар они нудили на први поглед некакво „добро решење за српску страну“.
С тим у вези, у таквим условима било какав споразум би био дефинитивни пораз и Српске и Србије.
Нестанак Српске и распарчавање Србије су једини циљ Запада, а споразуми им служе да маскирају тај циљ.
Искуство говори да се договори са Западом од стране Запада уопште не поштују, били они и међународно потписани (Резолуција 1244, Дејтонски споразум, Охридски споразум, Мински споразуми и Резолуција 2202 у Украјини).
Једина опција Српске да буде стрпљива, али уз ослањање на добитну комбинацију на релацији Русија–Кина.
Политика код вештих државника служи да се такава добитна комбинација спроведе у дело. Надам се да ће и Београд и Бањалука то разумети.
Додај коментар