- Данас је потпуно јасно да пар водећих држава колективног Запада држи БиХ на окупу. Да нема тог фактора, давно би се распала… Сав свој неуспјех су објаснили неспособношћу домаћих политичких елита и саботажом од стране Милорада Додика и Републике Српске. То их је учинило додатно нервозним, па су у овим новим геополитичким околностима, видно повећали притиске у самој БиХ
- Количина употребљене силе у сврху наводног јачања државности БиХ је обрнуто пропорционална шанси за опстанак државне заједнице. Kако се посљедњих мјесеци англо-германски притисци појачавају доводећи БиХ у стање слично окупацији, можемо да изведемо закључак да је страни фактор тиме усмјерио БиХ на пут без повратка
- Данашњу позицију колективног Запада слободно можемо да назовемо „хибридном окупацијом“ Босне и Херцеговине. Само, сва сила коју имају и манифестују, сво економско и геополитичко преимућство, сва медијска и пропагандна надмоћ, сви употребљени ”штапови” и обећане ”шаргарепе” посљедње три деценије, нису били довољни да унитаризују и етатизују БиХ
- Свака акција „хибридне окупационе управе“ успјешно урушава државност БиХ. Одумирање Босне и Херцеговине је неповратан процес којег успјешно спроводи англо-германска коалиција у БиХ уз мање или више свјесности шта чине. И тај процес више ништа не може да заустави – ни суђење српском предсједнику, ни санкције српском руководству, ни антисрпске резуолуције
Александар ВРАЊЕШ, амбасадор БиХ у Србији
ОД употребе „томахавк“ ракета и осиромашеног уранијума, преко симулација суђења по политичким судовима, па до посљедњих санкција – колективни Запад је демонстрирао да је спреман да користи различите форме притиска како би Босну и Херцеговину одржали у животу и остварили утопистички план изградње државе по сваку цијену.
Овај покушај конвертовања протектората у функционалну унитарну државу којег Мирјана Kасаповић назива још и ”бошњакизацијом Босне”, није успио да се оствари ни након 28 година постојања дејтонске БиХ. Управо супротно, интервенције и акције колективног Запада у БиХ само су додатно ослабиле темеље државне заједнице.
Данас је потпуно јасно да пар водећих држава колективног Запада држи БиХ на окупу. Да нема тог фактора, БиХ би се давно распала.
Али, оно што је занимљиво, сва сила коју имају и манифестују, сво економско и геополитичко преимућство, сва медијска и пропагандна надмоћ, сви употребљени ”штапови” и обећане ”шаргарепе” посљедње три деценије, нису били довољни да унитаризују и етатизују БиХ. Другим ријечима имају моћ да кажњавају, али која није довољна да БиХ претвори у државу према њиховим мјерилима.
Тиме су створили парадоксалну ситуацију да количина употребљене силе у сврху наводног јачања државности БиХ је обрнуто пропорционална шанси за опстанак државне заједнице. Kако се посљедњих мјесеци англо-германски притисци појачавају доводећи БиХ у стање слично окупацији, можемо да изведемо закључак да је страни фактор тиме усмјерио БиХ на пут без повратка.
Покушајмо, дакле, посматрати Босну и Херцеговину данас из једне другачије перспективе.
Имамо снажан утицај колективног Запада који БиХ дословно третира као своју колонију, али коју нису успјели да силом и новцем развију даље од данашњег крхког државоликог протектората. Њихова сила се у том процесу показала као јалова. Међутим, то не значи да је колективни Запад увидио да су својом погрешном политиком довели БиХ до границе распада.
Напротив, њихово замрзавање па управљање конфликтом, политичко фаворизовање једне етничке групе на штету друга два народа, покушаји „цементирања“ њима одговарајућих наратива, санкционисања, кажњавања, негирања грађанских права, употреба физичке силе, хапшења, суђења, наметања закона, унижавања демократских процедура итд, они сматрају и данас нужношћу у процесу изградње државе.
Сав неуспјех су објаснили неспособношћу домаћих политичких елита и саботажом од стране Милорада Додика и Републике Српске. То их је учинило додатно нервозним, па су у овим новим геополитичким околностима, видно повећали притиске у самој БиХ.
Без обзира што за то немају мандат, нити их је ко овластио да све ове године било шта намећу и контролишу, свједочимо да су посљедњих мјесеци значајно повећали своје активности па можемо слободно да данашњу позицију колективног Запада назовемо „хибридном окупацијом“ Босне и Херцеговине.
У питању је стање окупације неконвенционалним средствима попут санкција, економских мјера, пропаганде, лажних вијести, сајбер операција, присуства страних војних и обавјештајних јединица без сагласности БиХ, управљања и финансирања погодних медија, утицања на морал становништва, итд.
Све се одвија под палицом лажног и нелегалног високог представника који се налази на челу „хибридне окупационе управе“, а који наређења добија конкретно из америчке, њемачке и британске амбасаде у Сарајеву. Дакле англо-германски „тријумвират“ управља Босном и Херцеговином, а извршни орган „хибридне окупационе управе“ је лажни високи представник.
Остатак колективног Запада прати њихове политике, јавно их подржава, али не учествују директно у доношењу одлука и креирању планова. Тако ћемо чути у Сарајеву да ће многе западне државе гласати за потенцијалну резолуцију о Сребреници у Генералној скупштини УН-а, али да сматрају да је потпуно непотребно отварати ту тему данас, да је изабрано погрешно вријеме и да ће та резолуција довести до нових проблема у БиХ.
Видљиво је дакле да постоји одређена подјела код колективног Запада када је ријеч о БиХ, али недовољно значајна да би то отежавало њихове међусобне односе. Односно, неће се ни једна чланица колективног Запада у БиХ супроставити неким агресивним или недемократским мјерама од стране „хибридне окупационе управе“ да не би угрозили властите билатералане односе са англо-германском коалицијом.
И у супротном правцу видљиво је да „тријумвират“ не дозвољава другим државама колективног Запада да играју неку значајнију улогу.
Када је ЕУ отворила приступне преговоре са БиХ о њеном чланству, логично је било очекивати да ће „хибридна окупациона управа“ препустити Бриселу супервизију над свим будућим реформама на путу ка ЕУ. Напротив, Шмит је по директиви извршио наметање Изборног закона БиХ само пар дана након отварања преговора. Тиме су ставили до знања, да се закони БиХ креирају под надзором „хибридне окупационе управе“, а не у договору са Бриселом. ЕУ је по први пут негодовала на ово наметање.
Портпарол Европске комисије Петер Стано је изјавио да је „међународна супервизција неспојива са европском будућношћу БиХ“ и додао да би Шмитова „извршна овлашћења трабало користити само као посљедњу мјеру против непоправљивих незаконитих аката“.
Рекација „тријумвирата“ је била таква да су прво шефу Делегације ЕУ у БиХ амбасадору Јохану Затлеру затворили врата по Сарајеву, а затим је добио премјештај у Подгорицу. Другим ријечима, шта Брисел има негодовати на наметања нелегалног Шмита и на акције „хибридне окупационе управе“ у БиХ.
С друге стране, питање из Брисела да ли Шмитове методе имају какав позитиван исход када је ријеч о развоју и стабилности БиХ је потпуно изостало.
Наравно да би одговор био негативан и да Шмит као првенствено изасланик њемачке владе у БиХ и није добио мандат да подстиче унутрашњи дијалог на тему европских реформи у БиХ, него да буде извршилац задатака „хибридне окупационе управе“ чија агенда није нужно у сагласности са ЕУ путем.
А да историја у нашем случају није само циклична, него је и цинична, говори примјер да један неизабрани Нијемац данас у БиХ игра улогу „хибридног окупатора“, док његова држава данас „пере“ своју геноцидну прошлост, пришивајући ту карактеристику српском народу којег су покушали истријебити. Све са циљем политичког сламања Срба и Републике Српске, како би коначно њихова највећа препрека у процесу изградње државе и унитаризације БиХ била смакнута.
Међутим то нису успјели да учине посљедње три деценије, неће успјети ни данас колико год агресивни били и колико год резолуција „прогурали“. Али, једно је сигурно, свака акција „хибридне окупационе управе“ успјешно урушава државност БиХ. Одумирање Босне и Херцеговине је неповратан процес којег успјешно спроводи англо-германска коалиција у БиХ уз мање или више свјесности шта чине. И тај процес више ништа не може да заустави – ни суђење српском предсједнику, ни санкције српском руководству, ни антисрпске резуолуције.
(Трибина је одржана 17. априла 2024. у Београду – у Прес-центру УНС – у организацији портала Све о Српској и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)
Додај коментар